Svaki drugi mladić i svaka 25. devojka smatraju da bi trebalo pretući mladića koji se zaljubi u drugog mladića. Ovo je samo jedan od jezivih rezultata istraživanja u kojem je učestvovalo 415 mladih ljudi iz 10 gradova Srbije, a koje je sprovedeno u okviru projekta “Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje” Autonomnog ženskog centra.
U međuvremenu, i dalje se sporadično pojavljuju medijski napisi o famoznom „Obrazovnom paketu“ koji je povučen na doradu još pre šest meseci, a u kojem je glavni problem bio to što – kako je Informer objasnio pod šifrom „skandalozno“ – „đake uči da je super biti gej“.

Sve to, međutim, pada u drugi plan pred činjenicom da je premijerka Srbije lezbejka i da je u Beogradu još jednom održana Parada ponosa: te dve stvari dovoljne su, izgleda, da država u kojoj je homofobija izjednačena s patriotizmom, mentalnim zdravljem i poštenjem, dobije „bedž“ tolerantne ili bar voljne da se za toleranciju bori. Naime, u isto vreme dok su mladi odgovarali pozitivno na pitanje o prebijanju gejeva, a mediji orgijali u svom homofobičnom žaru, UN je u sklopu kampanje „Slobodni i ravnopravni: UN za LGBTI ravnopravnost“, objavio fotografiju s tekstom: „Parada ponosa u Beogradu se već tri godine održava bez incidenata. Neophodno je nastaviti promociju tolerancije i različitosti“.

TOLERANCIJA NA VISINI

U ovom slučaju, nije baš najjasnije šta su UN zapravo želele. Jer, naravno da je ekspertima te organizacije jasno kako ovde stoje stvari. Uostalom, upravo je UN podržao već pomenuto istraživanje Autonomnog ženskog centra, a tokom septembra objavio i izveštaj „Biti LGBT u Srbiji“ koji je pokazao da su LGBT i osobe inficirane HIV-om najdiskriminisanije grupe u zemlji. Na predstavljanju tog dokumenta, rečeno je da su LGBT osobe izložene diskriminaciji u raznim oblastima života – zdravstvu, zapošljavanju, obrazovanju, pristupu socijalnim uslugama, da su često žrtve zločina iz mržnje i govora mržnje, ali da ti zločini nisu propisno istraženi i sankcionisani. To se, uostalom, i ranije znalo, pa je i UN-u bilo poznato.

Zašto onda priča o paradi bez incidenata (kao da se odigrava u potpunom miru, bez ikakvih tenzija, bez policije i višemesečnih priprema), zašto priča o nastavku „promocije tolerancije“? Čini se da se i na ovom planu – kao i na toliko drugih – stanje prikazuje daleko boljim nego što jeste, iz ko zna kojih (političko-strateških?) razloga. Spomenuta fotografija je u međuvremenu uklonjena, nakon protesta Gej lezbejskog info centra.

No, nisu u ovoj priči UN ni toliko važne. Za status ljudskih prava, pa i za svakodnevni život svake LGBT osobe daleko je značajnije što Srbija ne razvija i ne koristi resurse koji su joj na raspolaganju, kako bi zaista doprinela promociji tolerancije i različitosti.

Uzmimo, na primer, slučaj „Obrazovnih paketa“. Iako mediji već mesecima razvlače priču o skandaloznom sadržaju tekstova iz kojih uče „naša deca“, iako se tendenciozno iz konteksta izvlače različiti delovi tih tekstova, iako se otvoreno tvrdi kako ti paketi „promovišu bolest“ (hoće se reći – homoseksualnost),… niko se iz nadležnih ministarstava, niko iz države, nije dosetio da izađe pred građane i građanke i obavesti ih o najvažnijem: da u pitanju nisu ni udžbenici, ni lektira, ni slikovnica, ni bilo šta iz čega će direktno da uče deca od 3 do 7 godina, već je reč o priručnicima ZA RODITELJE I NASTAVNIKE/CE. To su, dakle, uputstva kako se snaći u različitim situacijama koje su u vezi s rodnim identitetom i seksualnošću – kako se ponašati kada vas dete pita o genitalijama, o dodirima, o poljupcima, o zaljubljivanju; kako naučiti decu, kako im se obratiti, šta im tačno reći…

Zapravo, da je u ovoj državi pitanje ljudskih prava uopšte važno, ne bi to ljudima objasnio bilo ko, već lično tadašnji premijer, a današnji predsednik – jedini čovek kojeg ovde iko uopšte i sluša. I jedini čija reč u državno-institucionalnom smislu ima efekte.

ON NIJE ZAINTERESOVAN

Tu, međutim, dolazimo do sasvim novog problema. Jer, upravo se Aleksandar Vučić zvanično zalaže za evropske integracije, a pušta medije koji su mu otvoreno naklonjeni i na koje ima direktan uticaj, da krše sve moguće standarde i šire govor mržnje; zvanično promoviše evropske vrednosti, a dopušta da se javnost zavodi nepotpunim informacijama i lažima, kako bi se navodno izvršio pritisak i obrazovni sistem opet vratio na staro. Konačno, upravo taj čovek – isti onaj koji tvrdi da Srbija poštuje ljudska prava svih, neposredno pred Paradu ponosa kaže da neće prisustvovati tom događaju jer će tog dana „imati važnog posla“, dodajući da „i da ga nema, ne bi išao“.
„Nisam zainteresovan, ne interesuje me i ne pada mi na pamet da idem“, objasnio je predsednik.

Ovakva izjava je nedopustiva za ozbiljnog državnika, ili bar onog koji se deklarativno zalaže za ulazak Srbije u EU. Daleko je grđa od one poznate teze Dragana Đilasa o seksualnosti koja bi trebalo da ostane u „okviru četiri zida“, a daleko rečitija od svih fraza izgovorenih u različitim prigodama, pa i od formalnog prisustva ovog ili onog političara na Prajdu. Država u kojoj čovek koji se o svemu pita, otvoreno kaže kako „nije zainteresovan“ i „ne pada mu na pamet da ide“, nije država u kojoj se promoviše tolerancija i koja se zalaže za poštovanje ljudskih prava.
Činjenica da je na čelu vlade države jedna lezbejka, uopšte ne menja tu situaciju. Naprotiv. Iako je kampanja protiv „Obrazovnih paketa“ direktno označava kao bolesnicu, a njen stil života kao patološki, ni ona se nije oglasila – ne samo da bi demantovala očigledne laži, već i podigla lestvicu tolerancije prema LGBT osobama. Umesto toga, ona je o toj temi ćutala. Kao da je se ne tiče, kao da ne vodi državu ka Evropi i, uostalom, kao da se kući ne vraća partnerki već mužu i deci.

Ako je tačna ona kvalifikacija o Ani Brnabić kao „fikusu“, pasivnoj posmatračici svega što se u državi dešava, ona je najveći „fikus“ upravo prema LGBT osobama: o ostalim stvarima makar se formalno izjašnjavala.

Tako se vraćamo i na početak ove priče. Ako imamo društvo u kojem se tradicionalno gleda popreko na sve što je iole „drugačije“, a koje prema homoseksualnosti gaji latentnu mržnju i strah; ako imamo predsednika koji nastavlja niz otvoreno homofobičnih ili prema LGBT pravima indiferentnih vladara; ako imamo premijerku koja ima imidž nevažne osobe, koja pritom kao da se stidi sopstvenog homoseksualnog statusa i koju su drugi javno autovali; ako imamo Prajd zbog kojeg se uvodi skoro pa vanredno stanje; ako imamo medije iz kojih kulja mržnja, a obrazovni sistem koji kao da je zacementiran u 19. veku… može li da nas čudi što bi svaki drugi mladić prebio svog gej druga?
Ne. Mnogo više od toga može da začudi nalaz da bi tek svaka 25. opravdala prebijanje nekog gej mladića. Takva „tolerancija“ je zapravo čudna.

U tom smislu, Ujedinjene nacije, svi oni silni Evropljani koji nas posećuju, raznorazni međunarodni borci za ljudska prava koji zalaze do nas, i razni drugi njima slični – trebalo bi da postave prava pitanja pravim sagovornicima, batale projekte koji ne vode nikuda, baš kao i fraze koje dobro zvuče, a nemaju veze sa istinom. Promocija tolerancije i različitosti?! Aha… Možda, ali na nekom drugom mestu.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.