Često se međ pederima povede žustra rasprava o tome ko „sve“ predstavlja LGBT zajednicu u javnosti. U ovim najčešće prizemnim i laičkim, ali opet demokratskim raspravama formira se vrlo interesantan narativ koji često podseća na one stavove koji iznose predstavnici organa vlasti pa čak i homofobi; naravno u znatno blažem i često elokventnijem obliku. U pitanje se dovodi legitimitet aktivista (koje njima dao pravo da govore u moji ime), znanja koja poseduje (ovaj nema pojma šta priča), veštine koje poseduje kada komunicira sa javnošću/PR i naravni dovode se u pitanje lične, fizičke karakteristike (stepen maskuliniteta odnosno „feniniziranosti“, telesne građe, strukture lica i pitanje opšte konvencionalne privlačnosti). Na prvi pogled ova pitanja deluju legitimno pa bi valjalo na njih odgovoriti i onda videti kakvog to predstavnika želi gej zajednica.

Pitanje legitimiteta je ozbiljna zamka koje je konstruisana od strane državnih predstavnika, ozbiljnih laika u okviru međunarodne zajednice i aktivista koji žele da se obračunaju sa svojim kolegama. Naime, institucije civilnog društva ili ti nevladine organizacije nisu političke partije te je pitanje legitimiteta znatno suženo pa i nepostojeće, oba mišljenja se mogu teorijski dobro obrazložiti. Nema zakonskog okvira koji definiše proces izgradnje legitimiteta LGBT organizacija tj. predstavnika kao što je to sa političkim strankama ili nacionalnim manjinama kroz proces izbora članova Saveta nacionalnih manjina. Aktivizam ili ti zastupanje ličnih i/ili opštih interesa predstavlja jedan od osnovnih instituta ljudskih prava i demokratije gde svako samostalno ili preko izabranog predstavnika ima pravo (moralno i obavezu) da učestvuje u javnim poslovima i procesima od važnosti za njegov život. To formalno pravno tj. u praksi znači da svako od nas može formalnim ili neformalnim putem da zastupa bilo koju ideju ili interes, sve dok je u skladu sa ustavom i zakonima naše ispošćene države. To onda opet znači da svako ko ima drugačiju ideju ili misli da može bolje zastupati interese zajednice ima apsolutno sva jednaka prava kao i oprobani LGBT aktivisti. Mada bi to onda značilo da mora da se zasuču rukavi te da se zapne, a realno to našem narodu nikada nije išlo od ruke bar kada su u pitanju opšti interesi i javno dobro. Takođe, malo je nezamislivo raditi aktivistički posao a da nisi autovan ili kada da si u vezi sa osobom ženskog pola, a gej si. Kada govorimo o veštinama u komunikaciji sa javnošću, aktivisti zaista imaju ozbiljan problem, njihove rečenice su često stručne i nezarumljive, jer za razumevanje zahtevaju određen stepen poznavanja ljudskih prava i problematike sa kojom se suočavaju LGBT osobe, često se bezrazložno brane i upadaju u ozbiljne zamke oponenata, takođe mnogi od njih su potekli iz antiratnog pokreta pa sa sobom vuku i teret te borbe. Sa druge starne postavite sebi pitanje, da li su aktivisti u pitanju ikada zastupali ideje koje su suprotne civilizacijskim dostignućima ili ideje koje nisu bile u interesu ne samo LGBT zajednice nego i svih građana. Takvi dokazi ne postoje pa možemo iz toga zaključiti da nisu. Sa druge strane retko koja gej osoba koju sam susreo ima bilo koja relevantna znanja o položaju svoje zajednice, pravima i potrebama te se uvek govori opštim mestima koja se mogu pripisati bilo kojoj drugoj manjini.

Kritika ličnih svojstava aktivista je uvek prekretnica u ovakvim raspravama jer ogoljava istinu i suštinu koja se nalazi iza uljudne i korektne kritike LGBT aktivista. Naime, kada govorimo o fizičkoj pojavi aktivista komentari su sledeći: Vidi ga na šta liči; kao neka žena je; koliko je ružan; hoće li izaći neko bar malo pristojan da ti nije gadno da ga gledaš; posle će svi da misle da smo svi ovakvi, kako moj ćale ili brat da razumeju ovo…

Ovakvi komentari, koji su preovlađujući, u civilizovanom društvu ne bi bili uzimani u obzir jer demonstriraju šovinizam, isključivanje, mizoginiju i netrpeljivost prema različitostima ali pošto mi nismo u civilizovanom društvu onda ćemo da se ćeramo. Postoje i dva istraživanja koja će, nadam se, uskoro biti objavljena, a iz koji se može zaključiti da LGBT zajednica ustvari želi istog onog lidera koji želi i većinski deo opšte populacije a sa kojim se, ironično sprda. Lidera koji je atipod civilizovanoj i modernoj gej osobi.

Taj famozni lider pre svega mora da bude „pravo muško“, čvrste ruke, on demonstrira superiornost u svim aspektima, on je Apolon, jebač koji vikendom vozi traktor i ubija životinje iz sporta, ali takođe može da se upristoji i upakuje u neko fino odelo. Šta on misli, priča i radi je irelevantno. On je fetiš, patologizovan ideal, konstruk, proizvod primordijalnih delova našeg mozga. U prosečno posmatrano on je prosečan srpski muškarac kod koga nema ništa interesantno osim eventualno njegove fetišističke uloge. On je, u odnosu na željene karakteristike, seks simbol a ne lider!

Stoga sva kritika upućena ka aktivistima je sustinski primitivna i degradirajuća te sama sebe diskvalifikuje. Kritika LGBT aktivista je u suštini homofobija, jer težište kritike stavlja na lična svojstva, akcentirajući nekomformitete aktivista za heteronormativnim obrascima ponašanja. Da naši aktivisti izgledaju više u skladu sa željenim stereotipom, duboko verujem da bi im malo šta bilo uzimano za zlo.

Piše: Petao20cm

Related Posts