Poslednji put kada je Merlin Holand bio na ovoj adresi u Tit stritu u Londonu, nekadašnjem domu njegovog pokojnog dede Oskara Vajlda, bilo je 1954. godine, kada je imao devet godina, povodom otkrivanja plave memorijalne ploče. Ali ni Holand ni njegovi rođaci tada nikada nisu kročili preko kućnog praga. Tek sada, više od sedam decenija nakon otkrivanja ploče, Holand je konačno ušao u samu prostoriju u kojoj je Vajld napisao svoj jedini roman, demonsku bibliju smrti twink/twink likova, Slika Dorijana Greja. Za ovaj trenutak u velikoj meri zaslužni su gostoprimstvo i organizacija sadašnje stanarke kuće i Vajldove obožavateljke Džen Eliot-Benet. Povodom objavljivanja Holandove najnovije knjige o Vajldu, Posle Oskara: nasleđe jednog skandala, zadovoljstvo mi je da sa njim podelim ovaj nadrealni trenutak.
Razgovor započinjem pitanjem o njegovom najupečatljivijem sećanju sa otkrivanja ploče. „Preko puta je bila dečja bolnica u kojoj su mi izvadili krajnike!“, smeje se. „Sve medicinske sestre imale su pogled iz lože!“ Kasnije, na ručku u Savoj hotelu, prema rečima njegovog oca, Holand je sa samopouzdanjem potpisivao menije. „Vratio sam se u školu, a upravnica je pisala mom ocu da sam apsolutno nepodnošljiv i da sam se hvalio kako sam bio na otmenom ručku i slično!“
Među onima koji su odbili poziv na otkrivanje ploče bio je i „veoma diskretni“ pisac E. M. Forster. Ser Džon Gilgud, glumac i pozorišni reditelj, trebalo je da otkrije ploču, „ali je uhapšen zbog kruzinga po javnim toaletima. Mogao je da se izvuče da nije bilo sudskog reportera Evening Standarda, pa je sve osvanulo u popodnevnom izdanju lista. Morao je da se povuče. Pisao je komitetu i rekao: ‘Strašno mi je žao zbog svega što se dogodilo, ali mislim da je bolje da to ne uradim.’“
Gilgudova priča se, nažalost, prepliće sa Vajldovom. Na vrhuncu popularnosti kao dramski pisac i bona fide slavna ličnost 19. veka, Vajld je 1895. godine procesuiran i osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „grube nepristojnosti“, povodom njegove romantične i seksualne veze sa lordom Alfredom Daglasom, odnosno „Bozijem“, sinom markiza od Kvinsberija. Vajld je pušten iz zatvora 1897. godine i poslednje godine života proveo je u izgnanstvu, pre nego što je 1900. umro od meningitisa izazvanog infekcijom uha, u pariskom hotelu d’Alsas.
Nazad u Tit stritu, u vazduhu se oseća teška, opipljivo gorko-slatka energija — pitam Holanda da li može da oseti Vajldovo prisustvo.
„Nisam strastveni vernik u natprirodno — ali nisam ni nevernik“, odgovara. „Svakako se ne oseća naročito prijatno.“ Zastaje i dodaje: „Ovde je počeo pad. Mnogo toga se ovde dogodilo. Sreća i nesreća. Za mene se ta dva osećaja međusobno poništavaju.“
Sada ima 79 godina, a rođen je 45 godina nakon Vajldove smrti. Zanima me kakav je uticaj imalo to što je Vajldov unuk na njegov život. „Ukratko, to je podjednako teret koliko i čast. Nisam imao problema da živim s tim, osim što ljudi očekuju da budem reinkarnacija i da paradiram u nekom smešnom prsluku.“ Još važnije, kaže: „Nisam želeo da gradim svoje ime na ruševinama Oskarove slave. Jedini način da se s tim pomirim bio je da se pridružim posmatračima izvan kaveza sa majmunom.“
„Moj otac je govorio da se ponekad osećao kao medved — ljudi su mu kroz rešetke kaveza, na kraju kišobrana, gurali zemičku.“
O svom odnosu prema prezimenu Vajld kaže jednostavno: „Ja ga nemam. Moj otac je od 1895. živeo sa imenom Holand, kada je njegova majka [Konstans Lojd] promenila prezime [nakon Vajldovog zatvaranja] da bi zaštitila decu. [Vajvijan je imao starijeg brata, Kirila, koji je poginuo 1915. tokom Prvog svetskog rata.] Za mog oca, to je značilo prolazak kroz život pod pseudonimom. To je bila zaštita.“
Do sredine sedamdesetih godina Holandovo poreklo bilo je dovoljno poznato da je počeo da dobija fanovsku poštu posvećenu Oskaru Vajldu.
„Sekretar neisporučivih pisama obožavalaca!“, šali se, sa duhom svog pretka. „Neverovatno dirljiva, neka od njih. Šta da radiš? Da ih staviš u fioku? Ne. Odgovoriš lepo i kažeš: ‘Drago mi je da vam je to nešto značilo.’“
„Moj otac je poslednji put video svog oca kada je imao osam godina“, dodaje, pa su svi njihovi razgovori o Vajldu bili vezani za „najnoviji film ili najnoviju biografiju“. „Ne iz osećaja srama, već zato što su očeva sećanja bila ono što je stavio u svoju knjigu iz 1954. [Sin Oskara Vajlda].“
Glavni razlog zbog kog je Holand prilično siguran da je prvi član porodice koji je ušao u Vajldov nekadašnji dom u Tit stritu jeste to što je njegov otac vodio dnevnike „od 1941. pa sve do smrti“. „Da je ušao u kuću, sigurno bi to zabeležio. Mislim da jednostavno nije želeo.“
Holand kaže da su mu očevi dnevnici bili „ogromna pomoć“ u istraživanju za Posle Oskara: nasleđe jednog skandala, knjigu koja je opisana kao porodični memoar i kulturno-istorijska studija. „Zapravo, nije reč o Oskaru i njegovom životu; već o onome što se dogodilo posle njegove smrti“, objašnjava.
Nova knjiga naišla je na topao prijem. „Iskreno sam zaprepašćen količinom mejlova koje sam dobio od ljudi koji su čitali nekorigovani probni primerak“, oduševljeno kaže. „Dejvid Her, Stiven Fraj — koga sam u subotu gledao u [Vajldovoj drami] Važno je zvati se Ernest [u pozorištu Noel Kauard].“
Holand daje svoj sud: „To je najveličanstveniji kemp-fest koji možete da zamislite. Na kraju svi likovi, produkcijska ekipa i scenski radnici izlaze na scenu obučeni kao cveće. Stivenova cvetna dekoracija je tri puta veća od svih ostalih!“
Kao Vajldov rođak, Holand ima prirodno pravo da iznese mišljenje o scenskim postavkama dedinih dela, kao i o filmovima i umetničkim radovima koje je Vajld inspirisao. Visoko ocenjuje Frajevu ulogu u biografskom filmu Vajld iz 1997, kao i Ruperta Evereta, koji je Vajlda igrao u filmu Srećni princ iz 2018. „Ruperova interpretacija je veoma potresna“, kaže. „Stiven ima intelektualni kvalitet, fizičku pojavu, celokupno držanje. Ali meni je delovalo pomalo sumorno. Mislim da je igrao sa svešću o tome šta će se dogoditi. Džud Lo je u tom filmu bio najbolji Bozi ikada!“
Holand visoko ocenjuje i skulpturu Meki Hambling Razgovor sa Oskarom Vajldom, koja prikazuje bistu dramatičara kako izranja sa kraja granitne klupe u londonskoj Adelajd strit. Otkriva da je i sam učestvovao u njenom izboru. „Bio sam u komisiji za izbor javne skulpture Vajlda. Sećam se da je Kenet Bejker [tada već bivši torijevski političar], takođe član komisije, rekao: ‘Skulptura nisko pri tlu privući će sve narkomane, pijance i besposličare sa Strenda.’ Odmah sam mu odgovorio: ‘Upravo to bi Oskar želeo!’ Imao je saosećanje prema siromašnima, obespravljenima, progonjenima. Dopala bi mu se ideja da dolaze, sede i razgovaraju s njim.“
Delim sa Holandom da je Vajld „razgovarao“ i sa mnom, jer mi je pomogao da se kao tinejdžer pomirim sa sopstvenom seksualnošću. Holand kaže da takve priče „apsolutno“ čuje stalno — uključujući i onu Ruperta Evereta. Seća se kako mu je Everet rekao da se „uvek osećao kao čudak u školi. Sada ima 66 godina. Čitanje i razumevanje Oskara Vajlda pomoglo mu je.“
Nasuprot tome, čudno je pomisliti da gej ikona među gej ikonama nije uvek bila cenjena kao danas. „U prošlosti je bilo delova gej zajednice koji su tvrdili da je Vajld godinama unazadio stvar zbog svog ponašanja“, objašnjava Holand. „Govorili bi: ‘Da je bio diskretniji, manje otvoren, stvari bi se ranije promenile.’ To je bio samo kratak period osamdesetih, kada su ljudi želeli da iznesu suprotno mišljenje o svemu tome.
Činjenica da je danas postao ikona gej pokreta je fantastična. Bio bi i ponosan i zadovoljan, i shvatio bi da njegova žrtva nije bila uzaludna. U Dorijanu Greju piše o ‘patetičnoj beskorisnosti mučeništva’. Ako si mučenik, ideš dobrovoljno u smrt zbog onoga u šta veruješ. Mislim da, da je Oskar bio pronicljiv i da je znao kakav će biti ishod tužbe protiv markiza od Kvinsberija [Džona Šolta Daglasa, za krivičnu klevetu 1895, nakon što ga je Kvinsberi optužio da ‘pozira kao sodomita’], ne verujem da bi to učinio. Njegova umetnost mu je bila sve.“
Zaista, u svom poslednjem pismu De Profundis, napisanom iz zatvora Boziju, Vajld je zapisao: „Moja umetnost je za mene… bila prava strast mog života, ljubav prema kojoj su sve druge ljubavi bile kao močvarna voda prema crnom vinu.“
Na pitanje da li se Vajld identifikovao kao gej, biseksualan ili je odbacivao etikete, Holand citira Terija Igltona, profesora engleske književnosti u Kembridžu i, poput Vajlda, irskog porekla: „Kod Oskara Vajlda nikada nije ili/ili. Uvek je i/jedno i/drugo.“ „To ga prilično dobro sažima“, kaže.
„Bio je kršten, možda katolik, ali protestant sa naklonošću prema Katoličkoj crkvi. Bio je Irac, ali nije mogao bez engleskog establišmenta za svoje salonske komade. Bio je oženjen i imao dvoje dece, ali je do kraja života bio potvrđeni homoseksualac. [Ipak], ne mislim da bi mu se dopalo da od samog početka bude označen kao homoseksualac.“
Vajld je, uostalom, imao intenzivne odnose sa nekoliko žena, uključujući Flori Balkomb, „koja je otišla i udala se za Brema Stokera — mnogo bolja opklada!“ Što se tiče njegove supruge, „njegova ljubav, poštovanje i divljenje prema Konstans često se ignorišu“, kaže Holand.
„Besmisleno je ignorisati njegovu rastuću homoseksualnost od trenutka kada upoznaje Robija Rosa nadalje — možda čak i ranije. Ali to ne menja činjenicu da je imao ogromno poštovanje prema toj izuzetnoj ženi. Ona ostaje u Engleskoj skoro mesec dana nakon njegove konačne presude, iako je mogla da ode pre poslednjeg suđenja. To je moja pretpostavka — zašto bi ostala? Postoji mogućnost da bude oslobođen. Ako bude oslobođen, ona je tu.“
Pošto sam nedavno istraživao dokaze da kvir identitet može imati genetsku komponentu, pitam se da li je kvirnost postojala u Vajldovoj porodičnoj liniji — da li u njegovom porodičnom stablu ima kvir osoba i saveznika koji bi se ponosili njime.
„Ne koliko ja znam“, odgovara Holand. „Zanimljivo pitanje — niko me to nikada ranije nije pitao. Ser Vilijam Vajld je imao dve vanbračne ćerke i jednog vanbračnog sina, ali što se tiče seksualnosti, to je najveći skandal koji imamo. Osim samog starog gospodina!“ Holandovo istraživanje porodičnog stabla ne ide mnogo dalje od 1800-ih, jer je požar u Dablinu 1921. uništio nekoliko vekova irskih zapisa. „Svakako, ja nisam gej, moj sin nije gej, moj otac, koliko znam, nije bio, a Kiril svakako nije. Nije se prenelo ni unazad ni unapred.“
Ipak, nema sumnje da Vajldova kvirnost živi u generacijama LGBTQ+ ljudi i svih onih koji se osećaju levo od centra i koji ga vide kao duhovnu očinsku figuru naše zajednice.
„Na kraju knjige kažem da verujem da postoje četiri razloga zbog kojih njegova popularnost opstaje“, kaže Holand. „Pobuna, individualnost, integritet i senzualnost. Bio je buntovnik i individualac u vremenu kada je konformizam bio sve. Imao je integritet u onome u šta je verovao, što ga je, naravno, na kraju i oborilo. A senzualnost… Svaki put kada gledam Važno je zvati se Ernest, čekam repliku u prvom činu kada Džek kaže: ‘Zar ne misliš da postoji ikakva šansa da Gvendolen za nekih 150 godina postane kao njena majka?’ A Aldži odgovara: ‘Sve žene postaju kao svoje majke. To je njihova tragedija. Nijedan muškarac ne postaje. To je njegova.’ Publika se smeje, a ja sam ponekad rekao: ‘Šta je tu smešno? To je krajnje ozbiljno.’ Ono što on govori jeste da danas, 1895. godine, muškarac nije dovoljno u dodiru sa svojom ženskom stranom. To je njegova tragedija. Ne može da izrazi sebe, svoju senzualnost, svoju ženstvenost.
U Dorijanu Greju govori o modernom dobu koje prezire senzualnost. Potisnuli smo čula. Zgnječili smo ih. Umesto toga, trebalo bi da stvaramo novu filozofiju života iz čula. Ta četiri elementa su ono sa čime bi se svaka mlada osoba poistovetila, sa jednim ili sa svima njima. Sve dok on nastavlja da prenosi tu poruku — što će činiti, kroz svoje delo i svoj život — mlade generacije će ga nositi dalje.
Ako to znači i da bude ikona, kao što sam ranije rekao, bio bi ponosan i srećan zbog toga. Jedina molba je: molim vas, kao gej zajednica, nemojte ga staviti na pijedestal u ćošku. Neka bude tu od doručka do ručka, ali mu popodne dajte slobodno da radi nešto drugo!“
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
