Pitanje rađa pitanje – na primer, čemu se smejemo kada se iskreno i od srca smejemo, u smislu: šta je to danas uopšte smešno, šta današnji dominantni oblici i sadržaji humora govore o nama i stanju neke i nekakve kolektivne svesti i pratećeg joj uha, i koliko je film, kao najdruželjubiviji od svih vidova kakve-takve umetnosti, sposoban da to jasno predoči i oblikuje u skladu sa datostima filmskog jezika? Dakle, na samom početku poprilično teška rafalna paljba pitalica i dubioza, a u ovom tekstu inicijalna kapisla za to bila je sveža australijska animirana filmska satira naslovljena Lesbian Space Princess, odnosno Lezbijska princeza svemira.
Da zadovoljimo kontekstualnu faktografiju – film je sredinom jeseni 2024. godine imao nacionalnu i sveukupnu premijeru na Filmskom festivalu u Adelaidi, dok je za svetsku premijeru pričekao do zime prethodne godine i uvek viđenog i prestižnog Berlinskog filmskog festivala, da bi potom bio prikazan i u francuskom gradu Ansiju, na najznačajnijem svetskom festivalu sa žižom isključivo na animiranim ostvarenjima, naravno, onim najambicioznijim, najvaljanijim, najosobenijim i resto… Bilo je tu još festivalskih fešti i pohoda, a kako je film u tom međuvremenu stigao i pred širu, odnosno brojniju publiku, pravi je čas da na njegovom uzorku izvagamo i šta je to što u ovom trenutku možemo da pojmimo o humoru na filmu (barem u nekom od njegovih mnogobrojnih pojavnih vidova), kao i o tom pipavom odnosu filma i stanja stvari na znatno višem spoznajnom nivou.
Za početak središnjeg dela ovog prikaza nekoliko okvirnih smernica – film je satirično intoniran, sa otvorenom sprdnjom čija je meta novi udar političke korektnosti; sama animacija je naglašeno stripovskog i karikaturalnog izraza, a idejni pristup strogo je ušančen u smeru prozivke opštih mesta, samo ovde unutar okvira manjinskog, preciznije – kvir filma. Lesbian Space Princess, kako to i inače obično biva u slučaju animiranih filmova, gde podosta dodatne pažnje, truda, fokusa i vremena odlazi na samo pitanje izrade, počiva na pojednostavljenoj narativnoj potki, a ona je sažeta u ovoj rečenici – svemirska princeza iz svog zaštićenog života biva „katapultirana“ u galaktičku misiju sa ciljem da spasi svoju bivšu devojku, lovkinju na ucenjene glave, koja se našla na udaru grupacije zvane Straight White Maliens, tj. hetero, beli muški vanzemaljci. I ta ciljana pojednostavljenost sasvim je na mestu; ako ništa drugo, jasno i evidentno pokazuje prisustvo osećaja mere i fokusa na ono što je određeno za prvi narativni plan.
U skladu sa tim je i dalji narativni tok priče, kao i vidno omeđen razvoj likova unutar te povesti koja bi bespogovorno, pre svega, da bude sprdnja na ustaljene trope. Nevolja je u tome što ovaj film, povrh povremenih duhovitosti i uspešnih bravurica leksičko-semantičkog podtipa, ne odmiče znatno dalje od te početne premise i samozacrtanog cilja podsmeha sa, inače, prilično lakom krajnjom poentom. Naime, humor ipak nije toliko slobodarski i radikalan da bi se ovom filmskom i animiranom boju protiv opštih mesta oprostilo ovoliko prisustvo opštih mesta znanih iz znatno boljih komičarskih i komičnih izdanja. Autorke Lesbian Space Princess (Ema Haf Hobs i Lila Vargez), čini se, i pomalo neoprezno stupaju na idejnu teritoriju kojom i posle svih ovih godina, pa i decenija, suvereno i postojano vlada Južni park, a da pritom ne uspevaju da isporuče dovoljno svežine i drčnosti novopridošlih, baš kao što im ne polazi za rukom da se izdignu iznad skliskih i neizbežnih poređenja sa slavnim i cenjenim pretečama. Tako, nažalost, dobar deo potencijala ovog filma ostaje okovan na tački visprene polazne ideje i nešto hiperverbalizovanog humora.
Četvrt veka po početku novog veka, kao i novog milenijuma, na planu filma koji želi i da provocira, a potom i da promišlja, potrebno je osetno više od cinizma koji se iscrpljuje u nekolicini dosetki i zgodnih rešenja, i to ne samo stoga što svaki pokušaj duhovitosti i humora danas neminovno mora da računa i na čeoni sudar sa barikadom na kojoj su združenim snagama ukotvili sveopšti zamor materijala (pa i gledalački) i cinizam koji i dalje izjeda sve na šta se ostrvi.
Problem se javlja tamo gde je možda i bio najiščekivaniji kod ovako intoniranih filmova; jednostavno, tamo gde je u koren (ma koliko duboko) posađena hitra i, potom, može-biti i brzo potrošna dosetka, postoji i velika verovatnoća „štucanja“ i „potklizavanja“ u aspektu, i po pitanju, celine. To postaje prilično brzo evidentno u slučaju ovog filma, koji sporo i nesigurno stiže do tačke filma koji gledaoce treba da ubedi i po osnovi uverljivog jedinstva radnje, jer Lesbian Space Princess do samog kraja zadržava taj preovlađujući okvir i utisak igrokaza sa labavo uvezanim podsegmentima. Gledaocima je predočen, doduše, dovoljno pitak, pregledan i tečan scenosled, ali on svakako manjka koherentnosti i čvršće uvezanosti u uzročno-posledičnu, smislenu celinu.
Doda li se tome i impresija prekomerne minutaže, tako česta ne samo kod filmova-dosetki već i u slučaju animiranih filmova koji ciljaju zreliju i, poželjno, nagledaniju, odnosno filmski verziraniju publiku, stiže se do pouzdanog suda da se Lesbian Space Princess mirne duše i bez previše glavolomnog premišljanja može svrstati u red onih filmskih dela koja nisu lišena šarma, vrednosti i sveukupnog razloga postojanja, ali koja su možda bolje izgledala kao zamisao nego u krajnjem izvođenju. A to je ono što bi najviše trebalo da zanima i najdobronamernije gledaoce, spremne da prihvate i pokušaju da pronađu jasne i ubedljive tragove humora u potrazi za ultimativnim klitorisom zaturenim u bespućima šareno prikazanog univerzuma manje ili više dogledne budućnosti.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
