Dobitnik Španske nacionalne nagrade za igru, Manuel Linjan je proslavljeni igrač, koreograf i reditelj rođen u Granadi. Učenik je legendarnih Manolete i Marioa Maja, koji su mu u nasleđe ostavili jake temelje u tradicionalnom flamenku. Komad “Viva” sa kojim se prvi put predstavlja publici u Srbiji, na 23. Beogradskom festival igre, jeste pesma o slobodi, gde se rodne uloge u kodifikovanom svetu klasične igre, razbijaju sa uživanjem, otvarajući hrabro neke nove i neistražene prostore. Zavodljivi izvođač vrtoglave moći, Manuel Linjan hvaljen je zbog svog scenskog umeća i iskrenosti sa kojom krši sva pravila.
Biti sjajan izvođač na sceni i hrabar koreograf iza zavese, nije lako. Kakva se komunikacija generiše između autora i izvođača tokom stvaranja i nastupa?
Kao stvaralac, uvek pokušavam da uključim svu svoju maštu. Stvaralac živi u prolaznom svetu fantazije, izuma i beskonačnih mogućnosti koje niko drugi ne vidi. On je odgovoran za prenošenje koreografskog materijala u fizičku ravan, dajući mu oblik, pokret i emocije. Nadalje, sve ostaje na igraču. Ako je igrač dobar, živeće ta mašta i nadmaštavaće se.
Beogradski festival igre je u potpunosti posvećen savremenoj igri, a vi ćete predstaviti flamenko predstavu. Ali čini se da je vaš predlog toliko daleko od tradicije, baš koliko je i festival daleko od baleta.
Ovo je komplikovana tema, koja pokreće veoma zanimljiva razmišljanja. Za mene je i ova predstava – čist, odnosno tradicionalni flamenko. Ono što nije tradicionalno ili uobičajeno jeste to što su svi izvođači muškarci, kao i što su svi oni obučeni kao žene. Ipak, ne volim da koristim formulaciju „obučeni kao žene“, jer osećam da sam već prisvojio način oblačenja i igre koji ne pripada suprotnom polu, već meni, Manuelu. Ono što odstupa od tradicije jeste to što šest muških igrača izvode flamenko u ženskoj odeći, na iskren i formalan način, jer se tako zaista osećaju. Za mene je ovo oslobađajući čin, jer mi je kao detetu uvek bilo zabranjeno da to radim.
Vaši čuveni pedagozi premeli su vam dali vrhunsku tehniku. Kako se sećate vremena kada ste prvi put počeli da igrate?
Bio je to prelep period. Voleo sam da učim i vežbam, a takođe sam voleo da stvaram sopstvene koreografije. Bilo je i frustrirajućih trenutaka. Kao dečaci, samo zato što smo bili dečaci, bili smo primorani da igramo na određeni način: da ne pomeramo ruke, da ne pomeramo kukove, da nemamo isprekidane okrete, da nemamo tako zvani kambre, itd. Nedostatak pristupa svemu tome je bio frustrirajući za mene. Kada sam pokušao da igram kao moje drugarice iz razreda, svi su mi se smejali.
A šta je za vas – igra?
Igra je moj život. To je način na koji se predstavljam svetu, najbolji način na koji mogu da se izrazim i komuniciram. Za mene je igra kao istina o životu, moje sve. Sve što se ne igra može biti prepuno laži, a igra je uvek gola istina.
Ovo je prvi put da nastupate u Srbiji. Komad pod nazivom „Viva“ se veoma razlikuje od vaših prethodnih radova i stavlja muške igrače u centar pažnje.
„Viva“ govori o povratku dela mog detinjstva, detinjstva obeleženog društvenom osudom. Kada sam bio mali, bilo mi je zabranjeno da igram kao žena, da govorim ženstveno, da nosim suknje. Morao sam da se prilagodim društvenom modelu muškosti, koji možda i nisam želeo. Ukoliko ne bih uspevao da budem ono što se od mene očekivalo, onda su dolazile uvrede, ismevanje, osećaj da sam izopšten. Kod kuće je postojala soba u koju bih se tajno zaključavao, oblačio majčine suknje, stavljao jaku šminku, i igrao onako kako me je srce vodilo. I niko mi se nije smejao. Tu se pojavio ceo moj imaginarni svet igre, a Manuel je postao iskreno i slobodno biće. Nakon toga, kada bih napustio sigurnost te sobe, vraćao sam se obrascima ponašanja koje društvo očekuje od dečaka. „Viva“ ponovo otvara ta vrata i omogućava nam da vidimo to dete sa svim tim haljinama, kako igra srećno i iskreno. To je povratak mog detinjstva, ili barem jednog njegovog dela.
A kako se ta transformacija danas povezuje sa publikom?
Danas nemam strah, a sa publikom sam uvek imao veoma topao i pozitivan odnos. Svakako, reakcije su u različitim periodima mog rada bile drugačije. Bilo je prihvatanja, ali i uvreda. Pohvala, ali i odbacivanja. Sećam se da je na početku bilo mnogo debate u svetu klasičnog flamenka. Mnogi ljudi su nas osuđivali, a da čak nisu videli ni jedno izvođenje na sceni. Kasnije, kada bi ipak pogledali predstavu, morali su da nam čestitaju. Kritičari su nas uvek tretirali sa velikim poštovanjem. Publika je rasla i postajala zaista naklonjena i puna topline. Naravno da je bilo i izuzetaka. Naročito na društvenim mrežama, gde smo moji igrači i ja dobijali homofobne komentare koji i dan-danas postoje, ali i na milione komentara ispunjenih naklonošću, poštovanjem i ljubavlju. Ovi drugi su oni koji su meni važni.
„Viva“ je izvođena širom sveta. Da li primećujete razlike između različite publike?
Ponekad da, ali ne zbog same predstave. Postoje zemlje gde ljudi čekaju da aplaudiraju tek na kraju, kako ne bi ometali. U nekim drugim sredinama, ljudi počinju da aplaudiraju čim se pojavite na sceni.
Iza teških kostima i šminke, ko su umetnici “Vive”?
Iza i ispred, mi smo isti ljudi – ljudi koji vole igru, i koji su srećni zato što igraju i predstavljaju sebe baš onakvima kakvi jesu. Za mene lično, čin šminkanja i oblačenja teških kostima je zapravo bliži ogoljavanju, mom načinu da budem iskren, da pokažem sebe baš onako kako se osećam.
Beogradski festival igre
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
