Optužbe koje je australijska glumica Ruby Rose iznela na račun svetske pop zvezde Katy Perry ponovo su otvorile jedno od najosetljivijih pitanja savremenog javnog prostora – kako govoriti o seksualnom nasilju kada ono izlazi iz okvira očekivanih narativa. Prema tvrdnjama Rose, incident se dogodio još 2010. godine u noćnom klubu u Melburnu, ali je tek sada odlučila da o tome javno progovori, navodeći da joj je bilo potrebno gotovo dve decenije da artikuliše ono što je doživela. Svoje iskustvo prvo je podelila na društvenim mrežama, a potom i formalizovala prijavom, nakon čega se u slučaj uključila i policija Viktorije, potvrdivši da je istraga u toku .
Glumica tvrdi da je bila izložena seksualnom uznemiravanju u trenutku kada je bila u ranim dvadesetim godinama, naglašavajući da je godinama pokušavala da taj događaj relativizuje i predstavi kao „pijanu anegdotu“, jer nije znala kako drugačije da se nosi sa njim. Sa druge strane, Katy Perry je preko svog tima za odnose s javnošću odlučno odbacila sve optužbe, nazivajući ih „kategorički lažnim“ i upozoravajući na, kako tvrde, obrazac javnog iznošenja neosnovanih tvrdnji. Tako se javnost ponovo našla između dve potpuno suprotstavljene verzije događaja – bez sudskog epiloga, ali sa snažnim medijskim i društvenim odjekom.
Upravo ovakvi slučajevi, u kojima se optužbe i demantiji sudaraju bez jasnog razrešenja, pokazuju koliko je tema seksualnog nasilja kompleksna i često opterećena percepcijama, identitetima i društvenim očekivanjima. Istovremeno, oni otvaraju i šire pitanje: da li se o nasilju govori selektivno, u zavisnosti od toga ko su akteri, i koliko smo spremni da priznamo da problem postoji i izvan dominantnih, unapred definisanih obrazaca.
Jedan od najeksponiranijih i najdetaljnije dokumentovanih slučajeva u ovom kontekstu vezuje se za Kevina Spaceya, čija je karijera praktično prekinuta nakon niza optužbi za seksualno uznemiravanje i napade. Sve je počelo 2017. godine kada je glumac Anthony Rapp javno izneo tvrdnju da ga je Spacey napastvovao još osamdesetih godina, kada je imao samo 14 godina. Nakon toga usledile su optužbe više muškaraca, uključujući i one koji su tvrdili da su bili izloženi neprimerenom ponašanju u profesionalnom okruženju, posebno tokom rada u londonskom pozorištu Old Vic, gde je Spacey bio umetnički direktor. O ovim navodima opširno su izveštavali domaći i strani mediji, prateći kako se slučaj razvijao od javnih optužbi do sudskih procesa. Ipak, pravni epilog bio je složen i višeslojan: u građanskoj parnici koju je pokrenuo Rapp u Sjedinjenim Američkim Državama, porota je 2022. godine zaključila da Spacey nije odgovoran, dok je 2023. godine u Londonu oslobođen po više tačaka optužnice za seksualne napade. Uprkos oslobađajućim presudama, reputaciona šteta je bila ogromna – Spacey je izgubio ključne uloge, uključujući i onu u seriji „House of Cards“, a njegov slučaj ostao je jedan od najilustrativnijih primera kako optužbe za seksualno nasilje, bez obzira na sudski ishod, mogu trajno promeniti nečiji profesionalni i javni život, ali i otvoriti šira pitanja o odnosu između medija, javnosti i pravosuđa.
Slučaj George Takei predstavlja jedan od najkontroverznijih i najneodređenijih primera u ovom kontekstu, upravo zbog toga što nikada nije dobio jasan pravni epilog. Optužbe je 2017. godine izneo bivši model i glumac Scott Brunton, tvrdeći da ga je Takei sredinom osamdesetih godina seksualno napao nakon večernjeg izlaska, navodno ga napivši i dodirujući bez pristanka dok je bio u polusvesnom stanju. Ove tvrdnje pojavile su se u jeku #MeToo pokreta i brzo su dobile veliki medijski prostor, između ostalog i u tekstovima The Hollywood Reporter i The Guardian, delom i zbog činjenice da je Takei godinama bio prepoznat kao glasni LGBT aktivista i javna ličnost sa snažnim moralnim autoritetom u javnim debatama. Takei je optužbe kategorički negirao, navodeći da se ne seća takvog događaja i dovodeći u pitanje verodostojnost čitave priče. Ubrzo nakon prvobitnih medijskih izveštaja, pojavile su se i određene nedoslednosti u Bruntonovim izjavama – uključujući promene u opisu događaja i okolnosti – što je dodatno zakomplikovalo percepciju slučaja u javnosti. Ipak, za razliku od nekih drugih #MeToo slučajeva, ovaj nije doveo do formalne istrage ili sudskog postupka, pa je ostao u sivoj zoni između optužbi i demantija. Upravo zbog toga, slučaj Džordža Takeija često se navodi kao primer koliko je teško uspostaviti jasnu granicu između javne optužbe, medijske interpretacije i pravne odgovornosti, ali i koliko reputacija – bilo pozitivna ili negativna – može uticati na način na koji javnost prihvata ili odbacuje određene tvrdnje.
Slučaj Brendan Fraser dugo je bio gotovo nevidljiv u javnosti, iako predstavlja jedan od najupečatljivijih primera seksualnog uznemiravanja u okviru muško-muških odnosa u Holivudu. Fraser je tek 2018. godine, u opširnom intervjuu za GQ, prvi put javno govorio o incidentu iz 2003. godine, tvrdeći da ga je Philip Berk, tadašnji visoki funkcioner Hollywood Foreign Press Association, neprimereno dodirivao tokom jednog ručka. Berk je kasnije priznao da je došlo do kontakta, ali ga je opisao kao „šalu“, dok je Fraser isticao da je događaj doživeo kao ponižavajući i traumatičan. Za razliku od spektakularnih sudskih procesa koji su pratili neke druge slučajeve, ovde nije bilo formalnog krivičnog postupka, ali su posledice bile dugoročne. Fraser je tvrdio da se nakon incidenta povukao iz javnog života, osećajući strah i izolaciju, kao i da je bio praktično marginalizovan u industriji. Njegova karijera je u godinama koje su usledile značajno oslabila, a tek mnogo kasnije došlo je do svojevrsnog profesionalnog povratka. Ovaj slučaj često se navodi kao ilustracija kako seksualno uznemiravanje ne mora nužno da dobije sudski epilog da bi imalo ozbiljne posledice, ali i kako se teme koje ne odgovaraju dominantnom narativu – poput muških žrtava ili uznemiravanja unutar istog pola – lakše potiskuju i ignorišu.
Slučaj Terry Crews predstavlja jedan od najznačajnijih primera kada je reč o javnom progovaranju muškaraca o seksualnom uznemiravanju od strane drugih muškaraca. Crews je 2017. godine otkrio da ga je na jednom holivudskom događaju napastvovao moćni agent Adam Venit, tada visoko pozicioniran u agenciji William Morris Endeavor. Prema njegovim rečima, Venit mu je bez pristanka uhvatio genitalije pred svedocima, što je Crews opisao kao trenutak potpune nemoći – posebno imajući u vidu neravnotežu moći i strah od posledica po karijeru. O ovom slučaju opširno su izveštavali mediji poput CNN, Time i Variety, a Crews je kasnije svedočio i pred američkim Senatom, ukazujući na to koliko je teško muškarcima da prijave ovakve incidente bez straha od podsmeha ili profesionalne odmazde. Venit je nakon istrage priznao neprimereno ponašanje, bio je privremeno suspendovan, ali se kasnije vratio poslu, što je dodatno otvorilo pitanje odgovornosti u industriji zabave. Crewsov slučaj ostao je jedan od retkih u kojem je žrtva ne samo javno istupila, već i insistirala na institucionalnom odgovoru, čime je značajno doprineo razbijanju tabua o seksualnom nasilju među muškarcima.
Slučaj Lena Waithe razlikuje se od klasičnih #MeToo primera jer se nije odnosio na eksplicitne optužbe za seksualni napad, već pre svega na pitanja zloupotrebe moći i nejasnih granica u profesionalnim i privatnim odnosima. Waithe, koja je jedna od najvidljivijih lezbejskih autorki i producentkinja u Holivudu, našla se u fokusu medija nakon što su se u industrijskim krugovima i pojedinim tekstovima pojavile tvrdnje o neprimerenim odnosima sa saradnicima i komplikovanoj dinamici u projektima na kojima je radila. O tim navodima pisali su mediji poput Variety i IndieWire, naglašavajući da je reč o situacijama koje više spadaju u zonu etičkih dilema nego krivične odgovornosti. Za razliku od slučajeva koji završavaju sudskim procesima, ovde nije bilo formalnih prijava ni pravnog epiloga, ali je polemika otvorila važnu temu – kako funkcionišu odnosi moći unutar kreativnih industrija i koliko su granice između profesionalnog autoriteta i ličnih odnosa često zamagljene. Upravo zato se ovaj slučaj često navodi kao primer da problem ne mora nužno da bude pravno definisan kao nasilje da bi imao ozbiljne posledice po radno okruženje i percepciju javnosti, ali i da se o sličnim situacijama u queer kontekstu znatno ređe govori otvoreno i sistematski.
U Srbiji se tema seksualnog uznemiravanja i pritisaka retko artikuliše jasno, već najčešće izbija kroz fragmentarne izjave i medijske intervjue. Tako je pevač Princ od Vranje otvoreno govorio o iskustvima koja, kako tvrdi, ima u profesionalnom okruženju. Iako je naglasio da „nema ništa protiv“ LGBT osoba i da poštuje svačije opredeljenje, istakao je i da se suočava sa posledicama odbijanja: „Kao kad odbijaš ženu, isto tako i kad odbijaš muškarca – kad kažeš da nisi gej, vrlo često mi to uzmu za zlo. Ti pojedini, koji shvate da nisam gej, mi određeni krug mogućnosti u poslovnom smislu zatvaraju.“ Njegove reči nisu dovele do konkretnih prijava ili sudskih postupaka, ali otvaraju pitanje neformalnih pritisaka i dinamike moći u industriji zabave – tema koje se u domaćem javnom prostoru uglavnom svode na senzaciju, a retko na ozbiljnu raspravu.
Istovremeno, brojni javni muškarci u Srbiji – od influensera do medijskih ličnosti – povremeno svedoče o seksualnom uznemiravanju putem društvenih mreža od strane gej muškaraca, najčešće u vidu slanja eksplicitnih fotografija ili poruka. Ovi slučajevi se retko prijavljuju, još ređe procesuiraju, i gotovo nikada ne dobijaju ozbiljan društveni tretman.
Sve ovo vodi ka jednom nezgodnom, ali važnom zaključku. Različiti oblici seksualnog ponašanja i uznemiravanja često se različito percipiraju u zavisnosti od konteksta i aktera. Uhvatiti muškarca za zadnjicu i uhvatiti ženu za zadnjicu u javnoj percepciji nisu iste stvari, iako suštinski predstavljaju isti čin narušavanja ličnih granica. Od muškarca se i dalje ne očekuje da bude slab, da bude žrtva, da se oseti napadnuto ili ugroženo, pa se takve situacije često relativizuju ili čak banalizuju. Istovremeno, anonimnost koju pružaju društvene mreže dodatno ohrabruje pojedince – posebno u zatvorenim ili poluzatvorenim online krugovima – da sebi daju previše prava, uključujući i pravo da uznemiravaju druge bez straha od posledica.
Zbog toga pitanje seksualnog uznemiravanja ne može da se posmatra isključivo kroz prizmu identiteta, već kroz prizmu odnosa prema seksu, moći i granicama – koji su očigledno različiti i često kontradiktorni, kako u javnom prostoru, tako i u privatnoj komunikaciji.
Piše: Petar Nenadić
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
