Postoji nešto gotovo komično u načinu na koji savremena LGBT levica bira svoje neprijatelje. Juče je neko bio ikona, saveznik, diva, kraljica, „majka“, osoba čije su pesme odzvanjale klubovima, Prajdovima i dreg nastupima. Danas je, zbog jedne političke izjave, zbog jedne fotografije, zbog jednog pojavljivanja na pogrešnoj bini, proglašen izdajnikom, opasnošću, neprijateljem zajednice. Tako smo došli i do najnovijeg slučaja: sada mrzimo i Nicki Minaj.
Nicki Minaj nije bila nepoznata LGBT publici, niti je do juče bila neka konzervativna figura koju su gej klubovi slučajno otkrili. Njena muzika je godinama bila deo queer pop-kulture. Njena estetika, prenaglašenost, teatralnost, alter ega, kemp i otvorena veza sa dreg senzibilitetom učinili su je bliskom publici koja je u pop divama često nalazila prostor za sopstvenu slobodu. Bila je i članica žirija u RuPaul’s Drag Race, što nije samo televizijski nastup, već svojevrsna legitimacija u svetu savremene LGBT pop-kulture. I zato je sadašnji bes utoliko zanimljiviji: ne briše joj se samo politički stav, nego čitava istorija odnosa sa publikom koja ju je do juče slavila.
Problem je, naravno, Donald Tramp. Nicki Minaj je podržala Trampa, pohvalila ga, pojavila se na događajima povezanim sa njegovom administracijom i rekla stvari koje su za liberalnu i LGBT levicu postale nedopustive. Dovoljno je bilo da kaže da je njegov fan, da MAGA ljude prikaže kao „cool kids“ i da pokaže simpatiju prema političkom taboru koji se u LGBT krugovima smatra apsolutnim neprijateljem. Od tog trenutka, za mnoge više nije bilo prostora ni za nijansu, ni za raspravu, ni za pitanje šta ona tačno podržava, a šta ne. Presuda je doneta: Nicki Minaj je izdala zajednicu.
Ali tu se otvara mnogo važnije pitanje: da li je podrška LGBT populaciji validna samo dok osoba ima ispravan paket političkih stavova? Drugim rečima, da li neko može da podržava gej ljude, dreg kulturu, queer publiku i pravo na različitost, a da istovremeno ne pripada levičarskom političkom bloku? Za dobar deo LGBT aktivističke scene odgovor je očigledno — ne.
Oni ne traže saveznike, već ideološke podanike. Ne traže ljude koji će podržati konkretna prava, već ljude koji će prihvatiti kompletan paket: od Trampa, preko trans tema, do imigracije, rata, religije, kapitalizma, abortusa i kulturnih ratova. Ko odstupi u jednoj tački, postaje neprijatelj u svim tačkama.
To je suština kensel kulture: ne kažnjava se samo izjava, već se briše čitava osoba. Nicki Minaj ne sme da bude umetnica koja ima politički stav sa kojim se neko ne slaže. Ona mora da bude „MAGA Minaj“, karikatura, izdajica, neko čija se muzika više ne sme puštati u LGBT klubovima. Čak je i poziv jedne Pride organizacije da LGBT prostori prestanu da puštaju njene pesme pokazao koliko je ta logika postala banalna: kao da je zadatak queer zajednice da pravi crne liste pevačica, umesto da razvija sposobnost da podnese različito mišljenje.
Naravno, kritika Nicki Minaj je legitimna. Niko nije dužan da joj aplaudira, niti je svaka njena rečenica iznad rasprave. Njeni napadi na Dona Lemona, upotreba uvredljivog jezika i pojedine izjave o trans temama jesu razlog za ozbiljnu kritiku. Ali jedno je kritikovati konkretnu izjavu, a sasvim drugo proglasiti osobu neprijateljem zajednice zato što više ne glasa, ne govori i ne misli onako kako se od nje očekuje. U toj razlici između kritike i progona nalazi se mera zrelosti jedne zajednice. A LGBT levica tu meru sve češće gubi.
Sličan mehanizam videli smo i u Srbiji na primeru Jelene Karleuše. Godinama je bila jedna od retkih velikih javnih ličnosti koja je otvoreno podržavala LGBT populaciju, govorila protiv homofobije, bila kuma Prajda, u spotovima i na koncertima uključivala LGBT ikonografiju i koristila svoju popularnost da normalizuje prisustvo LGBT ljudi u javnosti. Dok je to radila, bila je „naša“. Onog trenutka kada je podržala Aleksandra Vučića i SNS, za deo iste te publike postala je izdajica, režimska pevačica, neprihvatljiva figura. Kao da su sve njene ranije poruke, nastupi i podrška prestali da postoje jer se politički svrstala drugačije od očekivanog.
Paralela sa Nicki Minaj je jasna. U oba slučaja imamo pop zvezdu koja je imala snažnu vezu sa LGBT publikom, ali je u jednom trenutku politički iskoračila iz dozvoljenog okvira. I u oba slučaja reakcija nije bila: „Ne slažemo se s njom.“ Reakcija je bila: „Ona više nije naša. Treba je kenselovati.“ To nije politika emancipacije, već politika vlasništva. LGBT levica se ponaša kao da polaže pravo na umetnike koje je nekada prihvatila, kao da im je zauvek dodelila ulogu saveznika i kao da oni nemaju pravo da izađu iz scenarija.
A možda je upravo to najveći problem. LGBT zajednica, ako zaista veruje u slobodu, mora da nauči da sloboda važi i za ljude koji nam se ne dopadaju. Pravo na različitost nije pravo da svi budu različiti na isti način. Sloboda mišljenja ne znači mnogo ako važi samo za one koji glasaju, pevaju, mole se i misle u skladu sa očekivanjima aktivističkog kruga na društvenim mrežama.
Nicki Minaj nije dužna da bude politički talac svoje gej publike. Jelena Karleuša nije dužna da glasa onako kako aktivisti misle da mora, samo zato što je podržavala Prajd. Umetnici nisu partijski delegati LGBT zajednice. Oni mogu biti saveznici u jednoj temi, protivnici u drugoj, neodređeni u trećoj, pogrešni u četvrtoj. To je normalan život. Nenormalno je očekivanje da javna ličnost mora da potpiše ideološku pristupnicu da bi joj se priznala ranija podrška.
Zato slučaj Nicki Minaj nije samo priča o jednoj reperki i Donaldu Trampu. To je priča o tome kako je deo LGBT politike zamenio borbu za prava borbom za poslušnost. I zato naslov „Sada mrzimo i Nicki Minaj“ nije samo ironija. To je dijagnoza. Danas Nicki, juče Karleuša, sutra neko treći. Lista neprijatelja postaje sve duža, a prostor za razgovor sve manji.
A zajednica koja ne ume da razlikuje protivnika od neistomišljenika, kritiku od zabrane i razočaranje od linča, na kraju ne ostaje slobodnija. Ostaje samo sve usamljenija, sve nervoznija i sve manje sposobna da razume svet izvan sopstvenog mehura.
Piše: Katarina Milić
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
