Ulazak romana „Opatija Svetog Vartolomeja“ u najuži izbor za NIN-ova nagrada predstavlja jedan od najupečatljivijih književnih događaja godine — ne samo za autora, već i za savremenu domaću književnu scenu u celini. Miloš Perišić, pisac koji je do sada pažnju privlačio pre svega unutar književnih i kvir krugova, ovim romanom dospeo je u samo središte javne književne vidljivosti.
U trenutku kada se mnogo govori o krizi književnih institucija, ulozi nagrada, položaju pisaca početnika i granicama „bezbedne“ književnosti, razgovor sa Perišićem otvara važne teme koje prevazilaze jedan naslov i jednu nominaciju. Govorimo o NIN-ovoj nagradi danas, o izdavačkim praksama, o ekonomiji pisanja, ali i o tome šta znači biti autor van dominantnih centara i kako izgleda put prve knjige u savremenoj Srbiji.
Vaš roman je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, što je veliko priznanje, naročito za prvi roman. Kako ste doživeli tu vest?
Trenutno i dalje pokušavam da objasnim sebi da sam u tom izboru bio — nezvanično — treće mesto. Sve je i dalje u nekoj izmaglici. Period od nominacije do finala proleteo je, a obeležila ga je sumnja — da li je to zaista toliko dobar materijal. Slagao bih kada bih rekao da nisam verovao u knjigu, ali finalu NIN-ove nagrade se zaista nisam nadao.
Koliko je NIN-ova nagrada danas i dalje relevantna, ako uzmemo permanentni bojkot nagrade od strane nekih pisaca i promene unutar redakcije?
Apsolutno jeste. To je najvidljivija književna nagrada u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija. Nadživela je i svoje dobitnike i one koji su je kritikovali. Polemike oko nje postoje već dugo i verovatno će postojati i ubuduće — svaka institucija nosi i kritiku. Treba, međutim, razlikovati argumentovanu kritiku od sujete onih koji nagradu nisu dobili. Ja nikada ne bih poslao roman na konkurs u koji ne verujem. Često se može čuti primedba da su finalisti „safe choice“, bezbedni i politički neambiciozni. Međutim, svih šest romana nose snažne političke slojeve. Razlika je možda u tome što taj nivo politike nije deklarativan, već suptilan — i zato ga nije uvek lako prepoznati.
Kako vidite poziciju „Opatije Svetog Vartolomeja“ u okviru savremene srpske književne scene sada kada je roman dospeo u najuži izbor za NIN-ovu nagradu?
Knjiga je sada na zanimljivoj tački. Obistinilo se ono što su mi stariji pisci govorili — u trenutku objavljivanja knjiga prestaje da bude samo vaša. Srećem se sa novim, ponekad i oprečnim tumačenjima, i to je dragoceno iskustvo. Prvo izdanje je gotovo rasprodato, knjiga je našla širu čitalačku publiku, a posebno me diraju poruke mladih ljudi, često LGBT čitalaca, koji mi pišu da su u njoj prepoznali sebe. To je možda i najveća nagrada. Radimo na novom izdanju i na potencijalnim prevodima.
Da li najuži izbor ili samo osvajanje nagrade doprinosi prodaji knjige?
Svakako. I uži i širi izbor utiču na vidljivost, a samim tim i na prodaju. Veliki deo tiraža moje knjige prodat je upravo u periodu oko nagrade. Medijski prostor koji dobiju i knjige koje ostanu u užem izboru pokazuje koliko takva priznanja znače za čitanost. Taj prostor, verujem, ove godine su dobile „O čemu je reč?“ Uroša Đurkovića i „Letnjikovac“ Marka Todorovića.
Da li ovakvo priznanje može da promeni vidljivost kvir tematike u domaćoj književnosti i način na koji se o njoj govori?
Nadam se da može. Koristim svaku priliku da istaknem da kvir nije žanr, niti senzacija, već deo ljudskog iskustva. U mom slučaju, ta tematika nikada nije bila provokacija niti tema radi teme, već organski deo sveta koji opisujem. Važno je da se o tim temama govori književno, a ne samo sociološki.
Kako iz Vaše perspektive danas izgleda put pisca početnika: od rukopisa do objavljene knjige?
Težak je. Spor. Ponekad obeshrabrujući. Ali snagu mora da ima autor, ne rukopis. I mislim da je važno da mladi pisci budu realni — velike izdavačke kuće retko preuzimaju rizik prvenca, a očekuju zahvalnost za objavljivanje. Nemojte izdavaču biti zahvalni za objavljivanje, niti žiriju za nagradu. Vi njima trebate više nego oni vama. Bez knjiga nema ni izdavača, ni književnih kritičara. Manji izdavači često nude više kreativne slobode. Moj odnos sa izdavačem bio je dinamičan, pun rasprava, ali rezultat je knjiga koja je stigla do čitalaca i rasprodala prvi tiraž. Smatram da je važno govoriti i o ekonomskom aspektu. Kao autor prvenca ostvario sam 30% od prodaje. Nisam pristao na praksu od 8 do 15%. O tim stvarima treba otvoreno govoriti.
Koliko su domaći izdavači spremni da rizikuju sa novim autorima, a koliko se oslanjaju na proverena imena i „sigurne teme“?
Zavisi od modela. Oni koji od autora traže finansijsko učešće zapravo ne rizikuju mnogo. U takvim slučajevima autor bi morao da ima znatno veći procenat od prodaje. U modelima u kojima izdavač ulaže sopstvena sredstva, rizik postoji i tada je logično da vodi glavnu reč u određenim poslovnim aspektima. Ima tu i drugog rizika osim finansijskog. Izdavači često umeju da objave autore ili knjige iza kojih se kriju loše i neodgovorne ideje i upitna estetika. Paradoksalno, mnogi su smatrali da je objavljivanje „Opatije“ sa LGBT tematikom veći rizik nego što se pokazalo da jeste.
Da li imate utisak da se od pisca danas očekuje da bude i sopstveni PR, menadžer, promoter – pored toga što piše?
To jeste realnost današnjeg vremena, ali je i nonsens. Književnost ne sme postati performans koji ubija kreativnost. Knjiga ne bi smela da zavisi isključivo od toga koliko je autor prisutan u medijima. Postoje knjige stare vekovima koje neki od nas i dalje čitaju, iako njihove autore danas ne vidimo u podkastima. Dobra knjiga uvek nađe svoj put do čitaoca, a da li je broj čitalaca jedinica mere vrednosti knjige — to već nije problem umetnosti niti književnika.
Koliko su književne nagrade, festivali i mediji otvoreni za autore koji dolaze van dominantnih kulturnih centara i mreža?
Čini mi se da jesu — barem moje iskustvo to potvrđuje. Kao autor van Beograda, bez institucionalne zaleđine, sa prvim romanom, stigao sam do finala NIN-ove nagrade. To govori da prostor ipak postoji.
Kako vidite savremenu srpsku književnu scenu? Da li književna kritika umire?
Ne mislim da umire — menja formu. Danas postoje podkasti, televizijske i radio-emisije, novinski tekstovi, ali i književni sadržaji na društvenim mrežama. Dometa je možda čak i više nego ranije. Međutim, domet nije isto što i autoritet. Kritika podrazumeva znanje, kontekst, sposobnost tumačenja i odgovornost prema tekstu. Bez toga, ostaje samo utisak. A utisak je najjeftinija valuta u javnom prostoru. Vreme će, kao i uvek, napraviti razliku između onih koji misle i onih koji glume da misle.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
