Kad-tad, svako od nas ostane sam. Život je jednostavno takav. Priroda je tako uredila stvari — da se krug zatvori, da se svetla pogase, da se glasovi koji su nas pratili kroz detinjstvo i mladost jednog dana utišaju zauvek. Neki ljudi imaju sreće, pa ih u starosti okružuju deca, unuci, porodica. Ali i ta deca imaju svoje živote, obaveze, ritmove koji ne ostavljaju mnogo prostora za nežnost prema onima koji su ih nekada držali za ruku dok su učili da hodaju.
Starost je često usamljena. Tišina se uvlači u kosti, u zidove, u šolju kafe koju više ne delimo ni sa kim. A kod LGBT+ osoba, ta tišina zna da bude još hladnija, još glasnija. Jer najčešće nemamo decu koja će nas s vremena na vreme obići, niti unuke koji će nas zagrliti bez pitanja. Ostajemo sami — ne zato što smo to želeli, već zato što svet nije uvek bio spreman da nas prihvati onakve kakvi jesmo.
Možda smo se tokom života i navikli da budemo vukovi u divljini. Da se borimo sami, da gradimo svetove bez temelja, da volimo u tišini, da tugujemo bez svedoka. Ali i vukovi ponekad zastanu, pogledaju u nebo i požele da ih neko razume. Da ih neko pomiluje. Da ih neko vidi.
Pravilo života je takvo da najčešće umiremo sami. Čak i kada smo pedeset godina u vezi sa voljenom osobom — što je retkost, dragocenost, privilegija — opet postoji mogućnost da partner ode pre nas. I ostajemo sami, da čekamo sudnji dan sa bolom, sa prazninom u grudima, koliko god da je lepih uspomena iza nas. Šta onda?
Odavno smo ostali bez roditelja. Bez njihove podrške, pažnje, ljubavi. Nismo produžili lozu. Nemamo kome da ostavimo ni ono malo materijalnih stvari koje smo mukotrpno stekli. Srećni smo ako nismo sahranili braću, sestre, prijatelje. A šta ako jesmo? Ili, šta ako ih nikada nismo ni imali? Koliko duboko se nož usamljenosti može zariti u utrobu osobe koja je ostala potpuno sama, bez igde ikoga na svetu?
Ne znam koliko često LGBT+ osobe razmišljaju o tome kada se uloguju na aplikacije za upoznavanje — Romeo, Grindr, ili bilo koju drugu. Ali već nekoliko meseci sam u kontaktu sa jednim Brkom koji mi je postao neizmerno drag, a koji mi je jedne večeri napisao: „Umrla mi je mama. Ostao sam potpuno sam na svetu.“ Te reči su me slomile. Plakao sam. Kao da je moj strah od gubitka bližnjih prerano dobio oblik. Dao sam obećanje potpunom strancu da ću biti tu za njega. Da mi može pisati kad god je usamljen, tužan, uplašen. I ove reči posvećujem upravo njemu — da zna da nije sam. Da i dalje mislim o tome kako se oseća kada se probudi ujutru, ili pre nego što zaspi uveče.
Jer znam kako se i sam osećam kada se probudim usred noći i pomislim na dan kada ću ostati potpuno sam. Da neću imati kome da kažem kako sam proveo dan. Da neće biti nikoga da mi kaže: „Moraš da odeš kod lekara.“ Da neće biti nikoga ko će me pitati kako sam — a da to pitanje stvarno znači nešto. Neće uvek biti onog divnog mirisa iz mamine kuhinje, niti očevih psovki dok gleda utakmicu u kojoj Srbija gubi.
Zato je važno da budemo tu jedni za druge. Da razumemo. Da pružimo ruku, makar i virtuelnu. Možda nije uvek u redu da jedni drugima prepričavamo probleme sa posla, ali je uvek u redu da pružimo utehu. Da kažemo: „Tu sam.“ Da budemo svedoci postojanja onih koji se osećaju nevidljivo.
Jer ljudi smo. I imamo jedni druge. I to je ponekad sve što imamo — ali to može biti dovoljno.
Žao mi je svakog ko je ostao potpuno sam na ovom čudesnom svetu. Svakog ko mora svakog dana da traži snagu da živi dalje. Moje saučešće. Moja ruka. Moj glas. Moje srce — za sve vas koji ste u tišini, ali niste zaboravljeni.
Piše: Bojan Stefanović
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
