Kada razmišljam o zakonu o istopolnim zajednicama, za mene to nikada nije bila apstraktna politička tema niti nešto što postoji samo na papiru. To je, pre svega, pitanje svakodnevnog života – onih malih, ali suštinskih stvari koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo, sve dok ne shvati da ih nema.
U društvu u kojem živimo, i dalje postoji veliki broj ljudi koji dele život sa partnerom, ali nemaju osnovnu pravnu sigurnost. Njihovi odnosi postoje u realnosti, ali ne i u zakonu. Bez pravnog okvira, istopolni parovi ostaju nevidljivi u ključnim životnim situacijama – upravo onda kada je ta vidljivost najpotrebnija.
To se najjasnije vidi u trenucima krize. Kada neko ne može da poseti partnera u bolnici, da dobije informacije o njegovom zdravstvenom stanju ili da donese odluku u hitnoj situaciji, iako su godinama zajedno. Kada, posle smrti jednog partnera, drugi ostaje bez ikakvog prava na zajednički stečenu imovinu. Kada se svakodnevni život, koji je godinama građen zajedno, u jednom trenutku pravno briše. To nisu hipotetički problemi – to su realne situacije koje ljudi žive.
Upravo tu zakon prestaje da bude ideja i postaje pitanje dostojanstva.
Zato je suština zakona o istopolnim zajednicama jednostavna: omogućiti ljudima osnovnu pravnu zaštitu i sigurnost. To znači priznati partnerstvo pred zakonom, urediti pitanja imovine, omogućiti pristup zdravstvenim informacijama i obezbediti minimum socijalne zaštite. Ne radi se o privilegijama, već o elementarnim pravima koja bi trebalo da budu dostupna svima.
Ipak, ova tema se retko vodi na tom nivou. Umesto konkretnih životnih situacija, javni prostor je često preplavljen zabludama.
Jedna od najčešćih jeste da su istopolne zajednice isto što i brak. U stvarnosti, predložena zakonska rešenja uglavnom ne izjednačavaju ta dva instituta u potpunosti, već uvode osnovni nivo zaštite koji trenutno ne postoji. Govorimo, dakle, o minimumu, a ne o maksimumu prava.
Često se čuje i da bi ovakav zakon mogao da ugrozi heteroseksualne brakove. Ali prava nisu ograničen resurs. Davanje pravne sigurnosti jednoj grupi ljudi ne oduzima ništa drugima. Brak između muškarca i žene ostaje nepromenjen – jedino se menja činjenica da još neko dobija osnovnu zaštitu.
Sličan je i argument o „nametanju vrednosti“. Međutim, zakon se ne bavi ličnim uverenjima, već pravima i obavezama. Niko nije obavezan da menja svoje stavove, ali država jeste obavezna da štiti sve svoje građane. Upravo u toj razlici između privatnog i javnog leži suština cele rasprave.
Postoji i tvrdnja da je ovakav zakon simboličan, bez stvarnog efekta. Ali njegova primena ima vrlo konkretne posledice – od mogućnosti da budete uz partnera u bolnici, do regulisanja imovinskih odnosa i svakodnevnog života. To nisu simboli, to su praktične stvari koje čine razliku između sigurnosti i neizvesnosti.
Jedna od čestih bojazni odnosi se i na usvajanje dece. Međutim, to je posebno pravno pitanje koje se u većini država reguliše odvojeno. Zakon o istopolnim zajednicama sam po sebi ne znači automatsku promenu tih pravila, niti je to njegova primarna svrha.
Na kraju, često se može čuti da se ovaj zakon tiče „malog broja ljudi“. Ali zakon ne postoji da bi pratio većinu, već da bi štitio svakog pojedinca. Princip jednakosti pred zakonom ne meri se brojevima, već doslednošću.
Za mene je ovo pitanje osnovne pravde. Ako dvoje ljudi dele život, brinu jedno o drugom i grade zajednicu, ne postoji racionalan razlog da budu pravno nezaštićeni.
Ali ova tema ne završava se na zakonima.
Kvalitet života ne čine samo pravni okviri, već i svakodnevni odnosi koje gradimo. Bliskost, poverenje, vreme provedeno zajedno – sve ono što čini jednu vezu stabilnom i smislenom. Šetnje bez cilja, razgovori bez pritiska, jednostavni trenuci koji se ne mere, ali se pamte. Zakon to ne može da zameni, ali može da stvori prostor u kojem takvi odnosi imaju sigurniju osnovu.
U tom smislu, briga o zdravlju postaje jednako važna kao i pravna zaštita. Odnos prema sopstvenom telu, fizička aktivnost, uravnotežena ishrana – sve su to aspekti koji utiču na kvalitet života, ali i na osećaj sigurnosti u širem smislu.
Zato je važno govoriti i o prevenciji – otvoreno, jasno i bez stigme.
Jedan od ključnih alata u savremenoj zaštiti od HIV-a jeste PrEP, odnosno preekspoziciona profilaksa. Reč je o terapiji koja se uzima pre potencijalnog izlaganja virusu i koja, kada se pravilno koristi, značajno smanjuje rizik od infekcije. U tom smislu, predstavlja jedan od najvažnijih pomaka u savremenoj medicini kada je reč o prevenciji.
Ipak, važno je naglasiti da PrEP nije zamena za odgovorno ponašanje, već deo šireg pristupa koji uključuje redovno testiranje, informisanost i brigu o zdravlju. Problem nastaje onda kada se o ovim temama ćuti ili kada su obavijene predrasudama, jer upravo nedostatak informacija povećava rizik.
Zato je važno da javni prostor bude mesto znanja, a ne stigme. Prevencija nije znak slabosti, već odgovornosti – prema sebi, ali i prema drugima. Što više normalizujemo ove razgovore, to ćemo kao društvo biti zdraviji i otvoreniji.
Na kraju, sve se svodi na jedno jednostavno pitanje: kako bismo želeli da se neko odnosi prema nama i ljudima koje volimo?
Ako zakon može da omogući više sigurnosti, dostojanstva i mira u nečijem životu, onda je jasno zašto je važan. Jer pravo na sigurnost ne sme da zavisi od toga koga voliš.
Piše: Nemanja Milošević
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
