Sam ulazak u klub predstavlja unutrašnji kaming aut u kome pojedinac na sebe lepi etiketu homoseksualca, uz sve represije koje ona nosi, preuzima dodeljenu društvenu ulogu i prihvata je kao sastavni deo svoje ličnosti.
Društvo ima tendenciju da gej zajednicu posmatra kao homogenu grupu koja ima identične želje i potrebe, stavove, vrednosni sistem i način života. Istina je da su homoseksualci sve samo ne homogeni. U prilog tome govori klasična studija Keneta Palmera u kojoj autor razlikuje četiri tipa homoseksualnosti u modernoj zapadnoj kulturi. Dok se prva dva tipa odnose na usputnu homoseksualnost i povremene aktivnosti, te su vrlo diskutabilna, druga dva tipa prenesena u naš kulturni kontekst predstavljaju dominantne oblike homoseksualnosti u domaćoj gej zajednici. S jedne strane to je koncept personalizovane homoseksualnosti koja se ogleda u preferiranju homoseksualnih aktivnosti u potpunoj tajnosti, a sa druge strane homoseksualnost kao način života koja podrazumeva pripadnost gej subkulturi i prihvatanje sopstvene seksualnosti kao ključnog dela svog identiteta. Konfrontacija ova dva dominantna modela vidljiva je u svakodnevnom životu na svim nivoima, a reprezentativan primer su oglasi na virtuelnoj zajednici GayRomeo koji uglavnom zvuče ovako: “Str8 izgled, diskretan, van gej krugova. Trazim iskljucivo nekog istog tipa za diskretna vidjanja. Tetkice koje vise po gej mestima STOP!”. Ovaj prvi model karakteriše to što ne vole gej mesta, nemaju gej društvo, a za gej klubove smatraju da su obične rupe, mesta bluda i razvrata u kojima tetketine vise sa šanka i svi seksualno opšte po wc-u. Pleasure bi tako, po njihovom mišljenju, predstavljao Sodomu, a Apartman Gomoru današnjice. Nasuprot tom “moralnom propadanju” stoji idealan koncept gejeva iz ormana za koje niko ne zna, koji vode “strejt život”, ma šta to značilo, koji su uzorni mamini i tatini sinovi, deca za primer i fini momci iz kraja za koje se nikad ne bi reklo da su deo tog “prljavog i bolesnog” gej sveta. Na njihovu žalost, ma koliko od toga bežali, jesu.
Šta je ključni momenat koji odvaja prvi model homoseksualaca od drugog? – Strah.
Neozbiljno bi bilo reći da su gejevi koji izlaze po klubovima rasterećeni osećaja anksioznosti i straha. Svakako i oni na svojim leđima nose teret onoga što sociolog Erving Gofman u svojoj knjizi „Stigma“ definiše kao „procep između onog što bi neka osoba trebala da bude, odnosno virtuelnog društvenog identiteta, i onoga što ona zaista jeste – stvarnog društvenog identiteta“. Autor to naziva diskreditujućom stigmom po kojoj razlike između stigmatizovane i “normalne”, tj. nestigmatizovane osobe, nisu uočljive, ali glavni problem ostaje skrivanje stigme od ostalih članova društva. Ni „eksponirani“ gejevi ne trče po ulici i viču „vidite me, ja sam peder“, većina njih čak nije autovana ni svojim najbližima. Ipak, ono zbog čega su oni u velikoj prednosti je to što su prevazišli sopstvenu krizu identiteta, prihvatili homoseksualnost kao važan deo svoje ličnosti i pronašli sopstvene pozicije u gej subkulturi kojoj nesumnjivo pripadaju. Kod gejeva iz ormana to nije slučaj. Ne želeći da upadnem u zamku generalizacija, mogu priznati da verovatno postoji određen broj homoseksualaca koji ne želi da sluša GaGu i Karleušu kad izađe, ne zanima ih nijedna tematska žurka Apartmana, niti im se dopada ambijent makar jednog gej kafića u gradu. Imaju izuzetno visoke kriterijume i ja to poštujem. Ipak, kod onih koji ne izlaze na gej mesta samo zato što su to gej mesta, problem je psihološke prirode i zove se konfuzija identiteta. Mislim da nema homoseksualca koji u jednom momentu razvoja svoje ličnosti nije prošao kroz ovaj stadijum. Duboko patrijarhalno i heteronormativno društvo od malena nam putem socijalizacije usađuje društveni sistem vrednosti koji usvajamo kao neupitan. Međutim, homoseksualnost u potpunosti krši taj vrednosni sistem i neminovno mora doći do momenta kada nastupa apsolutna konfuzija u našim glavama. S jedne strane imamo usvojene norme koje određuju heteroseksualnost kao jedini prihvatljiv oblik seksualnosti, jasno definisane rodne uloge, kao i modele ponašanja za muškarce i žene, dok s druge strane tome prkosi naša urođena priroda koja se ne miri sa tim. Strah, anksioznost i povlačenje su mehanizmi odbrane od ovog stanja. Prema psihoanalitičkoj teoriji, jedna od osnovnih vrsta straha je “NAD JA strah” koji predstavlja iskustvo krivice zbog prekoračenih etičkih normi. Frojd smatra da anksioznost nastaje kada ego ne uspeva da pomiri urođene seksualne nagone sa represivnim moralnim normama koje usvaja socijalizacijom.
Osnovna moralna norma iz koje proizilazi sve ostalo je duboko ukorenjena heteronormativnost koja se usvaja u najranijem detinjstvu i raznim mehanizmima represije utiče na kontrolisanje želja i nagona. To u svesti homoseksualaca stvara osećaj ambivalentnosti. S jedne strane su jako izražene homoseksualne želje, sa druge usvojena percepcija po kojoj je to društveno neprihvatljivo, neprirodno i bolesno. Zato se većina gejeva odlučuje da se u potpunosti povinuje heteronormativnim pravilima, potisne svoje težnje i zadovoljava ih sporadično i u strogoj tajnosti. Izlazak iz te čaure predstavlja kršenje moralnih načela i izaziva strah i anksioznost. Prvi parališući strah koji ima svaki homoseksualac pri ulasku u gej klub jeste strah od razotkrivanja. Ipak, podsvesno najviše strahuje da će u drugima prepoznati sebe i onu stranu svoje ličnosti koju uporno pokušava da potisne. Sam ulazak u klub tad predstavlja unutrašnji kaming aut u kome pojedinac na sebe lepi etiketu homoseksualca, uz sve represije koje ona nosi, preuzima dodeljenu društvenu ulogu i prihvata je kao sastavni deo svoje ličnosti. Na taj način rešava konflikt između sebe i društva.
Ovaj proces je dug i težak. Nije lako pogledati sebe u ogledalu i reći naglas “ja sam gej”, ali je to jedini način da se prevaziđe konflikt koji postoji u nama samima. Jedino tako rušimo društvene stege koje nas pritiskaju, odbacujemo ih i protiv njih se borimo. Moramo prihvatiti sebe takve kakvi smo i upoznamo one nama slične koji dele naše probleme i strahove. Ne bežimo od gej sveta, već ga prilagodimo sebi i učinimo boljim i raznovrsnijim. To je naša borba.
PS: A realno, na gej žurkama je uvek i najbolji provod!
Piše: Nemanja Marinović
