Pišem iz psihoterapijske perspektive, ali ovo nije tekst o terapiji u užem smislu. Više je o prostoru koji nastaje između ljudi kada se okupe oko neke teme koja ih se tiče. O mestu gde znanje nije unapred definisano, već se gradi kroz razgovor, razlike i lična iskustva. O neformalnoj grupi Snaga i radionicama koje su tokom proteklih meseci postale takav prostor.
Psihološke radionice imaju jednu važnu prednost u odnosu na čitanje knjiga ili praćenje sadržaja na društvenim mrežama: one su iskustvene. Ne ostaju na nivou spoznaje i razumevanja, već uključuju telo, emociju, odnos i eksperiment. U tom procesu često se vidi koliko je razlika između „znam za ovo“ i „ovo prepoznajem kod sebe“ ili „ovo osećam u sebi“. Teorija dobija smisao tek kada se prepozna u ličnom iskustvu, a to se retko dešava u izolaciji. Moć grupe u psihoterapijskom procesu je impozantna.
Jedan od ključnih elemenata ovih susreta jeste kreiranje bezbednog prostora. To u praksi znači jasna pravila: nema ispravljanja tuđeg iskustva, nema pritiska da se govori, postoji „ugovor“ o poverljivosti. Ljudi dolaze sa različitim pričama, ali i sa oprezom, često naučenim iz ranijih iskustava u kojima autentičnost nije bila dobrodošla. U tom smislu, LGBT+ kontekst nije samo okvir teme, već i važan faktor koji utiče na to koliko je nekom potrebno vremena da se opusti i uključi.
Radionice Snage su u tom smislu bliže iskustvu nego predavanju. Postoji struktura i vođenje, ali se sadržaj razvija i produbljuje u interakciji. Često su najvažniji momenti oni koji nisu planirani: kada neko formuliše nešto što i drugi prepoznaju, kada se različita iskustva ne poklapaju, ali ipak mogu da stoje jedno pored drugog bez potrebe da se usaglase. To je ujedno i mesto gde se vidi koliko učimo jedni od drugih, ne samo iz sadržaja, već iz načina na koji neko razmišlja, govori ili postavlja pitanje.
Važno je i to da su sve radionice bile besplatne. To nije bila logistička slučajnost, već odluka koja utiče na dinamiku grupe. Ljudi dolaze bez očekivanja „usluge“, ali često sa spremnošću da učestvuju i doprinesu.
Tokom jeseni i zime održano je nekoliko radionica koje su bile veoma posećene i otvorile različite, ali povezane teme. Volonterski su ih vodile koleginice i kolege iz oblasti psihoterapije, kojima dugujemo posebnu zahvalnost za vreme, znanje i posvećenost koje su uložili.
U oktobru 2025. održana je radionica o afektivnom vezivanju, sa fokusom na to kako nastaju različiti stilovi vezivanja, kako nas oblikuju rana iskustva i na koji način se obrasci iz detinjstva prenose u odrasle odnose. Radionicu je vodila Ana Vukmirović, psihološkinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom, a posebna pažnja posvećena je LGBT+ iskustvu i uticaju društvenih normi na način (po)vezivanja. Cilj je bio da se tema izmesti iz pojednostavljenih tipologija i približi realnim odnosima u kojima se ti obrasci ispoljavaju.
U novembru 2025. radionicu pod nazivom „Shema terapija i LGBT+ iskustvo“ održao je Vladimir Živanović, psiholog i psihoterapeut. Fokus je stavljen na „životne zamke“, obrasce koji se formiraju rano, ali se kasnije ponavljaju u odnosima i u načinu na koji doživljavamo sebe. Učesnici su istraživali kako porodični i društveni kontekst utiču na njihovo formiranje, kao i kako ih prepoznati u konkretnim situacijama. Umesto brzih rešenja, naglasak je bio na razumevanju kao početku promene.
U februaru 2026. organizovana je i radionica o queer seksualnosti, usmerena na preispitivanje mitova i predrasuda, kako opštih tako i onih specifičnih za queer zajednicu. Kroz diskusiju koju je vodila Olivera Vujić, psihološkinja i sistemska porodična terapeutkinja pod supervizijom, pravila se razlika između ličnog iskustva i internalizovanih društvenih narativa. Time se otvarao prostor da se seksualnost sagleda kao nešto što se oblikuje i menja, a ne kao skup fiksnih pravila.
Najnovija radionica, održana početkom aprila 2026. bavila se emocijama: kako ih prepoznajemo, kako ih tumačimo i na koji način ih uklapamo u svakodnevni život. Poseban fokus bio je na tome kako se psihološki termini sve češće koriste u svakodnevnom govoru, ali često bez jasnog značenja. Kroz vežbe i razgovor, učesnici su imali priliku da se vrate neposrednom iskustvu emocija, umesto njihovim interpretacijama.
Zajedničko za sve ove radionice jeste to što ne funkcionišu kao prenos znanja u jednom smeru. One su bliže zajedničkom istraživanju u kojem teorija služi kao okvir, ali ne zatvara temu. Promena, kada se desi, obično dolazi iz konkretnog uvida ili pomeranja perspektive, a ne iz unapred pripremljenog odgovora.
U tom smislu, zajednica nije nešto što se podrazumeva, već nešto što se gradi kroz ovakve susrete. Ne kroz slaganje, već kroz mogućnost da različita iskustva postoje paralelno i da iz toga nastane razumevanje, a ponekad i nova pitanja.
Ovaj tekst završavam i kao poziv, ali ne uopšten i deklarativan, već vrlo konkretan. Ako se baviš psihologijom, sociologijom, pravom, medicinom, obrazovanjem, radom sa mladima, ako dolaziš iz umetnosti, medija, aktivizma, IT-ja ili neke druge oblasti u kojoj promišljaš ljude, odnose ili društvo – ima mesta za tvoj glas. Isto važi i ako nemaš „formalnu titulu“, ali imaš iskustvo koje umeš da artikulišeš i podeliš.
Snaga nije zamišljena kao platforma gde neko „predaje“, a drugi slušaju, već kao prostor u kojem se znanja testiraju u susretu. To može biti radionica, ali i razgovor, debata, prikaz slučaja, lična priča koja otvara širu temu, ili format koji još nismo probali. Neke teme traže strukturu, neke otvorenost, neke sukob perspektiva – i sve su legitimne ako doprinose razumevanju.
Ako već postoji toliko različitih znanja, praksi i iskustava koja se retko sreću na istom mestu, ima smisla napraviti prostor gde će se ukrstiti. Ne zato da bismo došli do jedinstvenog odgovora, već da bismo videli šta se menja kada se iste stvari pogledaju iz više uglova.
Piše: Saša Simić
Autor je osnivač i koordinator neformalne grupe Snaga
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
