Završena je javna rasprava o Zakonu o izmenama i dopunama Porodičnog zakona, a s njom se, po pravilu, otvorio i drugi front – onaj politički, koji sa samim tekstom zakona često ima najmanje veze. U delu medija i političkog prostora bliskog tvrđem, evroskeptičnom krilu vlasti, ove izmene se predstavljaju kao opasno „nametanje tuđih vrednosti“, iako je reč o standardnom procesu usklađivanja sa evropskim pravnim okvirom, uz jasno zadate rokove i obaveze koje Srbija već godinama preuzima. Umesto rasprave o konkretnim rešenjima, dobija se ideološki otpor svemu što dolazi iz pravca Evropske unije, pa i onda kada su u pitanju mere koje se tiču zaštite dece i osnovnih prava. Ali to nije tema ove kolumne, već odnos LGBT aktivista prema ovom zakonu.
Nikoga nije začudilo što se u izmenama i dopunama nigde ne spominju istopolni parovi, jer otkako je Predlog zakona o istopolnim zajednicama zakopan u nekoj fijoci, retko ko spominje regulisanje zajedničkog porodičnog života osoba istog pola, ali po najmanje to čine oni koji su dobrano plaćeni da ga spominju – LGBT aktivisti.
LGBT aktivisti su se probudili iz dugog zimskog sna koji traje od Prajda do Prajda, ugledali su senku ministarke za brigu o porodici i demografiju Jelene Žarić Kovačević, koja se usudila da na okruglom stolu u Nišu kaže da nacrt izmena i dopuna Porodičnog zakona ne predviđa uvođenje istopolnih brakova. To je bilo dovoljno da LGBT aktivisti zareže na ministarku! Udruženje „Da se zna!“ je osudilo izjavu ministarke i ocenilo da ovakav stav predstavlja nastavak institucionalne diskriminacije istopolnih parova i kršenje međunarodnih standarda, podsećajući da je Srbija, kao članica Saveta Evrope, još od 2015. godine dužna da obezbedi pravno regulisanje istopolnih zajednica.
Tu bismo mogli da se zapitamo zašto LGBT aktivisti vide trun u oku ministarke, a ne primećuju balvan u svome oku? Od kada su blokaderi postali aktuelni, LGBT aktivisti odbijaju svaku saradnju sa državnim organima, iz straha da ne budu etiketirani kao ćaci, i čekaju da se vlast promeni, kako bi oni nastavili da se bave svojim poslom. Posao aktivista je da zagovaraju zakonske promene, da kucaju na sva vrata, čak i vrata vlasti koja im se ne sviđa, kako bi unapredili položaj zajednice za čija se prava navodno bore, pa makar ih etiketirali kao ćacad! Ali ne, srpski LGBT aktivisti su odlučili da stave katanac na aktivizam i čekaju neka „bolja“ vremena.
Zato je ironično čitati kako udruženje „Da se zna!“ zahteva od državnih organa da bez odlaganja pokrenu proces usvajanja Zakona o istopolnim zajednicama i prestanu sa selektivnom primenom evropskih standarda. Još je ironičnije što organizacija „Labris“ ima potrebu da se oglasi povodom izmena Porodičnog zakona i višegodišnjeg odlaganja regulisanja prava i obaveza istopolnih parova.
Apsolutno je prihvatljivo kritikovati državne organe jer opet ignorišu LGBT zajednicu, ali to mogu da rade samo organizacije sa integritetom, koje su prolile krv i znoj zagovarajući zakonske promene, ali takvih na našoj LGBT aktivističkoj sceni skoro pa i da nema – što je glavni razlog što nema pomaka kada je u pitanju unapređenje položaja LGBT populacije u Srbiji. Treba podsetiti javnost da je upravo „Labris“ bio organizacija koja je dobila značajna finansijska sredstva da zagovara donošenje Zakona o istopolnim zajednicama, ali da već godinama unazad ćuti na tu temu, kontakte sa državnim organima nema, a kako mi se čini nije ni poslala svoje komentare na predlog izmena i dopuna Porodičnog zakona u okviru javne rasprave.
Zašto se onda ljutiti na naprednjačku vlast, kada se i sama LGBT aktivistička zajednica ne zanima za zakonske promene, niti se zanima da donosioce odluka natera da bilo šta promene! Koja je svrha LGBT aktivista ako odbijaju da rade svoj posao? Da budu bezobrazni, licemerni, neodgovorni i da manipulišu?!
Posebno licemerna je izjava programske koordinatorke za razvoj zajednice u Labrisu, Hristine Piskulidis, koja kaže da se prava LGBT+ osoba odlažu kako se ne bi rizikovao deo biračkog tela. Izjava je apsolutno istinita, jer tu vrstu kalkulacije imaju svi politički subjekti u Srbiji i van nje, ali Labris je organizacija koja neće da sarađuje državnim organima kako ne bi rizikovala podršku svog „biračkog tela“, organizacija koja je prošle godine pozvala na bojkot Parade ponosa jer su sarađivali sa policijom „koja bije studente“ isto iz razloga kako ne bi rizikovala podršku svog „biračkog tela“. Zašto očekujete da će neko rizikovati, kad ni sami niste spremni da rizikujete!
Da dodatno zabiberi kada su manipulacije u pitanju, oglasila se i direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Sofija Todorović, jedna od organizatorki Parade ponosa koja sarađuje sa policijom „koja bije studente“. Ona tvrdi da su građani i građanke Srbije obespravljeni, dok pripadnici SNS i ljudi bliski vlasti mogu da regulišu svoje živote na način koji nisu obuhvaćeni zakonom. Da vam prevedem ovu izjavu: Ana Brnabić živi u braku i usvojila je dete, iako to nijedna druga LGBT osoba u Srbiji ne može. Gospođa Todorović zna da je to laž, ali odlučuje da je ponavlja, jer je udaranje po vlasti bitnije od istine i LGBT prava.
Na ovu plejadu laži i manipulacija nadovezao se i Goran Miletić, sada sa novom titulom osnivača i direktora Balkans Forward Fondacije (otkad je najuren iz Civil Rights Defenders), koji kaže da je usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama više od deset godina standard koji mora da poštuje svaka članica Saveta Evrope, pa time i Srbija. Albanija, Azerbejdžan, BIH, Bugarska, Gruzija, Jermenija, Moldavija, Poljska, Rumunija, Slovačka, Turska, Ukrajina su članice Saveta Evrope, a neke su i članice Evropske unije i nemaju nikakav oblik pravnog priznanja istopolnih zajednica. Miletić je podsetio na istraživanje koje su sproveli, a koje kaže da 76 odsto građana podržava posetu istopolnih partnera u bolnicama, 66 odsto podržava nasleđivanje stečene zajedničke imovine i slično, dok se protive usvajanju dece i istopolnom braku. Istraživanje je iz 2020. godine, a LGBT aktivisti još uvek nisu uspeli da nateraju vlasti da regulišu nešto što podržava većina građana Srbije, ali i većina aktera na političkoj sceni Srbije.
Sve ovo ne bi bilo dovoljno da nije bilo vulgarnosti i vređanja. Za to je bio zadužen Kvir zbor Beograda, pomodarski trend osnivanja zborova i plenuma nije zaobišao ni LGBT zajednicu, koji je otvoreno vređao ministarku i pretio da će nakon rušenja režima njenim izmenama zakona obrisati pozadinu. Na takvu vrstu javnog istupa reagovao je Gej lezbejski info centar, koji je osudio targetiranje ministarke i upozorio da političko neslaganje ne može biti opravdanje za uvrede i dehumanizaciju. Međutim, mnogo važniji deo njihovog saopštenja odnosi se na stanje unutar same LGBT scene: ukazivanje na odsustvo ozbiljnog zagovaranja i zatvaranje prema institucijama kroz koje se jedino dolazi do zakonskih rešenja. Time je otvoreno pitanje koje se uporno izbegava – da li je problem samo u tome što država ne želi da donese zakon, ili i u tome što deo aktivista više ne pokušava da ga izbori.
Na kraju, problem nije samo u tome što država ne donosi zakon – već i u tome što oni koji bi trebalo da ga izbore više ne vode tu borbu tamo gde se ona jedino može dobiti. Dok se aktivizam svodi na saopštenja, uvrede i čekanje političkog preokreta, LGBT zajednica ostaje bez konkretnih prava. A prava se ne dobijaju kada se vlast promeni – već kada se za njih sistematski i uporno bori, bez obzira na to ko je na vlasti.
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
