Negde pri samom kraju ovog svog kratkog ogleda o značejskim tačkama susreta životopisa i prikaza osobenosti stvaralaštva Frensisa Bejkona, Kalum Toubin je, između ostalog, istakao i sledeće: „Jedan od problema biografske literature sastoji se u tome što ona teži onom živopisnom i dramatičnom, a na štetu onog svakidašnjeg i istinitog.“ I sledeći trag upravo navedenog Toubin u ovom svom tekstu nastoji da izmiri istinoljubivost, mudrost, relevantnost, intelektualno poštenje i zdravorazumsku smislenost, uz primetnu i blagotvornu nežnost pride.
Da, koristeći konkretan navod ovdašnjeg izdavača, podsetimo: Frensis Bejkon (Francis Bacon, 1909–1992) je engleski slikar, rođen i rastao u Irskoj. Smatra se jednim od najvažnijih britanskih slikara 20. veka, poznat po slikama deformisanih ljudskih tela u usko konstruisanim prostorima, po raspećima kao i po portretima pape i bliskih prijatelja (u formi diptiha i triptiha). Njegove smele predstave obogaljenih tela, krvotočnog mesa i unakaženih leševa deluju groteskno i potresno. U poslednjem intervjuu, datom neposredno pred smrt, izneo je kako je bilo „isuviše ratova u mom životu“. Teme nasilja, uništavanja i propasti, u čijem središtu leži ljudsko telo, igrale su važnu ulogu u Bejkonovom slikarstvu. Sa druge strane stoji nam ovo: Kalam Toubin (Colm Tóibín) je irski romanopisac, esejista i književni kritičar, rođen 1955. godine. Autor je desetak romana i prevođen je na 17 jezika. Kod nas su mu objavljeni romani „Gospodar“ (Narodna knjiga, 2007) i „Bruklin“ (Laguna, 2011), prema kome je snimljen istoimeni film 2015. godine. Dobio je niz uglednih priznanja za svoja dela i smatra se jednim od najuspešnijih savremenih irskih pisaca. Kalam Toubin je i profesor na Univerzitetu Kolumbija, kao i predavač kreativnog pisanja na Univerzitetu u Mančesteru.
Tačka njihovog, naravno, metaforičnog susreta je ova knjiga, dakle, naslovljena Frensis Bejkon: Umeće gledanje (preveo Goran Bojović, kod nas objavila kuća Karpos); ona počinje nastojanjima autora da putem kontrapunkta sa onim što se na tu temu zna kada je o Žoanu Mirou reč jasno pozicionira kontekst samog čina stvaranja i u slučaju Bejkona, večito zapitanog kako to imaginacija konkretno funkcioniše. Međutim, Toubin je prepoznat i prihvaćen kao vrstan pripovedač, a opravdanost tog suda je lako uočljiva i brzo zadobija jasne obrise aksiomskog i na uzorku ove knjige; naprosto, Toubin i na tom omeđenom prostoru, a suočen sa podosta toga što treba sročiti u smislenu i uravnoteženu, a suštinski polivalentnu celinu, pravi nadahnut „veleslalom“ kroz obilje tema, motiva i stavki, pokazujući, pritom, zavidnu veštinu u artikulisanju početne mu teze koja ga je navela na taj uvek vrludavi put i neretko skliski teren preplitanja biografskog (dakle, u srži faktografskog) i impresionističkog (u smislu analize sadržaja, značaja, osobenosti…). Toubin će ubrzo, pominjući tri, kako je istakao, loše biografije Frensisa Bejkona koje su se pojavile tokom devedesetih godina prošlog veka, dakle, ubrzo, nakon majstorove smrti) ukazao na čest usud takvih i srodnih štiva čiju „sličnost diktira jedan narativ koji je prethodno već određen: svaka biografija nekog homoseksualca koji uopšte nije pokušao da prikrije svoju seksualnost mora naširoko i nadugačko da govori o haotičnosti njegovog privatnog života i dramatičnosti njegovih ljubavnih veza.“
Prateći tu nit, čitalac će brzo stići do posve tačnog zaključka da sam Toubin na tom planu očitava zadivljujuću taktikalnost, pritom, srećno i skladno združenu sa zaumnošću, intelektualnim poštenjem i umećem da se samozadati pristup do samog kraja precizno artikuliše i sprovede u delo. Tako ćemo, a u skladu sa onim što je u tematskom fokusu Optimista, u delu koji se bavi i tim aspektom Bejkonom životopisa, naići i na podsećanje da je „uprkos osami, Bejkon čitavog života bio u ozbiljnim ljubavnim vezama, a one su od izuzetne važnosti za svakoga ko proučava njegova dela. Toubin na tim stranicama piše ovo: „Njegove ljubavne veze, njegova prijateljstva i opijanje za njega su uglavnom bile sporedne zanimacije. Stoga bi bilo lako reći da je njegova životna priča o njegovom slikarstvu. Ipak nije tako. Kako je kazao Aršembou: ’Mnogi moji prijatelji su umrli. Ja u tom smislu baš i nisam imao puno sreće. Mnogi ljudi koje sam voleo umrli su’, u njegovom glasu osećao se prizvuk beznadežne melanholije i tuge.“ Toubin potom iznosi i sledeće: „Verovatno se razlog zbog koga je njegovo delo tako moćno sastoji u borbi koja vodila između njegove bezosećajnosti i predanosti i ambicioznosti, s jedne strane, i stvarnog života koji se vodio, s druge strane. U toj bici pobedu su ponekad izvojevali oni nivoi osećajnosti za koje je mislio da ih ne može podneti.“ Na tom frontu kao jasan orijentir, naravno, između brojnijih drugih, ostala je nadaleko čuvena slika „Tri studije muških leđ“a (iz 1970. godine), koja je, kako je svojevremeno naveo Džon Rasel, „odisala snagom koja je mogla nastati jedino iz potpunog i pobedonosnog spokojstva u zajedničkom životu s jednim drugim ljudskim bićem…“
Bejkonovi partneri (ponajpre Džord Dajer i Piter Lejsi) tako će zauvek ostati prepoznatljiv deo ikonografije ne samo engleskog i ne samo portretskog slikarstva, a o Bejkonovim kontroverznim i javno iznošenim stavovima o homoseksualnosti oglede moraće da, kanda, sroče i napišu neki drugi. Sam Kalum Toubin do kraja ostaje veran svojoj odluci o delikatnosti kao kičmi svog izraza u ovoj malenoj a važnoj knjizi, te je i završava na tom tragu i baš u tom tonu, navodeći reči samog Bejkona: „Nikada neću znati da li zbilja ičemu vredim zato što je potrebno da prođe mnogo vremena kako bi stvari došle na svoje mesto. Uostalom, i nema nikakve svrhe da brinete zbog nečega što osećate da istinski treba da radite, u smislu ’istorijskog razvoja umetnosti’. Možete da radite samo ono što vam vaši nagoni nalažu, a to znači da sebe ne vidim kao nekoga ko ispisuje poslednju stranicu…“
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 64 – februar 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply