Violette Morris bila je obučena kao muškarac godinama pre nego što ju je Adolf Hitler pozvao u Berlin da prisustvuje Olimpijskim igrama 1936. godine. U to vreme, bila je poznata po tome što je u pariskim noćnim klubovima tridesetih godina prošlog veka dolazila u odelu i kravati, otvoreno živeći kao lezbejka u društvu koje za takav identitet nije imalo ni razumevanja ni tolerancije.
„Kaže se da je u Berlinu bila počasna gošća“, navodi istoričarka i autorka Anne Sebba, koja je godinama istraživala njen život. „U Nemačkoj su je obožavali. Smatrali su je izuzetnom.“
Ta činjenica danas deluje gotovo neverovatno: nacistički zvaničnici su 1936. godine bili fascinirani rodno nekonformnom lezbejkom iz Francuske. Ipak, upravo taj paradoks stoji u središtu priče o Violette Morris – pionirki ženskog sporta koja je kasnije postala saradnica Gestapoa.
„Sve što muškarac može, može i Violette“
Pre nego što je njeno ime povezano sa nacistima, Morris je bila poznata po nečemu mnogo jednostavnijem – svojoj fizičkoj snazi. Opisivana je kao „kolos“. Obim njenih bicepsa iznosio je gotovo 35 centimetara, što je približno obimu vrata prosečne žene. Visoka svega 165 centimetara, bila je izuzetno snažna i kompaktne građe.
Rođena 1893. godine u Francuskoj, od malih nogu je pokazivala izuzetne atletske sposobnosti. Bavila se boksom, bacanjem koplja i kugle, plivanjem, a kasnije i fudbalom. Kao školarka je, prema svedočenjima, smislila sopstveni moto: „Sve što muškarac može da uradi, može i Violette.“
Godine 1914, sa samo 20 godina, udala se za Cypriena Gourauda. Brak je verovatno bio ugovoren, a ubrzo ga je prekinuo Prvi svetski rat. Dok je njen suprug bio na frontu, Morris je boksersku salu pretvorila u centar Crvenog krsta, a sama je postala vozačica ambulantnih kola i kurir. Vozila je po rovovima Verduna i Somena, prevozeći teško ranjene vojnike pod vatrom. Tada je otkrila da poseduje izuzetnu hrabrost i osećaj za upravljanje vozilima.
Nakon rata se razvela – i zadržala pantalone. Uniforma Crvenog krsta postala je njena svakodnevna odeća. U Francuskoj, gde su još važili napoleonski zakoni koji su ženama formalno zabranjivali nošenje pantalona, to je bio čin otvorenog prkosa.
Zvezda sporta, ali pogrešna žena
Početkom dvadesetih godina, Violette Morris bila je na vrhuncu karijere. Na Ženskim svetskim igrama 1921. i 1922. osvojila je zlatne medalje u bacanju koplja i kugle. Paralelno je počela da se bavi automobilskim trkama, očarana brzinom koju je upoznala tokom rata.
Anne Sebba ističe da je Morris bila „prva prava višebojka“ koju je Francuska imala – sportistkinja koja je briljirala u više disciplina i kojoj se predviđala velika budućnost.
U isto vreme, osnovana je Francuska ženska sportska federacija (FFSF), čiji cilj nije bio emancipacija, već „umereno“ bavljenje sportom kako bi devojke postale zdravije majke. Morris je bila sve ono što Federacija nije želela: pušila je, psovala, nosila mušku odeću, otvoreno bila lezbejka i igrala sportove „neprimerene ženama“.
Kada je 1928. godine fizički napala fudbalskog sudiju, Federacija joj je trajno oduzela licencu. Ubrzo joj je ukinuta i dozvola za automobilizam – delimično i zbog pantalona koje je nosila.
Morris je tužila Federaciju, tvrdeći da joj je uništen život i egzistencija. Sud je presudio protiv nje, potvrdivši da ne poštuje „ženski identitet i moral“. Ogorčena Francuskom, Morris je javno izjavila da ne želi da bude rob u zemlji koju smatra dekadentnom.
Od sportistkinje do špijunke
U tom kontekstu dolazi i poziv u Berlin 1936. godine. Prema Anne Sebba, Morris je bila „lak plen“ za naciste – povređena, isključena i željna priznanja.
Imala je sve što je Gestapou bilo potrebno: vozilo, gorivo, kontakte širom Francuske, poznavanje terena i vojnih formacija. Nakon povratka iz Nemačke, putovala je zemljom, prikupljajući informacije o Maginot liniji i rasporedu francuskih snaga.
Tokom okupacije sarađivala je sa Gestapom i Višijevskim režimom. Iako postoje optužbe da je učestvovala u mučenjima – zbog čega je dobila nadimak „Hijena Gestapoa“ – Anne Sebba ističe da za to nema čvrstih dokaza. Sigurno je, međutim, da je bila kolaboracionistkinja.
Smrt bez suđenja
Do 1944. godine bilo je jasno da nacisti gube rat. Saveznici su, uoči iskrcavanja u Normandiji, naredili likvidaciju poznatih agenata i saradnika kako bi se sačuvala tajnost operacije. Violette Morris bila je na spisku.
Dana 26. aprila 1944. godine, pripadnici Pokreta otpora presreli su njen automobil u Normandiji. U vozilu se nalazila i jedna porodica sa dvoje dece. Uprkos tome, otvorena je vatra. Svi su poginuli.
Njena smrt, u kiši metaka i bez suđenja, ostala je moralno problematična – kao i njen život.
Nasleđe koje je moglo biti drugačije
Istoričari danas ukazuju da su priče o njenoj brutalnosti možda dodatno naglašavane kako bi se opravdalo ubistvo nedužnih civila. Ono što ostaje kao pitanje jeste da li je Violette Morris ikada razmišljala o tome da je mogla biti zapamćena kao jedna od najvećih sportistkinja svog vremena.
Njena biografija ostaje opomena: marginalizacija, rodna represija i isključenost mogu gurnuti pojedince ka destruktivnim izborima – ali ne mogu biti izgovor za saradnju sa zločinačkim režimom.
Piše: Katarina Milić
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
