Dražesni moji,
Toliko sam bila obuzeta raznim posetama i kupovinom da nisam imala dovoljno vremena ni da obiđem sopstveni ružičnjak, a poznato je koliko sam naklonjena toj ljupkoj vrsti cveća. No, ne želim da vas opterećujem takvim trivijalnostima. Kako bih odagnala negativnu energiju, odlučila sam da sednem za pisaću mašinu i opet nešto napišem. To me izuzetno relaksira i prija mi više od bilo kakve istočnjačke meditacije.
Kako bih vam adekvatno dočarla atmosferu anegdote koju ću vam ispričati, priznaću vam da sam oduvek neobično volela more. Ono u meni izaziva najdelikatnije senzacije koje me penetriraju do srži. Posebno me sijaset sećanja veže za Kan, grad obasjan suncem i nekakvom skrivenom sladostrašću karakterističnom za mediteranske gradove.
Kako sam se načisto zaljubila u taj grad, odlučila sam da otkupim jedan srednjovekovni romanički manastir u neposrednoj blizini Kana. Očarao me je nepregledni vrt ispunjen mnoštvom egzotičnih biljaka, kao i neverovatan pogled na pučinu sa prozora velike spavaće sobe. Uz pomoć jednog prijatelja koji je vrsni poznavalac retkih antikviteta ubrzo sam je opremila, a s obzirom na to da sam želela sa se bolje upoznam sa novim sugrađanima, odlučila sam da organizujem jedan skroman pir.
Tih dana u kansku luku, koja je bila krcata zbog predstojećeg filmskog festivala, uplovila je jedna božanstvena rustična barka imena Kolumbina, inače u vlasništvu jednog marokanskog plemića. Razne priče su kolale o dotičnom gospodinu – od toga da je posedovao lanac ilegalnih kazina, do toga da je veoma raskalašan, bahat, da se bavi okultizmom, kao i da je ovisnik o opijumu. Kako je moja malenkost ekscentrična i sklona incidentnim situacijama, takve priče nisu mi bile strane, već naprotiv uzbudljive i zabavne. Pored svih holivudskih zvezda, krijumčara dragocenosti, aristokratije, starleta i sportista odlučila sam da pozovem i njega. Ovom prilikom neću vam ukazati plezir i saopštiti vam njegovo ime, jer ne želim da kompromitujem ni sebe ni njega. Zvaću ga jednostavno Stranac.
Veče je proticalo dosta uzbudljivo. Sve je prštalo od raznobojnih toaleta vrsnih modnih dizajnera; sjaj skupocenog nakita prosto je zaslepljivao prisutne, dok je vazduh bio preplavljen nepodnošljivim mirisima damskih parfema i toaletnih voda džentlmena. Kao hostesa, razume se, imala sam najteži zadatak da budem najlepša. Izbor toalete je bio pravi pogodak. Nosila sam prodornu jarko crvenu haljinu od najfinijeg muslina, sa otvorenim leđima i dugačkim šlepom. Strahovito puno komplimenata sam dobila, ostavila sam goste načisto bez daha.
No, da ne pomislite da sam površna i da govorim samo o garderobi, u par rečenica ću vam nagovestiti kako smo se provodili. Svi su zaista bili van sebe. Zaista ne znam kako se to dogodilo. Simon Silva, mlada britanska glumica, neprestano je trčala potpuno gola uzduž i popreko vrta i kuće, konstantno polivajući sve šampanjcem i histerično se smejući. Robert Mičam, veliki kauboj sa kojim je ona došla, nije vadio cigaretu od hašiša iz usta, mrmljao je neke gluposti o teksaškim telićima i pokušavao da makar jednom uhvati posrnulu Simon. Švedska kraljica Silvija je načisto poludela i skakala strahovito pijana po krovu mog novog Aston Martina. Ubogoj jadnici pukle su čarape, spao joj je tupe a šminka joj se toliko razmazala da je zaličila na kakvu utvaru sa fasada gotskih katedrala. Takođe, ostalim gostima su postepeno spadale maske, u maniru Nižinski stila svako je pravio potpunu budalu od sebe kostimirajući se u suprotan pol, padajući, vrišteći, bacakajući se… Mogu sa pravom reći da sam bila vanredno srećna jer je zabava bila pun pogodak.
Međutim, onog momenta kada je Stranac došao za mene je vreme stalo. Njegov markantni pogled potpuno me je paralisao. Osećala sam se nemoćno i samo sam htela da nestanem u noći. Plesali smo kao ludi, omamljeni mirisom noći, zapaljeni plamenom strasti. Kada sam ga upitala ko je i odakle je, samo je zagonetno rekao – Znamo se iz snova – suptilno se nasmejao i natočio mi još jedan amareto. Iako ne padam na te degutantne i patetične fraze mondenskih probisveta, iz njegovih usta to je zvučalo kao najtananiji pev noćnih ptica. Ne znam da li je u pitanju bila magija ili jednostavno karma, ali tih par sati sa tim čovekom obeležili su me za života. Ostale detalje ću zadržati za sebe, a možete samo zamisliti kako se veče za mene završilo.
Sledećih nekoliko dana moja soba je ličila na cvećem zakrčenu staklenu baštu, pošto mi je tajanstveni kavaljer poklanjao previše pažnje. Međutim, kada mi je Edmund, moj uvek besprekorno stilizovani batler saopštio da mi je stigao čarobni paketić upakovan u najfiniji crveni saten sa Cartier ogrlicom, shvatila sam da san postaje zbilja. Nažalost, nasuprot želji da se smelo prepustim toj romansi stajala je činjenica da je Stranac kroz par sati potpuno iščezao iz Kana. Apsolutno niko nije uspeo da ga pronađe a od barke nit raga ni glasa.
Počela sam da mislim da sam potpuno poludela, da se previše prepuštam maštanjima u kombinaciji sa razuzdanom zabavom, alkoholom i ilegalnim psihoaktivnim supstancama. Meseci su prolazili, mislila sam da mi je neophodan sanatorijum, sve dok nisam konačno dobila informaciju da se navodno nakon noći provedene sa mnom strahovito zavadio sa nekim mornarima i u jezivoj tuči ubio jednog od njih. Obuzet neverovatnim osećajem krivice odlučio je da brže bolje pobegne što dalje od civilizacije i u potpunoj osami okaje greh. Razumećete me kada vam kažem da to svakako nije razlog zašto mi makar i jednu reč nije uputio…
Upravo zato svake godine u vreme filmskog festivala u Kanu, nije mi ni do čega. Sećanje na Stranca ne bledi, a vašarski mentalitet nove klase i besmislena blaziranost ubijaju me u pojam. Stoga se prosto povučem i u osami slušam setne balade o izgubljenoj ljubavi i utapam se u jeftinom francuskom šampanjcu.
Iako su mi veliki reditelji često nudili razne filmske i pozorišne uloge, jer su prepoznali moj senzbilitet, mogućnost tranformacije i, laskaću sebi, neizmeran šarm, nije me to zanimalo. Ulogu svog života davno sam odigrala, a moja snaga, volja i iskrenost učinile su da istrajem u nemilosrdnim vremenima kada je prava ljubav svedena na trivijalnost, čine me glumicom svih vremena par exellance.
Možda sam ovom prilikom u naraciji bila malo gorka, ali želim da vam se prikažem u celosti demaskirana i svoja. Toliko od mene za sad, čitajte moju kolumnu i u sledećem broju, a do tada vam šaljem mirisne ruže, belgijske čokolade i poljupce!
Piše: Markiza de Sada

Related Posts