Najveća zabluda u vezi sa Epstinovim fajlovima jeste očekivanje šoka. Šok podrazumeva iznenađenje, a u dokumentima koji opisuju zloupotrebu moći iznenađenja gotovo da nema. Kada se sistemi zatvore, kada se novac, uticaj i „anonimnost“ spoje, ishod je istorijski poznat. Zato pedofilija i trgovina ljudima, preciznije decom u ovom slučaju, koliko god bila najmonstruozniji deo te priče, nije njen najšokantniji segment.
One su užasne, ali ne i neočekivane. Pravi šok počinje tek tamo gde dokumenti staju: u praznini između onoga što je dokazano i onoga što nije, nastaje kolektivna histerija.
Priče o ritualima, o kuvanju ljudi i beba, o ispijanju krvi, o satanizmu, besmrtnosti i elitnim ceremonijama koje navodno produžavaju život – tu se postavlja ključno pitanje: da li pristajemo da budemo svesni ovih mogućih dela, ili nam je lakše da ih pretvorimo u mit? Jer svaki novi dokaz uporno pokazuje isto, da je ovo, zapravo, surova realnost.
Ako je zlo demon, onda smo mi žrtve. Ako je zlo čovek, onda smo mi sistem. Zato je važnije od pitanja ko jeste u fajlovima, pitanje ko nije. Ko je imao luksuz da odbije pozive, „pica-žurke“, zatvorene večere i neobjašnjive bliskosti? I odakle mu taj luksuz? U zvanično objavljenim Epstinovim sudskim dokumentima ne pojavljuju se imena poput Madone, Džastina Bibera, Rijane…. Nema ni Breda Pita, Mela Gibsona, Anđeline Džoli… Ova slika nije dokaz moralne superiornosti. Ona je dokaz nepripadanja. Postoje ljudi koji su rekli „ne“. Isti oni koji su decenijama bili optuživani za promociju satanizma, dekadencije ili „pogrešnih poruka“. To su ljudi različitih generacija, žanrova i nivoa moći, ali sa zajedničkom osobinom: njihova imena se ne pojavljuju ni u svedočenjima, ni u prepiskama, ni u transkriptima zatvorenog kruga moći. Ne zato što su bolji, već zato što nisu ušli u prostor u kom se moć nudi bez povoda, bez svedoka i bez jasne cene, jer se ta cena ne plaća odmah, već kasnije. I to iznutra.
I tu nastaje najneprijatnija istina koju Epstinovi fajlovi posredno otkrivaju: ako postoje oni koji nisu u tim dokumentima, onda je izbor postojao. Nije sve bilo neminovno. Nije „tako moralo“. Neko je u jednom trenutku mogao da kaže „da“ pa nije. Zato ovi fajlovi nisu hronika pokvarenosti sveta. To smo slutili, a bahato je reći znali. Ovi dokumenti su katalog raskršća. Mesta gde se odlučivalo ne o seksu, već o granici, ne o želji, već o pristanku na uslove, ne o hedonizmu, već o tome da li je neko spreman da uđe u prostor gde se čovek gubi da bi sistem dobio. Priče o ritualima i besmrtnosti služe kao bekstvo ljudima koji su pristali na zlo. Ako zlo ima magijsku dimenziju, onda je nedodirljivo. Ako zlo pije krv, onda nije naše. Ali ako je zlo banalno, ako se dešava u dnevnim sobama, na večerama i u avionskim letovima bez papira, onda više nemamo alibi. Epstinovi fajlovi zato ne zahtevaju senzacionalizam. Oni zahtevaju tišinu i odgovornost. Jer najveći skandal u njima nije prisustvo zla, već dokaz da je odbijanje bilo moguće. Najređi luksuz u svetu moći nije novac, ni uticaj. Nije ni dug život.
Najređi luksuz je znati reći NE i odbiti, ne učestvovati. Iako je sada situacija između SAD-a i Irana eskalirala, bombe padaju kao kiša u najluksuznijim destinacijama na Bliskom Istoku, teoretičari zavere (mada smatram da je zavera činjenica) tvrde da je svrha ovog, najnovijeg rata, skretanje pažnje s novog kontingenta Epstinovih dokumenata. Ko drži lutke na koncu? Da li smo konačno ušli u završnicu kao civilizacija koju poznajemo?
I da ne bistrim geopolitiku, te da se svedem na kvir teme: Majkl Džekson nije bio seksualni prestupnik, spasavao je decu od zveri sa „Nikelodian“ ostrva. „Veštica iz Kabale“, Madona, nije prisustvovala ispijanju ljudske krvi, a Biber i Rijana nisu satanisti. Britni Spirs je i dalje moralno ispravna pop ikona. Poenta je da izbor uvek postoji. U životu uvek postoje dve opcije: da i ne. Birajte luksuz da kažete ne i da budete ljudsko biće, skromno i zahvalno. Nismo svi isti. I hvala Bogu, univerzumu, kosmosu ili već čemu što nismo. Neke granice moraju da postoje. Nije sve kao što izgleda, jer oni najoptuživaniji, medijski najsilovaniji decenijama kako su zli, ispostaviće se da nisu. Nema bezgrešnih, ali ako treba da se tešimo, pred onim u šta verujemo, a to je DOBRO, bar nismo kanibali. I ako sad nije trenutak da izgovorim “hvala ti Bože što sam Srbin i pravoslavac”, onda ne znam kad je.
Piše: Stefan Mirković
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
