Kada je 2019. godine, nakon zbirke pesama, Oušn Vuong objavio svoj prvi roman „Na zemlji smo nakratko predivni“ odmah je stekao gotovo kultni status. U priču je vešto integrisao lična iskustva siromašnog dečaka emigranata iz Vijetnama koji kroz sazrevanje mora da se suoči sa sopstvenom seksualnošću. Teme kao što su traume i nasleđe rata, nasilje u porodici, imigrantski identitet, kvir ljubav i seksualnost, klasno pitanje i siromaštvo sastojci su recepta koji je u Americi tog doba morao da doživi uspeh.
Ono što je ovaj epistolarni roman izdvojilo iz mora sličnih jeste njegova poetičnost. Rečenice su kratke, oštre, često emotivno razarajuće, dok granica između poezije i proze gotovo ne postoji. Vuong veoma vešto koristi reči, manje da bi saopštio informaciju, a više da bi preneo emociju.
Glavni adut romana nisu bile popularne teme, već to što se roman mnogo više oseća, nego što se čita. Veština da reči pretoči u čista osećanja.
Zato i ne čudi što je Madona, još jedna umetnica koja je ceo svoj život posvetila pesmi, na svom Instagram profilu preporučila Vuongovu narednu knjigu kao „predivno napisano“.
Jer „Car radosti“, koju je kod nas u izuzetnom prevodu Nikole Matića objavila izdavačka kuća Kontrast, upravo je to. Predivno napisana.
U nameri da izbegne „zamku druge knjige“, koja vreba svakog autora koji sa prvom postigne ogroman uspeh, Vuong sledi mapu koja ga je već dovela do blaga.
Odnos prema majci, socijalne teme, sazrevanje i suočavanje sa ličnim traumama, kao i potraga za porodicom i domom.
Radnja romana smeštena je u doba relativnog optimizma neposredno nakon izbora Baraka Obame kome autor suprotstavlja bedu realnosti postindustrijskog gradića, ironičnog naziva, Istočna Radost u zemlji koja je tek izašla iz još jedne ekonomske krize. Ništa nije radosno u Istočnoj Radosti. Sve je ofucano i depresivno. Ofucan je i most sa kojeg želi da skoči depresivni mladić Hai, dečak kome je „ponestalo puteva kojim bi krenuo“.
„Kada je bio mlađi, Hai je želeo veći život. Umesto toga, dobio je život koji ga ne pušta.“
Anđeo koji ga sprečava na najgore se pojavljuje u liku starice čija se kuća nalazi odmah uz reku. Gražina je u ovaj grad stigla kao izbeglica iz Litvanije nakon Drugog svetskog rata. Sada je udovica koja pati od demencije i zarobljena je u kraju koji je nekada bio živahno radničko naselje. Pošto ima praznu kuću, a Hai ne može da se vrati kod majke, njih dvoje počinju da žive zajedno. Hai postaje neka vrsta negovatelja i kako bi obezbedio lekove koje njeno osiguranje ne pokriva, pronalazi posao u lokalnom restoranu brze hrane.
„Nije imao prošlost jer se od njega nije ni tražila, a nemati prošlost značilo je i nemati tugu. Umesto toga, bio je deo radne snage koja hrani ljude. On je bio gorivo koje je pokretalo Ameriku. I goreo je od želje da bude iskorišćen, da bude koristan.“
Upravo tamo, među ljudima sa margine koji i sami imaju svoje rane, otkriva još jednu porodicu.
Kako Gražina sve više gubi kontakt sa vremenom i prostorom u kome živi, Hai mora da iznalazi načine da se kroz fiktivne živote i ličnosti koje stvara poveže sa njom. Zajedno sa jačanjem paralelne istorije koju oživljava sa Gražinom, snaže i njegovi odnosi sa kolegama i koleginicama na poslu.
Što više zidova laži gradi između njega i majke, to su veze sa novom porodicom bliskije i snažnije.
Poput prvenca i „Car radosti“ je takođe briljantan u delovima u kojima je autor ličan i gde piše o stvarima koje je emotivno i sam iskusio i ranama koje je zadobio. Izbegličko iskustvo, odnos sa majkom, bratom, tuga zbog smrti bake i emotivnog prijatelja… U savremenoj književnosti teško je naleteti na pasaže ovako predivno, poetski, napisane.
Međutim, ono što je glavni adut, a to je emotivni nivo povezivanja sa čitaocima, može da bude i mač sa dve oštrice. Naročito ako sam autor izgubi nit sa temama o kojima piše.
Ono što se promenilo između prve dve knjige jeste sam Vuong. Najveći deo romana posvećen je ljudima sa margine, slomljenim pripadnicima radničke klase, onima na minimalcu, koji se i sami bore sa svojim traumama i gubicima.
Dobitnik Mekarturove stipendije od 625.000 dolara, autor čije su knjige prodate u milionima primeraka i prevedene na više od četrdeset jezika, danas je i profesor na prestižnom univerzitetu nema više nikakve, pre svega, emocionalne veze, sa čistačicom u restoranu brze hrane koja je ostala bez deteta i sada dobila i kancer dojke. O kojoj, pored ostalih proletera, tako uporno želi da piše.
Nedelju dana pre nego što je objavljena njegova prva knjiga, majka mu je preminula u kući koju joj je upravo kupio od novca zarađenog pisanjem. Tako da je i ta emocija, tako snažna u prvom delu, polako postala odjek.
Oušn Vuong je odavno prestao da bude deo sveta marginalaca i o njima može da piše samo sa emotivne distance. Tokom godina pisanja uspeo je da obuzda sopstvenu tugu i izveštio se u tome da je pruži čitaocima onda kada to ima najviše smisla, ali ta osećanja, jednom ukroćena, sada izgledaju kao da su posmatrana, a ne proživljena.
„U kom trenutku dečja tuga uopšte postaje tuga odraslih?“, zapita se i sam Hai.
Ono što bi posebno bilo zanimljivo čitaocima ovog magazina jeste što roman daje upečatljiv portret mladog gej muškarca koji odrasta neposredno pre nego što su pametni telefoni i prateće aplikacije za upoznavanje postale normalne stvari, u vreme kada su dosada i očaj izolovanih malih sredina bili odlična polazna tačka za samouništenje. Hai je tek mala mrva na trpezi američkog sna koji je neprekidno ugrožen, kako sopstvenom tamom i demonima zavisnosti, tako i banalnim zlom korporativne svakodnevice i hira krupnog kapitala.
Roman „Car radosti“ je ona vrsta knjige zbog koje morate da poštujete zanatsku veštinu autora, čak i kada se emotivno ne izgubite potpuno u samoj priči. Oušn Vuong danas piše lepše nego ikada, ali možda više ne piše iz tačke koja je dovoljno bolna da se oseti.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
