Trans žene se u Srbiji suočavaju sa mnogim problemima, od neprihvatanja, odbacivanja porodice i okoline, do maltretiranja od strane radikalnih transfobičnih feministkinja i usamljenosti jer ne mogu da nađu partnera koji ima hrabrost da bude u vezi sa trans ženom. O svemu tome razgovarali smo sa Natašom Stanojević, mladom trans aktivistkinjom i umetnicom.

Kako bi ocenila stanje prava transrodne i transseksualne zajednice u Srbiji?
U teoriji Mercedes, a u praksi Jugo, da se figurativno izrazim. Iako naši zakoni predviđaju zabranu diskriminacije, oni se retko sprovode, a i kada se sprovode, to se čini veoma paušalno. Nasilje, ako se uopšte i kažnjava, sankcije su daleko blaže od počinjenih dela. Promena dokumenata je moguća, ali tek nakon operacije koja se često čeka duže vreme za one koji operaciju uopšte žele, tako da pojedine trans osobe provedu godine živeći u željenom rodu sa dokumentima koji ne odražavaju stanje stvari. I sa takvim stanjem stvari, neretko nadležni moraju da vrše pritisak na institucije, npr. obrazovne, da ispune zakonsku obavezu u pogledu korekcije dokumenata. Model Zakona o rodnom identitetu koji se po fiokama nevladinih organizacija vuče godinama nikako da bude usvojen, a odštampane kopije Modela će verovatno na kraju biti zalepljene na prozore kada se prostorije budu krečile. Svetla tačka u celoj situaciji je ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu, uz delimično pokrivanje troškova od strane RFZO i u izvođenju vrhunskih stručnjaka.

Negde mi se čini da je transfobija mnogo više izražena nego homofobija, iako, na primer crkva nema negativan stav prema transrodnim osobama. Kako ti to vidiš?
Transfobija negde potiče od ideje da se trans osobe mešaju u nekakav božanski plan u čije postojanje su ljudi ubeđeni, kao „poigravanje sa prirodom i božanskim poretkom stvari“, sa idejom da se trans osobe odriču genitalija koje su tu u svrsi stvaranja potomstva (što se često vidi kao božanski imperativ), da se tu radi nešto protiv porodičnog nasleđa i volje svojih roditelja („Mi smo te odgajali kao sina, moj prvenac će uvek biti muško!“) i još tušta i tma patrijarhalnih klišea za koje se društvo poteže u svom strahu od svega što ima veze sa genitalijama. A crkva, iako nije bila toliko vokalna protiv nas, nije se ni pokazala kao saveznik, a imajući u vidu da većina populacije pod trans etiketu svrstava na primer, i Končitu Vurst, čuvena izjava o tome da je pomenuta uzrokovala elementarne nepogode u Srbiji mogla bi ući, ako ničim drugim, svojom bizarnošću, u anale transfobije u svetskim razmerama.

ČITAJTE:  Milan Pribišić: Neponovljivi Fasbinder

Uzela si učešća u projektu Trans Balkan Aleksandra Crnogorca. Kakva su bila tvoja iskustva u saradnji sa Crnogorce i da li smatraš da takvi projekti doprinose smanjenju transforbije u društvu?
Ta izložba je jedna od najboljih stvari koje su mi se kao trans osobi desile, a Aleksandar je fenomenalan, i kao čovek i kao umetnik. Njegova fotografija objavljena u Marie Claire magazinu gde sam ja preko cele strane, u koloru, kao žena, pomogla mi je da me ozbiljno shvate prilikom autovanja na poslu (dok nije video da sam imala hrabrosti da izađem u novinama kao žensko, moj šef je mislio da se šalim da sam trans!), a time sam, nadam se, dala odgovor i na drugi deo pitanja. Da, ovakvi projekti su od velikog značaja. Šira javnost preko njih upoznaje trans osobe i počinje diskusiju o našim problemima koji upravo kroz te fotografije dobijaju lice.

I sama si umetnica. Šta nam možeš reći o svom radu i koliko je tvoj trans identitet inspiracija za tvoju umetnost?
Umetnost je za mene i strast, i poziv i ispusni ventil. Od kada znam za sebe, imala sam nagon da crtam i slikam i da kroz to izrazim sve što osećam. Imala sam tri autorske izložbe do sada, prodala sam preko sto slika koje se nalaze u čak 12 zemalja sveta. Pokušavajući da pobegnem od svog trans identiteta, ranije sam svoju pažnju usmeravala na svoje interesovanje za starovremenske automobile (kao što je Helena npr. otišla u vojsku) i da sebe nađem u tom mačo svetu, ali prava priroda je počela da izlazi na videlo, pa je moja omiljena igra postalo skrivanje trans referenci u slikama za klijente iz oldtajmer kluba, te tako po nebrojenim garažama vise posteri starih Mercedesa, Djuzenberga i Volgi koji na tablicama imaju F64 oznake i datume Stounvola, prve promene pola, jelkice na retrovizorima u bojama trans prajda…. Upravo je to nekada i najzabavniji deo, naći način da se izraziš kroz umetnost tamo gde drugi misle da je to nemoguće. A to je ono što me održava živom i pokreće.

ČITAJTE:  Cher: Ona je jedna od nas

Povod za ovaj intervju bio mi je tvoj post na Facebooku. „Ima li u ovom našem Beogradu jedan jedini ozbiljan muškarac koji želi ozbiljnu vezu sa ženom koja se sticajem okolnosti rodila kao trans ili sve sami oženjeni preljubnici koji misle da nam čine uslugu ako nas odvedu na dva sata u motel na Ibarskoj magistrali?!?” Šta stoji iza toga?
Iza toga stoji jedan naizgled gospodin Savršeni koji mi je saopštio da on mene voli, ali mu ipak treba žena koja može da rađa, kao kap koja je prelila čašu. Posle njega sam morala da pitam i javno dokle ćemo mi trans žene biti tabu igračka za muškarce. Iza toga stoji želja da nađem nekoga ko će da me voli onakvu kakva jesam i da mu to bude uzvraćeno. Stoji frustracija zbog stigme sa kojom se moji partneri suočavaju kada javnost sazna sa „kakvom su oni to ženom u vezi“…. I na kraju, to što se sve moje sestre po sudbini, trans žene, muče da nađu ljubav i što nisam usamljena u ovom problemu.

TERF pokret je jedno vreme bio jako bučan u Srbiji, ali mi se čini da je utihnuo u poslednje vreme? Da li te TERF brine?
TERF-ice su zajašile talas mode u radikalno feminističkim krugovima i bile „svako čudo za tri dana“ jedno vreme. Previše feministkinja je čitalo Harija Potera tokom odrastanja (LOL!). Iskreno, ni malo me ne brinu, jer nemaju nikakvu moć da utiču na moj život, osim da me zasmeju svojom demagoškom retorikom svođenja žene na menstruirajuću žrtvu. Ja se, kao žena, ne osećam žrtvom društva, već pobednicom protiv svih šansi i predviđanja i vidim sebe kao ženu koja se bori za mesto u društvu. Pravi feminizam je onaj u kome su žene borbene, snažne, ujedinjene i pobeđuju zajedno, a ne onaj u kome se žene međusobno dele i mrze.

ČITAJTE:  Damjan Loš: Ne diraj mi fegete!

Koja bi bila tvoja poruka trans zajednici u Srbiji?
Uzdajte se u se i u svoje kljuse, ne predajte se ni po koju cenu, ako treba glavom kroz zid, idite i glavom kroz zid, mala je to sve cena da živite svoj pravi, istinit i dostojanstven život. Ni najslađa laž nije bolja od gorke istine, svaki put ima svoje posledice, a one su najmanje kad se krene putem istine. I opstanite na njemu. Što bi rekao Vinston Čerčil – We Shall Never Surrender!

Razgovarao: Predrag Azdejković

Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.