Zdrava pamet i jednako zdrav a komplementaran razum nas uči da nikada i nipošto ne smemo s uma da izgubimo svest o dragocenim pretečama, odnosno, da sami sebi svako malo moramo podsećati da je stazu kojom mi trenutno idemo neko ranije utabao, da je sve puteve, koje možda u naletima konformizma i samoljublja posmatramo kao datosti i duboko ukorenjene privilegije, neko prtio, da je nečija odvažnost bila nužna cena naše sadašnje relaksiranosti i upućenosti. Suzimo li vizir na suštinsku temu ovog dvojnog prikaza, stižemo do poriva da vam barem povremeno, tu i tamo, skrenemo pažnju na postojanje filmova koji su u sve daljoj i daljoj nam prošlosti mapirali i trasirali put slobodama, i izražajnim i stilskim, koje savremeni kvir-film ni u jednom jedinom trenutku ne bi trebalo da uzima zdravo za gotovo.
Krenimo ovog puta i u ovoj retro-epizodi od filma „Stranded“ (recimo, u slobodnom prevodu – Nasukani), istinskog dragulja zbilja nezavisnog filma iz ere neosporno nenaklonjene takvim poduhvatima i uznosima uma i duše. Naime, „Stranded“ je film star bezmalo šezdeset godina, premijerno je prikazan 1965. godine, a iza njega gotovo u potpunosti stoji jedna od vrlih autorskih figura, Džulin Kompton, koja poput mnogih drugih neznano zašto skrajnutih, čeka poželjno što skoriju i što sveobuhvatniju i pošteniju revalorizaciju. Kompton, tada stara tek trideset i dve godine, je alfa i omega te hrabre varijacije na tada uvrežene uzuse filmske melodrame; naime ona je po sopstvenom scenariju režirala ovaj film, koji i sama finansirala, a potom i distribuirala, a pri čemu je za sebe zadržala glavnu žensku ulogu, rolu koja, šta više, predstavlja i dramsku i dramaturšku kičmu čitave te priče. Zaplet je krajnje rudimentaran – u žiži su mlađa Amerikanka koja putuje Grčkom u društvu svog ljubavnika (ali i zemljaka) i svog gej prijatelja. Zaplet je, dakle, sveden, a naracija je ne nužno posve hronološki linearna, što je odraz tada kurentne mode na planu filmskog pripovedanja, mode koju je sa sobom doneo tih leta siloviti Novi filmski talas, na čelu sa Godarom na čelu. Džuli Kompton na planu izraza ne pokazuje Godarovu dekonstrukcionističku strast, ali, što je za svaku pohvalu i što je za potrebe analiza i na iole duže staze posmatrano, ipak iznimno značajnije, očitava slobodarsku relaksiranost pred onim što sme i može biti fokus filmske melodrame tih dana. Tu treba napomenuti da su se „Nasukani“ pojavili pre no što je na metaforičku scenu nahrupio Drugi talas feminizma, a da Džulin Kompton tu neusiljeno, a svakako odrešito stvara portret dovoljno oslobođene i uzdignute žene koja ne bi da poklekne pred naznakama uvek moguće društvene stigmatizacije na konto drugosti i drugačijeg pristupa onome što društvo u datom trenutku sugeriše kao poželjno-dopušten opseg ličnih sloboda na planu intimnog života. Savršenu rimu tim svojim lako pojmljivim slobodarskim damarima Kompton je pronašla i utvrdila u prikazu života gej prijatelja u to krajnje nevreme za takvu vrstu „ličnih transgresija i ekstravaganci“. U „Nasukanima“ ništa nije kodirano i kriptično, jednostavno, kroz devedeset minuta trajanja pred očima gledalaca se vlastitim ritmom i namernom digresivnim tokom odvija priča o jednom može-biti prevratničkom letu na oku ugodnim krajolicima, letu koje će možda doneti i snažnije i opipljivije naznake punije slobode postojanja. U tom i ne samo u tom smislu, ovaj veoma zanimljiv film zaslužuje znatno više od pozicije sitnije i efemernije fusnote u istoriji svetskog filma uopšte uzev.
S druge strane, „Za svakog ponešto“ u režiji Harolda Princa, nastao i prikazan pet godina docnije, dakle, 1970., premda čedo takođe nezavisne produkcije, nosi sve odlike produkciono ambicioznijeg studijskog ostvarenja, a u skladu sa upravo pomenutim su i samonametnuta ograničenja u aspektu onoga što može biti belodano prikazano i naznačeno. Film je utemeljen na romanu autora Harija Kresinga, sa pričom o dogodovštinama mladog oportuniste koji (u periodu nakon Drugog svetskog rata) izbori priliku da se pod izgovorom rada na poziciji sluge infiltrira u porodicu i dalje dovoljno dobrostojeće aristokratkinje koja živi u velelepnom zamku. Tamo će narečeni mladi sluga Konrad Ludvig (u tek samo solidnom i funkcionalnom tumačenju Majkla Jorka) krenuti da se katkad iznuđenim, katkad samoinicijativnim spletkama uspinje u toj malenoj hijerarhiji, što će značiti da će morati da zavede sve ukućane – počev od majke u zrelim godina do dece joj u vrtlogu identitetskih i drugih egzistencijalnih nesnađenosti. Na tom tragu, a i na konto namerne sramežljivosti sa kojom pretrčava preko segmenata koji se tiču istopolnog (muško-muškog) zavođenja, „Za svakog ponešto“ (Something for Everyone) na prvom mestu ipak jeste ciljano žovijalna i lahorasta priča o društvenom darvinizmu kao nametnutoj nužnosti sa tačke gledišta onih koji po svaku cenu i snažnije teže lagodnijem životu. Ukupno uzev, ovo nije veliki film, opterećuje ga niz strukturalnih manjkavosti, a svakako bi „prihodovao“ od montažnih štrihovanja, čak i unutar pojedinačnih scena i segmenata, ali je bez daljnjeg pravo uživanje tu gledati Andželu Lensberi kako precizno i u pravom tonu tumači lik grofice kojoj u isti mah nije ni do čega stalo i koja instinktivno i srčano mari za bar još koju „tranšu“ hedonizma, a to svakako nije malo.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
