Početkom ovog novog milenijuma pevačica Sarah Nixey u samom uvodu izvanredne numere „Andrew Ridgey“ svog tadašnjeg benda, (nikad prežaljenog trojca) „Black Box Recoreder“, odšaputala je nešto što je mnogima zazvučalo kao jeres: „I never liked George Michael much although they say he was the talented one, Andrew Ridgley drew the map that rescued me, took me to paradise…“ Malo je onih koji bi se prepoznali u ovoj, doduše, iskrenoj i za analizu krajnje zanimljivijoj tvrdnji, tim pre što je i tada George Michael bio prepoznavan kao suvo zlato i neosporni pripadnik pop-muzičke aristokratije od osamdesetih godina prošlog veka pa naovamo.
Za one nešto mlađe, prosto faktografsko podsećanje – priča o Georgu Michaelu, možda oku najugodnijem pop-pevaču u za taj soj nesumnjivo podatnih i berićetnih osamdesetih, počinje prvih godina te prevratničke decenije i u okviru priče o dvojcu/grupi „Wham!“. Ovde nužno moramo da zastanemo i pojasnimo – tadašnji bendovi često stilizovani i plasirani po meri postera, naslovnica i pretpostavljenih estetskih preferenci tinejdžerki, kao vatrenijeg i odanijeg dela pop-kulturne publike i armije, činili su na prvom mestu verzirani i muzikalni, pa i formalno muzički pismeni ljubitelji i posvećenici muzike. A što se uostalom bezbroj puta od tada do nas pokazalo kao tačno, na primeru konkretnih karijera i životopisa zvezda te burne i šarene ere, iz koje baštinimo sijaset ozbiljnih pop-radova i priča o serioznim muzičkim biografijama poput one koja se tiče nedavno upokojenog Georgea Michaela.
Dakle, povest o muzičkom usponu Georgea Michaela koincidira sa njegovim bivstvovanjem u dvojcu „Wham!“, u kom je, a da to, kanda, nije bilo usiljeno činjeno, svakako malo u zasenak bacao svog saborca, na samom početku prvog pasusa ovog oproštajnog teksta pomenutog Andrewa Ridgleyja. Prvi album doneo je i prve hitove („Young Guns“, „Club Tropicana“…) i jasnu mustru koju će Michael (po rođenju i civilno, zapravo, Georgios Kyriacos Panayiotou) i Andrew Ridgley pratiti u tih nekoliko godina zajedničke karijere. Reč je bilo o zaraznom i skočnom, izrazito melodičnom i prijemljivom pop-zvuku na izrazito hedonističke teme, kao jasnom kontrapunktu prestižnijim i hvaljenijim novotalasnim i punk zvucima iz suparničkih tabora. Tome treba dodati i krajnje ispoliranu hipermaskulinizaciju, taj šminkerski mačizam, u čijoj zamci i pod čijim balastom je Michael bitisao dobar četvrt veka (brze ilustracije radi, pogledati spot za, recimo, „Club Tropicana“). To jeste bio odraz doba i zahteva tržišta ali je posebice Michael tom pristupu davao sugestivno izvođenje, te je već tada, doduše, u pola glasa i znatno ređe, njegov mačizam stavljan pod znak pitanja i iščitavan kao dokaz zapravo pripadnosti onoj drugoj, recimo, optimističnoj strani (čitava ta era u smislu složenosti pozicije gej identiteta da se sažeti u onoj i dalje efektnoj, kritičnoj sintagmi „he/she plays for my team… if you know what I mean!“).
I drugi album je iznedrio dovoljno značajnih i opipljivih hitova (poskočicu „Wake Me Up Before You Go-Go“); sa sve onim ikoničnim snežno belim šorčevima i majicama sa krupnim a jednostavnim napisom Choose Life!, te „Careless Whisper“, kao jednu od najrabljenih himni za peting tih i svih kasnijih decenija). Za „Wham!“ je, međutim, tada već bilo prekasno – Andrew Ridgley se otisnuo put očito tako dragog i potrebnog mu samoizgona, a George Michael je nastavio istim putem, uz vidno ambiciozniji pristup muzici koju je izvodio, u isti mah ostajući unutar polaznog žanra. Prethodnicu pravom solo proboju predstavljala je duetska pesma, takođe veliki hit, „I Knew You Were Waiting for me“, u kom je udružio svoje nikada osporavane vokalne mogućnosti sa velikom Arethom Franklin. Album „Faith“, u startu i zadugo još visokokalibarski bestseler, predočio je publici starog a novog Georgea Michaela. U pitanju je ponovo bio visokooktanski i krajnje ambiciozno shvaćeni mejnstrim zvuk jasne pop-provinijencije, ovog puta sa lako uočljivim naglaskom na samoj muzičkoj izradi, i taj tlocrt će Michael imati kao orijentir sve do svojih poznijih radova. Narečena hipermaskulinizovana pojava, ponovo na samoj granici sa stilemama tipično homoerotskog vizuelnog izraza, zadržana je i dignuta na kvadrat, o čemu su posvedočili spotovi za „I Want Your Sex“, „Faith“ i posebno „Father Figure“.
I album „Listen Without Prejudice vol. 1“ istrajao je na toj brižno i promišljenoj putanji znalački koncipiranog i u delo sprovedenog popa višeg profila, ali same devedesete, mimo grandioznih uspeha, donele su i prve glasnije medijske kontroverze po pitanju Michaelovih seksualnih preferenci (poput one o prirode odnosa sa preminulim mu prijateljem, Anselmom Feleppom), ali i sve drastičniji izmenjeni muzički i diskografski kontekst, usled čega se stekao utisak da je koncem veka za nama Michael krenuo da lagano zaokružuje taj, najprominentniji i najunosniji mu deo muzičke karijere. To je pratio i postojani niz sitnijih konfrontacija sa zakonom, što je kulminiralo 2006. i hapšenjem zbog seksa u javnosti (u javnom toaletu), čime je napokon stavljena tačka na godine tog Michaelovog života u snažnijoj ili nešto slabijoj senci obližnjeg nameštaja. Sam Michael u nepobitno zrelijim godinama po prvi put je pokazao zavidnu dozu samoironije, referišući na indiskrecije tog tipa u sjajnom spotu za hit „Outside“.
U diskografskom smislu Michael se po poslednji put oglasio dugosvirajućim izdanjem daleke 2004. albumom „Patience“, i nakon toga je muzičku karijeru nastavio povremenim i sve ređim novim pesmama, ali i silinom živih nastupa, od čega dobar deo otpada na nastupe u humanitarne i filantropske svrhe. Baš kao je i otpočeo muzičku karijeru prateći tada jasno zacrtanu stazu za glavni tok i one koji bi da se istaknu u njemu, Michael je dostojanstveno ali i nepredvidljivo privodio svoju karijeru poput mnogobrojnih pop-velikaša svoje i obližnjih epoha. Naravno, taj lagani i postojani sumrak nikako ne umanjuje njegove nemale zasluge za artikulaciju zdravog pop-zvuka, koji neizostavno čini kičmu svake muzičke ere, niti za sasvim zdravorazumski sentiment LGBT populacije kada je ovaj njihov pali i mnogozaslužni i mnogonamučeni anđeo u pitanju. Michael je opcrtao krug barem povremeno uzbudljivog i ispunjenog života, ostavivši za sobom značajnu baštinu, što sve čini povod za iskrene reče zahvalnosti i po koju suzu tu i tamo.
Piše: Zoran Janković
