Politički angažman Petera Thiela dugo je bio neuhvatljiv, ali poslednjih desetak godina postaje sve jasniji i direktniji. Ono što ga čini posebno zanimljivim jeste činjenica da dolazi iz Silicijumske doline – sredine koja je gotovo monolitno liberalna – a bira da se pozicionira na suprotnoj strani, uz američku desnicu.
Prelomni trenutak dolazi 2016. godine, kada javno podržava Donalda Trampa. U trenutku kada većina tehnološke elite otvoreno kritikuje Trampa, Thiel ne samo da ga podržava, već postaje i govornik na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji. Taj nastup bio je istorijski i po jednoj drugoj liniji: kao otvoreno gej čovek, staje iza kandidata čija baza uključuje konzervativne i često anti-LGBT stavove.
U tom govoru izgovara rečenicu koja će postati simbol njegovog pristupa: „Ponosan sam što sam gej. Ponosan sam što sam republikanac. Ali najviše sam ponosan što sam Amerikanac.“
Time pokušava da pomiri identitetsku politiku sa nacionalnim i ideološkim okvirom, što je za američku političku scenu bilo neuobičajeno.
Njegova podrška Trampu nije bila samo simbolična. Thiel je godinama finansijski podržavao republikanske kandidate i političke projekte, često iza kulisa. Njegova strategija nije bila da finansira establišment, već da ulaže u „autsajdere“ – kandidate koji, poput Trampa, žele da promene pravila igre.
U tom smislu, važniju ulogu od samog Trampa ima njegova šira mreža političkih ulaganja. Thiel je podržavao i finansirao niz republikanskih kandidata, uključujući one koji zastupaju tvrđi, populistički ili antiestablišmentski kurs. Njegovi donatorski potezi često su usmereni na ljude koji dele njegov skepticizam prema institucijama i veru da se sistem mora radikalno menjati.
Posebno je zanimljivo da je finansirao političare koji su bliski njegovom krugu i ideološki mu odgovaraju – poput J. D. Vancea, autora bestselera „Hillbilly Elegy“, koji je kasnije ušao u politiku i postao senator uz snažnu Thielovu podršku. Takođe je podržavao i druge kandidate koji pripadaju novoj generaciji republikanske desnice, često skeptične prema globalizaciji i liberalnim institucijama.
Njegove donacije nisu uvek konstantne, ali su strateške. U nekim izbornim ciklusima ulaže desetine miliona dolara u političke kampanje, dok se u drugim povlači, što dodatno pojačava njegovu reputaciju igrača iz senke. On ne želi da bude klasičan politički donator, već neko ko selektivno interveniše tamo gde vidi potencijal za promenu pravca.
Važno je razumeti da Thiel ne posmatra politiku kao prostor ideološke borbe u klasičnom smislu, već kao produžetak tržišta i tehnologije. U jednom intervjuu je rekao da je „politika previše važna da bi bila prepuštena političarima“, što jasno govori o njegovom pogledu na elitu i moć.
Njegova podrška Trampu takođe se može razumeti kroz njegovu širu teoriju o stagnaciji Zapada. Thiel smatra da se od sedamdesetih godina prošlog veka ekonomski i tehnološki napredak usporio i da su potrebni radikalni potezi da bi se sistem „restartovao“. U tom kontekstu, Tramp nije cilj, već alat – figura koja može da poremeti status quo.
Ipak, njihov odnos nikada nije bio potpuno linearan. Thiel se vremenom distancirao od svakodnevne politike Trampove administracije, ali nikada nije povukao suštinsku podršku ideji političkog preokreta koji je Tramp simbolizovao. To je još jedan primer njegove strategije: vezan je za pravac, ne za pojedinca.
Njegova politička filozofija često deluje kontradiktorno. Kao libertarijanac, skeptičan je prema državi, ali istovremeno podržava snažnu nacionalnu bezbednost i vojni aparat. Kao preduzetnik, veruje u slobodno tržište, ali finansira političare koji žele protekcionizam. Kao gej muškarac, podržava političke strukture koje nisu uvek bile prijateljski nastrojene prema LGBT zajednici.
Ali upravo u tim kontradikcijama leži njegova logika. Thiel ne veruje u doslednost kao vrednost samu po sebi. Njegov cilj nije ideološka čistota, već efikasnost – šta funkcioniše, šta donosi moć i šta menja tok istorije.
U američkom političkom sistemu, on predstavlja novu vrstu donatora: tehnološkog stratega koji razume da se moć više ne gradi samo kroz institucije, već kroz mreže – finansijske, digitalne i ideološke. Njegov uticaj nije u tome što podržava određenu partiju, već u tome što pokušava da redefiniše način na koji politika funkcioniše.
Zbog toga je njegova veza sa Trampom važnija kao simptom nego kao lični odnos. Ona pokazuje kako se deo tehnološke elite odvojio od liberalnog konsenzusa i počeo da traži nove političke saveznike.
A u tom procesu, Peter Thiel se pozicionirao ne samo kao donator, već kao arhitekta jedne drugačije političke budućnosti.
Piše: Ivan Krstić
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
