Naravno, od već sada potvrđenog velikana igranog televizijskog stvaralaštva, i to u zlatnom dobu tog domena televizije kao medija, a što Ryan Murphy svakako već neko vreme jeste nije se ni očekivalo da naprosto ponovi mustru po kojoj je izatkana i ustrojena izvorna – prethodna sezona serijske antologije American Crime Story. Sumnje nema, sve i da je posegnuto za tim ziheraškim ali ipak i sasvim zdravorazumskim potezom, krajnji učinak na planu kvalitativnih dometa bi svakako bio prihvatljiv i upotrebljiv. Srećom, to očito nije ni padalo na um Ryanu Murphyju i ostatku autorskog mu tima, te je priča o smrti (ali i životu) znamenitog i živopisnog Giannija Versacea u ovoj drugoj sezoni serije American Crime Story (od ovog trenutka, kreće – ACS) dobila posve drugačije izražajno ruho i pakovanje.

Imajući u vidu minuli rad Ryana Murphyja u oba medija, i na televiziji i na filmu (oni koji to nekim čudom već nisu obavili i to u više repriznih naleta, neka obavezno i čim pre pogledaju njegove izvrsne filmove „Trčanje sa makazama“ i „Normalno srce“), nimalo ne iznenađuje što se, mimo ranih spekulacija šta bi to moglo da usledi nakon prikaza čuvenog suđenja O. J. Simpsonu, upravo priča o nasilnoj smrti (ali i o dobrom delu onoga što joj je prethodilo i što je ka njoj nepogrešivo vodilo) našla kao ključna tema već druge sezone ACS-ja. Naime, gotovo svi radovi/projekti sa autorskim štambiljem Ryana Murphy neizostavno su u dobroj vezi sa queer motivima i queer implikacijama. A sam život Giannija Versacea upravo se ponajpre kreće tim motivskim šinama. Otud i kao tema ove sezone baš taj zbilja čudesan i uzbudljiv slučaj ubistva Giannija Versacea umesto priče o nekom od drugih čuvenih skandala koji bi pratili sudsku matricu prve sezone o Simpsonu, koja je bila nedvosmislen poduhvat i u kreativnom i u smislu konkretnog uspeha, kako kod gledateljstva, tako i kod filmske, TV i šire pop-kulturne kritike.

Mlađima na podsećanje, ubistvo Versacea tek je deo niza daleko krvoločnijih ubistava koje je u prilično kratkom roku počinio mlađani Andrew Kunanan, te su u tom smislu autori Ubistva Giannija Versacea dužnu pažnju posvetili i ostalim ubistvima u toj istinski pa i zbunjujuće gnusnoj priči, kao i prikazu Versaceovih emotivnih, zdravstvenih i poslovnih muka, kao i prikaza narastajućeg i sve zlokobnijerg ludila Vrsaceovog ubice. Ova sezona ACS-ija je potvrdila ono što je bilo očigledno a što je većina upoznatih barem sa faktografskim osnovama ovog slučaja pomalo smetnula s uma – ova je priča neporecivo filmična i ona zbilja pruža sijaset mogućih uglova da se osvetli, prikaže isto i da se naglasi ono najosobenije za ovu priču, i sve to i mimo blagodeti koje sa sobom nosi vremenska distanca i svemoćna ali katkad i krajnje nepouzdana naknadna pamet. U tom smislu, Ubistvo Giannija Versacea je, sve i da po stranu ostavimo brojne krajnje intrigantne implikacije i podmotive (queer životni stil bogate elite, površnost sveta mode, glamura i estrade, tešku kob narcistički ustrojene kulture u čijem fokusu vazda opstaju pohlepa i neutoljiva glad za posedovanjem i posebnošću, epidemija AIDS-a koja nije gubila na intenzitetu ni tokom devedesetih…) je izrazito uzbudljivo, dinamično i zanimljivo televizijsko-serijsko štivo, čiji su ključni autori, na sve to, uspeli i da izraz oneobičen i učine ga dodatno gledalački ambicioznim i zahtevnim, ni jednog trena ne napuštajući zadate granice i kanone dominantnog televizijskog izraza i formata u vremenu u kome je ova vrsna serija (tačnije, sezona serije) i nastala.

Ovde valja istaći još jednu iznimno važnu odrednicu Ubistva Giannija Versacea –prkos sveopštem trendu podilaženja pretpostavljenom srednjem ukusu potencijalne publike, autori ove sezone odvažno su posegnuli za naglašenom nelinernošću u pripovedanju, a koja se, na svu sreću, ni na tren nije pokazala kao samoj sebi cilj. Naprotiv, pomenuta nelinearnost u naraciji značajno je pomogla da se nedvojbeno sveobuhvatno prikaže punoća krajnje specifičnog ludila ubice Andrew Kunanana, ali i tlapnje i muke njegovih brojnih žrtava i povremenih satelita. S tim u vezi, gromoglasne pohvale zavređuje Darren Criss za svoju briljantnu glumačku kreaciju i prikaz Kunanana u poviše pojavnih mu oblika (štreber, toy-boy, predator, laskavac, odan i pogibeljan prijatelj, nemilosrdni ubica…) te se definitivno bez imalo ustručavanja, vaganja i relativizacija može izreći ocena da je ovo svakako uloga njegovog dosadašnjeg života i glumačke karijere, a pohvale nesumnjivo zaslužuju i Edgar Ramirez, za zaista znalački iznijansirani portret nesrećnog Versacea, te potpuno drugačija Penelope Cruz i glumački sasvim ubedljivi Ricky Martin. Ovde se ne sme stati, te se, osim na konto vratolomnog pripovedanja i veštog poigravanja vremenskim sledovima i faktografijom čitavog tog slučaja, te krajnje precizne i svrsishodne režije, počast mora odati i svima onima koji su doprineli ovako nadahnutom i minucioznom rekreiranju ere (gej) devedesetih, gde je sve u savršenom skladu i sa samom pričom i njenim najvažnijim pripovednim i dramaturškim kotama i sa širim idejnim okvirom i konceptom, počev od kostima i scenografija pa sve do vrhunskog odabira muzike iz date ere (u rasponu od Samanthe Fox do Dee-Lite, na primer).
Nakon dugog niza odličnih serija u kojima su queer motivi bili manje ili više potreban ili nužan ukras, Ubistvom Giannija Versacea queer je napokon u tim aristokratskim visovima aktuelne televizijske i serijske produkcije dobio najdostojanstveniju i sveukupno najkvalitetniju meru.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.