„A ovo je ljubav: da živimo po njegovim zapovestima. A zapovest je ona koju ste čuli od početka: da živite u ljubavi.“
2. Jovanova 1:6
Pojam koji sam sasvim slučajno izmislio napunio je godinu i po dana. To „i po“ je veoma važno naglasiti u tako mladom dobu. Setimo se sebe sa tri i po, pet i po, osam i po… Polovinu u godinama uglavnom pubertet pokvari, odnosno učini nebitnim, jer tada postaju važne druge odrednice i druge polovine. Lepše polovine, jače polovine, nežnije polovine… Mojih „i po“ i tvojih „i po“ značilo bi da smo celina. I tu naivnost ljubavi bi valjalo da zadržimo do kraja života. Ali i nju nešto pokvari. Uglavnom – seks.
I taj pojam koji sam izmislio uglavnom pokvari seks. Makar onaj na koji se dominantno pomisli. „Mislim da previše koristimo termin homoseksualnost. A ja zaista nikada nisam čuo da neko koristi termin homoamoričnost. Seksualnost, kako je u narodu shvaćeno, znači ’jebeš se’, dok amoričnost označava da nekoga voliš. Treba prebaciti fokus sa poente seksa na poentu ljubavi. Za početak, pokušajmo to zamenom termina“. Tako je nastala cela filozofija koju danas mnogi povezuju i sa „sajd“ seksom. A „sajd“ seks verovatno (zasigurno) može biti domišljatiji od same penetracije i one, zasigurno zamarajuće a/p podele. O tome je bilo reči i na najpoznatijem hrvatskom gej profilu sa Izvan četiri zida, ali o mojoj želji da budem homoamoričan sa hronikama ovog pedera biće reči, ako Bog da, pred matičarkom.
Kada je homoamoričnost postala viralna javile su mi se mnoge grupe. Zaljubljeni adolescenti, razočarani seniori, srednjogodišnjaci koji misle da misle, studenti teologije, čak i sami sveštenici. I svi su se usaglasili oko minimuma. U većoj ili manjoj meri – pogodio sam poentu. Neki su to priznali iz želje za nečim što retko izgovaramo a to je nasušna potreba njeno visočanstvo nežnost, neki iz razočaranja od beskrajnih Grindr dejtova koji ne vode čak ni drugoj ejakulaciji jer postoji duga lista čekanja, neki iz straha od odlaska u pakao. Ali Ljubav je ponovo dokazala da je jedina poveznica čime god da smo razdvojeni. Najinteresantniji u tim reakcijama bili su studenti teologije. Stidljivo bi mi se autovali jedan po jedan, iako je moj radar to procenio mnogo pre toga. Još stidljivije su počeli da pričaju o svojim prvim poljupcima, oni „buntovniji“ i o prvim sve samo ne nevinim iskustvima, a ja bih bio izuzetno tužan što je svaki ovaj razgovor bio ispisan u, kolektivno nazvanom kurvinskom veniš mudu sa posebnom molbom da ih nikome ne autujem jer sam jedina osoba iz „našeg sveta“ (fuj odrednica!) sa kojom mogu da razgovaraju. Šta je bilo ko dobio od zabrane da voli onog kog želi sem zagarantovanih mentalnih oštećenja?
Činjenica je da mi nijedan odnos nije prijao ako u njemu nije bilo emocija. Srećom ili ne – veoma sam zaljubljive prirode. Svaki pokušaj da od sebe odstranim taj važan amigdalni deo vodio bi u propast. Postajao bih neraspoloženiji ukoliko nema novog tela, gubio bih vreme na pronalazak beskrajnih rupa (i u bukvalnom i u prenesenom značenju). Retko se dešavalo, ali… Ja sam preko seksa tražio ljubav. I od tada više ne grešim. Niko nije uspeo da me ubedi kako je neobavezni seks izmislio jedan peder zbog svoje izopačenosti i seksualne nezasitosti. Pre bih rekao da je mnogo pedera poverovalo u nužnost svoja četiri zida. Jer za nešto više je ipak neophodna socijalizacija koja je mnogima od nas uskraćena.
Postaviću priču na sledeći način: Istopolni par je zajedno, recimo, tri godine. Za te tri godine strast je nekim čudom opstala i progresirala u visine onoga što pojedini teško a pojedini olako izgovaramo. „Volim te“. „Volim i ja tebe.“ Voljeni par poželeo je da konačno predstavi porodici ono što je, večito nedovoljan (kako muškarac ne igra fudbal!?) gradio. Od porodice kojoj je njihova veza neka vrsta javne tajne dobio je prekor kako ne može da priča o tome, pogotovo ne ispred babe, dede i ostalih starijih članova. Dečko kod čije su porodice došli i dalje je osećao empatiju prema njima i iz poštovanja (ako se to tako može nazvati) stavio je sebičluk i, ponovo, iako odavno autovan „šta će selo da kaže“ ispred svojih želja. A dečko koji je želeo da postane deo te porodice dobio je pitanje „kad ćeš da se ženiš?“. Neprijatnost tog trenutka postala je sastavni deo njihovih života. Jer, partner nije dovoljno zaštitio onog drugog da lupi šakom o sto i predstavi svog izabranika onako kako je istina. A partner koji nije lupio šakom o sto, to nije uradio jer mu je zaprećeno da bi takva istina mogla ubiti babu i dedu. „Dan vašeg venčanja bio bi dan njihove sahrane“, izgovorili bi mu, skoro hladnokrvno, kako bi pretnja bila shvaćena dovoljno ozbiljno. A i njihova veza je shvaćena dovoljno ozbiljno, čim je iko u zemlji gde istopolne zajednice nisu regulisane pomenuo venčanje. Ko bi želeo da bude odgovran za bilo čiju smrt, a kamoli smrt svojih ukućana? Nedelje su prolazile, ali slika partnera koji se nije zaštitnički poneo je ostala. Onda je počelo i prebacivanje. „Kako su moji tebe prihvatili, a ti svojima ne smeš da kažeš?“. Tako su prolazili i meseci. Tako je prošla i veza. Tako je, umesto skoro stopostotno nemoguće smrti usled istine, nastupila smrt jedne ljubavi. Razočarani, ostavljeni partner je iz bunta počeo da traži kratkotrajna zadovoljstva jer nije ponovo bio spreman za priliku da ubije svoje najdraže. Tu se priča, za sada, zaustavlja. Homoamoričnost, kao jedina nada, možda ponovo nastupi kasnije.
„Zašto se ovoliko mučimo?“
„Nije po Bogu.“
„A možda se mučimo baš zato što ljubav po Bogu jeste.“
Izvucite poentu iz ovog toka misli ako ikako možete. Ja odlazim da ponovim presudu.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
