Život ide kuda hoće, kuda mu volja, pa ne čudi onda što i film, po vlastitom nahođenju verni mu pratilac, nastoji da, kad god je to moguće, uhvati što prisniji i potpuniji priključak. Tako smo došli do izvesne inverzije uloga – pa je savremeni film (kao krovni okvir) u tematskom smislu došao na pozicije na kojima je podugo već ukotvljen kvir-film; konkretnije, film se u širem smislu snažno prihvatio identitetskih motiva i tema, a tim spektrom se možda i od svojih početaka (barem u domenu narativnog/fabularnog filma) predano bavi ponajpre kvir-film. Prirodan ishod tog „samita na vrhu“ je sve prisutnija stavka intruzije/prodora kvir identitetskih tema i dilema u opseg glavnotokovskog/mejnstrim filma, naravno i nimalo iznenađujuće, raznorodnih krajnjih dometa. Ovih dana i sedmica imamo i zgodan i ilustrativan pokazni primer upravo tog i dalje ne preterano čestog spoja – reč je o australijsko- holandsko-finskom filmskom ostvarenju (na engleskom jeziku) „Jimpa“, čiji su udarni aduti u smislu potencijala za širu distribuciju Olivija Kolman i Džon Litgou u dve od tri glavne uloge.
Kolmen i Litgou su već delili ekran (doduše, onaj znatno manji) – u trećoj sezoni planetarno popularne serije „Kruna“ (The Crown), a sada su ključni glumački akteri transgeneracijske povesti o neobičnoj porodici koju čine sredovečna filmska „radnica“ Hana (Olivija Kolman), njeno nebinarno potomče, pa još u nežno-burnim tinejdžerskim godinama, po imenu Frensis (taj lik tumač Od Mejson Hajd, čija je majka i scenaristkinja i rediteljka ovog filma), te Hanin otac, poodavnih dana autovani i HIV-pozitivan univerzitetski profesor u životnoj završnici sa adresom u Amsterdamu. Drama krene da ključa kada, nakon kraće posete njemu, Frensis izrazi decidnu želju da provede godinu dana sa dedom, što majku/ćerku baci u rebus, te ona krene da preispituje svoja postignuća, kao i svoju sposobnost za roditeljstvo u tako usložnjenim okolnostima. Naravno, da to već sada bude razjašnjeno, u žiži su pripadnici takozvane ekonomski relaksirane klase, te „Jimpa“ (kako Frensis zapravo od milja zove svog dedu) nijednog trenutka ne postaje odblesak kenloučovske i majklijevske hipernaturalističke poetike (i poetike), već akteri „Jimpe“ imaju i prostora i tzv. resursa da se u punim kapacitetima bave identitetskim finesama i (samo)nadgornjavanja.
Na ovoj tački, posebice zbog tog metafilmske dimenzije (metafilmovi su filmovi koji se bave nastankom filmova i ljudima koji stvaraju filmove), „Jimpa“ stupa u vidnu senku znatno superiornije „Sentimentalne vrednosti“ (Sentimental Value) Joakima Trira, takođe iz prošlogodišnje produkcije. Analogije i poređenja su nužnost koju je prosto-naprosto teško iole elegantnije izbeći, te se brzo stiče utisak da u tom nametnutom „klinču“ sa Trirovim najnovijim filmom gubi ponajpre na polju dubine i fokusa. Nešto poraznija je činjenica, pak, da ovaj film autorke Sofi Hajd gubi i kada se usporedi sa njenim prethodnim filmom „Srećno ti bilo, Lio Grande“ (Good Luck to You, Leo Grande) iz 2022. godine, i to upravo po ta dva pomenuta poredbena kriterijuma. „Jimpa“ je film koji čitavim svojim trajanjem (od bezmalo dva puna sata) juri vlastiti rep, odnosno, pokušava da sustigne i usidri svoje lelujavo dramsko težište, a koje mu uporno izmiče, pri čemu se krivica za to i takvo stanje stvari ne može svaliti na leđa i odmerenih, i nadahnutih, i fino međusobno uštimovanih i urimovanih veterana Olivije Kolmen i Džona Litgoua. Čini se da je koren toga odluka da u se u žižinu žižu stavi Hana, koja, po prirodi stvari i po svojoj biti, mora da ostane ušančena na koti „normalnosti“ u tom svojevrsnom transgeneracijskom sendviču i grču drugosti.
Upravo izneto za posledicu ima prilično snažnu, a opet imajući u vidu minuli rad te australijske sineastkinje i autorke, i zbunjujuću površnost, pa i izvesnu rutinersku poslovičnost u tom ostvarenju koji pred obiljem mogućih razvojnih pravaca stiže i ostaje zarobljen na metaforičkoj sredini sredine puta. Tu se stiže do ocene o nedostatku dubine, koja ostaje kao zjapeća (a sasvim nepotrebna) rana i nakon što akteri i tih nekoliko svojih mogućih međusobnih kombinacija, jedni drugima manje ili više otvoreno saopšte šta im je na duši i šta zameraju i jedni i drugim i čitavim generacijama ovakvih ili onakvih a očito oprečnih dominantnih svetonazora. Sa tačke gledišta kvir-filma koji većinski ostaje okovan za produkcionu marginu, „Jimpa“ sa svojim evidentnim produkcionim kvalitetima deluje kao prokockana šansa da se sa lagodnijih pozicija stvori priča koja bi kvir-finese uspela da izdigne do tačke univerzalne pojmljivosti, kao neizostavne međustanice do gledalačke emotivne i empatične reakcije kao uobičajenog krajnjeg cilja. Međutim, „Jimpa“ dobacuje tek do srednjačke univerzalnosti i do sveukupne adrese na kojoj obitavaju brzo kvarljivi i bledi filmovi koji niti ikoga razgaljuju i/ili dotiču niti provociraju ili razljute. Tome doprinosi i prilično doslovno i neelegantno u delo sprovedena didaktičnost koja vodi ka tome da „Jimpa“ najbolje funkcioniše kao otvoreno eksplikatorska filmska propoved isključivo na temu nebinarnih (pod)identiteta, pri čemu ne bledi impresija da je bilo i prostora, i talenta, i mogućnosti, i novca za više i bolje.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
