Povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije, koji se obeležava 17. maja, održan je Falafel – Festival jevrejske i izraelske LGBTQI kulture u Kulturnom centru Grad. Festival od 2018. godine organizuje Haver Srbija i razgovarali smo sa izvršnom direktorkom, Sonjom Viličić.
Kako je nastao Falafel i sa kojim ciljem?
Falafel festival, kao i većina programa organizacije Haver Srbija, je nastao tokom razgovora sa prijateljicama Havera. Tokom tog razgovora pokušale smo da mapiramo sliku LGBTQI zajednice unutar jevrejske zajednice, odnosno, da se prisetimo koliko članova i članica jevrejske zajednice poznajemo, a da znamo da su LGBTQI, i pokušale smo zatim da promislimo o tome da li je nekome od njih potrebna neka vrsta direktne ili indirektne podrške. Vrlo brzo smo shvatile da je to jedan popriličan broj ljudi, a takođe smo shvatile i da u tom trenutku nije postojao prostor koji bi slavio i razvijao oba ova identiteta i koji bi povezivao ove dve „zajednice“. Zato smo odlučile da kao organizacija stvorimo taj prostor, prostor koji povezuje nekoliko marginalizovanih (ne volim ovaj izraz) i manjinskih grupa u zajedničkoj borbi protiv predrasuda, diskriminacije, antisemitizma, homofobije i ksenofobije – ali kroz pozitivne doživljaje kao što su druženje, razmena mišljenja i iskustava, muzika, film, tekst, hrana. Pored organizacije koja stoji iza Falafel festivala, meni je lično trebao ovakav prostor, prostor koji će mi omogućiti da slobodno komuniciram i razvijam za mene dva najvažnija moja identiteta – jevrejski i lezbejski. Tako je nastao Falafel – festival koji spaja LGBTQI, jevrejsku i izraelsku kulturu i zajednicu.
Koji je fokus programa Falafel festivala?
Naš fokus, a nadamo se i fokus samog programa je da ponudimo iskustva koja će pre svega biti pozitivna, kao i prostor u kojem jevrejska zajednica u Srbiji može bolje da se upozna sa LGBTQI tematikom. Cilj nam je bio da LGBTQI osobe uvide multidimenzionalnost svoje zajednice, a da se šira javnost, sa druge strane, upozna i sa jevrejskom i sa LGBTQI zajednicom, kao i sa njihovom isprepletanošću. U Srbiji, kao i u većini drugih zemalja, nije jednostavno biti LGBTQI osoba. Zato je program svesno napravljen na takav način da pruža prijatnu, pa i porodičnu atmosferu u kojoj se svako može osećati dobro. U tom pogledu najveći izazov nam je da pronađemo i izaberemo LGBTQI jevrejske i izraelske filmove koji ne ubijaju u pojam. Ukoliko filmovi, pak, i prikažu onaj lošiji deo naše svakodnevnice, diskriminaciju i emotivne ožiljke, kroz druge sadržaje tokom festivala pokušavamo da „ispeglamo“ realnost prikazanu u filmovima, u nadi da ćemo time osnažiti učesnike i učesnice festivala da na pozitivan način dožive i žive svoj LGBTQI identitet.
Šta je publika ove godine imala mogućnosti da prati i kako si zadovoljna kako je prošao festival?
Ove godine smo odlučile da filmski festival pretvorimo u festival kulture jer je proteklih godina Falafel festival obuhvatao mnogo više od projekcije samih filmova. Na ovogodišnjem programu publika je mogla da pogleda dva izraelska filma od kojih bih istakla dokumentarni film „Merry Me However“. Film priča priče LGBT muškaraca i njihovih zakonskih supruga. Ovi muškarci su se venčali suprotno od njihove seksualne orijentacije – isključivo iz religioznih razloga, kako bi ispoštovali zakone Tore i kako bi bili prihvaćeni u svojim porodicama i religioznim zajednicama. Nakon njihovih razvoda, suočili su se sa konfliktima koje su potiskivali: sa svojom verom i verskim zakonima, sa decom, porodicom i zajednicom, kao i sa otvaranjem ka društvu i potragom za partnerima. Dok pokušavaju da utiču na promenu u svom religioznom okruženju, ovi ljudi prolaze kroz proces samoprihvatanja i preuzimaju aktivnu ulogu unutar društvenog aktivizma. Pored samih ličnih priča, tokom filma gledaoci i gledateljke se mogu upoznati i sa jevrejskim tradicionalnim načinom života i običajima. Pored filmova, program festivala je obuhvatio dve radionice – jednu o jevrejskim simbolima, i drugu o tradicionalnim i modernim jevrejskim tekstovima sa LGBTQI tematikom. Zajedničko za obe radionice je to da su imale za cilj da upoznaju publiku sa jevrejskom tradicijom i jevrejskim savremenim životom. Najupečatljiviji deo ovogodišnjeg programa za mene je bila živa biblioteka – na neki naš, Haver način, gde osobe koje su „knjige“ sede i dočekuju publiku (dok u originalu publika njih bira, ali mi ne volimo da knjiga ostane sama tj. nepročitana). Od publike smo dobile nebrojene komentare o tome koliko su im značila ova upoznavanja i saznanja, a nama je ovaj deo programa bio posebno značajan jer smo preko „knjiga“ stvorile vidljiv prostor u kome je došlo do razmene iskustava kako vezano za LGBTQI život, tako i za život Jevrejki u Srbiji, dok je kroz neke knjige publika imala priliku da upozna suživot ova dva identiteta u jednoj „knjizi“, odnosno osobi. Festival su obogatile i dve predstave, kao i dva DJ nastupa. Što se predstava tiče, publika je imala priliku da vidi audio-vizuelnu predstavu „Amplituda“ autorke Katarine Ranković, vaše sagovornice iz prošlog broja i performera, Aleksandera Zaina. Pored ovog nastupa, Katarina Ranković nastupila je i u okviru dua Kabare Divas Night, Lady K + Dekadenca. DJ nastupe izveli su DJ Časna sestra i DJ King.of.the.Cloud. Izuzetno nam je važno da smo ostvarile ove saradnje sa umetnicama i umetnicima iz LGBTQI zajednice, kao i da smo u situaciji da pružimo još jedan siguran prostor za razvoj i život LGBTQI kulture, ali i biznisa. U tom smislu imale smo i gošće – umetnice u polju pripreme i serviranja hrane koje su u ime svog ketering studija Kabeza poslužile bliskoistočnu hranu. Ja sam uvek zadovoljna tokom i nakon festivala, ali stvarno. Meni je iskreno samo važno da se festival održi, da opstane na LGBTQI mapi dešavanja u gradu i državi, da se prisutni osećaju prijatno i da odu sa festivala sa nekim novim saznanjima i poznanstvima, jer mislim da na taj način doprinosim razvoju LGBTQI scene, kao i razvoju jevrejske zajednice na lokalnom prostoru pa i šire (iako se mnogi neće složiti sa tim). Nije mi bitno, iako je važno zbog nekih drugih stvari, koliko je osoba posetilo festival, već mi je bitno da festivalu prisustvuju različite osobe, društva, grupe, zajednice i da svako i svaka od njih odu sa festivala sa nekim novim iskustvom i znanjem.
Svake godine vas posete Žene u crnom i protestuju. Kako ti to vidiš?
Pa ne znam šta da kažem, valjda svako treba da ima prostor da iskaže svoje nezadovoljstvo i vrednosti, te da protestuje, ako smatra da tako treba. Za mene je problematično to da neko želi da uvuče moju organizaciju u politiku jer se mi ne bavimo politikom, već kulturom i obrazovanjem. Meni je poražavajuće da bilo koji/e aktivisti i aktivistkinje gledaju stvari crno-belo, kao i da bez mnogo, ili bez ikakvog iskustva o toj temi, bez dijaloga i bez želje za dijalogom prate neke moderne trendove – u ovom slučaju u pitanju je bojkot svega što je vezano za državu Izrael. Opsednutost Izraelom, na žalost, nije novi trend, i tanka je linija između protesta i modernog antisemitizma. Niko ne može da mi objasni da je u redu sabotirati ili bojkotovati izraelskog filmskog reditelja, slikara, umetnika, sportistu… a još manje je u redu voditi se mišlju da jedna organizacija koja sarađuje sa Izraelskom ambasadom podržava kompletnu politiku Izraela. To bi vam bilo slično kao da, pošto nas podržava Ministarstvo obrazovanja i ponekad Ministarstvo kulture, mi automatski podržavamo politiku aktuelnog predsednika. Iako je moj kontakt dostupan na svim društvenim mrežama, nikada nisam dobila poziv za bilo kakav otvoreni razgovor, niti mi je upućeno pitanje koje bi odgovorilo na to šta ja mislim o temama koje izazivaju protest Žena u crnom. Iskreno, možda je to i bolje; ne bih znala da odgovorim ni na pitanje šta mislim o politici države u kojoj živim i čija sam državljanka, a kamo li na pitanja o Izraelu, ako me razumete.
A homofobi?
Homofobi su se fizički pojavili u prvoj godini festivala, ali od tada ih nema – možda neće da stoje pored Žena u crnom, pa su samo aktivni na društvenim mrežama. Najaktivniji su, naravno, pre samog festivala, kada nam izbombarduju društvene mreže zanimljivim antisemitskim, homofobnim i šovinističkim sadržajima. Često nas i oni povezuju sa Izraelom, ali u njihovom kontekstu oni nas šalju u Izrael „da tamo promovišemo pedere“, kako oni kažu. Crno-belo gledajući, zanimljivo je da je Izrael ono što povezuje radikalnu levicu i tradicionalističku desnicu.
Koliko je izražen antisemitizam u srpskom društvu?
Zvanična retorika je da nema antisemitizma u Srbiji. Naravno ako pogledamo samo par poslednjih godina, ili, preciznije od početka korone, mi kao organizacija i kao jevrejska zajednica osećamo ogroman porast antisemitizma. Na svu sreću, on se u Srbiji ne manifestuje kroz fizičke napade, ali se iskazuje kroz uništavanje jevrejske imovine (zvuči poznato), kroz komentare na portalima, poruke koje mi primamo na društvenim mrežama, budalaštine od emisija antisemitskog sadržaja koje se daju na televiziji Happy, potom kroz razne teorije zavere oko korone i šire, kao i putem napada na javne ličnosti poput dr Kona, Seke Sablić, Filipa Davida… Tu su i antisemitski grafiti, kao i predrasude koje čujemo po osnovnim i srednjim školama tokom naših radionica. Antisemitizam je sve prisutniji u našem društvu. Više puta smo pisali poverenici za zaštitu ravnopravnosti, ali odgovor nikad nismo dobili, možda zato što antisemitizma u Srbiji – nema.
A u LGBT+ zajednici?
Nemam pojma šta da kažem. Stignu do mene neke stvari i informacije ali ne uzbuđujem se previše; ako neko ima nešto da kaže, neka bude dovoljno hrabar ili hrabra da razgovara sa mnom. Desilo mi se par puta da sam u LGBT društvu, poslednji put mi se to desilo na nečijem rođendanu gde je bilo nekoliko nas iz jevrejske zajednice, ali je većinsko društvo bilo LGBT društvo. Iz nekog razgovora koji nisam ja vodila načula sam kako sam doživljena, tj. kako smo mi kao „grupa“ doživljeni – osećaj nije sjajan, ali brzo sam otišla. Svako treba da zna gde mu je mesto, a meni nije mesto u takvom društvu. Svaka zajednica, kao i LGBT zajednica, nažalost diskriminiše i ima predrasude – iako je to za mene paradoksalno.
Koji su planovi za naredni period?
Plan za sledeći period je ODMOR, ali pre odmora proslavljamo DEVETI rođendan organizacije i postavljamo 5. jula prvi Stolperstein, Kamen spoticanja, u Beogradu. Projekt Stolperstein, odnosno Kamen spoticanja, radi sa malim, gotovo neprimetnim spomenicima koje vidimo tek ako se na njih „spotaknemo“, odnosno, ako nam privuku pažnju tokom svakodnevnog hoda ulicama grada. To malo „kamenje“ postavljeno je ispred zgrada i kuća koje su nekada bile jevrejski domovi, i iz kojih su Jevreji odvedeni u koncentracione logore, ili na druga mesta smrti tokom Holokausta. Na svakom kamenu urezano je ime onoga ko je na tom mestu živeo. Na ovaj način Kamenovi spoticanja ocrtavaju nekadašnju, izgubljenu sliku grada, u kojoj su Jevreji, zajedno sa drugim građankama i građanima, živeli svoj život i doprinosili svom okruženju. Nadam se da ćemo se svi spoticati tokom našeg daljeg puta jer nismo savršeni, ali i vreme je da zastanemo i da stvarno upoznamo i sebe, i jedni druge. Shalom i do skorog viđenja.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
