Pored harizmatičnog i raskošno talentovanog autora jedne od najprepoznatljivijih pop melodija, solo saksofona kojim počinje „Careless Whisper“, Andrew Ridgeley nije ni mogao biti mnogo vise do „onaj drugi iz Wham-a“. Georgios Kyriacos Panayiotou aka George Michael, sin vlasnika restorana, poreklom sa Kipra, koji se preselio u Englesku tokom 1950-ih, dar za pesmu iskazao je još u ranoj mladosti, kada je dobio tri gramofonske ploče od 45 obrtaja koje su rasplamsale njegovu ljubav prema muzici. Jedna ploča je bila „Delilah“ Toma Jonesa, a druge dve su bili singlovi The Supremesa. Ove umetnike George kasnije navodi kao značajne za njegov muzički razvoj.

U početku mnogo vise muzičar nego pop zvezda, George je bio dosta stidljiv, nesiguran i introvertan, ali upoznavši Ridgeleya u srednjoj školi, ovaj ga uči kako da se oblači, sređuje frizuru, te bude harizmatičan performer. Na tome smo mu zahvalni. George Michael je imao svega devetnaest godina kada ga je zadesila slava i ogroman uspeh benda Wham. Taj period svog života opisuje kao jako težak, pun borbe sa slavom i traganja za sopstvenim identitetom. „Nisam znao ko želim da budem u to vreme. Postao sam ta bezopasna, ženstvena figura koju bi sve male devojčice rado povele kući sa sobom, bez straha da ću im zavući ruku pod suknju. To su bile čudne situacije za mene, jer do tada nisam bio neko ko bi redovno odvajao cice, a u devetnaestoj sve su mogle biti moje“ – kaže George 1988. za Q magazin.

Izbegavao je da govori o svojoj seksualnosti, što je dovodilo do raznih spekulacija da je gej i nije se autovao sve do 1998. kada je uhapšen zbog nedoličnog ponašanja u javnom toaletu. O tome govori u pesmi „Outside“. Kasnije bi često naglašavao kako, iako je bio neiskren u vezi sa svojom seksualnošću, njegove pesme su potpuno iskrene. One koje su pevale o ženama su bile iz ličnih iskustava, kao i one kasnije koje, sasvim očigledno, pevaju o muškarcima.

Nakon neslućene popularnosti singlova „Wake Me Up Before You Go Go“, „Careless Whisper“ i „Last Christmass“ i velike svetske turneje benda Wham, Georgea čeka još i veća slava sa izlaskom njegovom prvog solo albuma pod nazivom „Faith“ koji je prodat u rekordnih 25 miliona primeraka koje su premašili jedino Michael Jackson sa albumom „Thriller“, te Madonna sa albumom „True Blue“. Iako je odrastao slusajući Joy Division, oduvek je, kako kaže, znao da to nije ono čime bi on trebalo da se bavi, već da je to pop muzika inspirisana vrlo komercijalnim i profesionalno produciranim albumima poput „Dare“ The Human Leaguea. Da je to dobar predosećaj nije bilo sumnje kada 1988. godine album „Faith“ dobija i Grammy nagradu za album godine. U to vreme, kaže, biva na ivici nervnog sloma, noseći se sa gigantskim komercijalnim uspehom. Već tada najveća pop zvezda, George dobija želju da ga shvate kao ozbiljnog muzičara, a ne samo kao pop senzaciju, pa 1990. snima od svog prvenca po tonu dosta ozbiljniji album „Listen Without Prejudice, Vol. 1“, koji i pored najvećeg hita te godine „Freedom ’90.“, nije doživeo komercijalni uspeh svog prethodnika. Tome doprinosi i Georgeova odluka da se povuče, ne eksponira se mnogo u medijima, te album promoviše dosta skromnije nego prvi. Ne zeleći da snimi novi „Faith“ i nastavi da se prikazuje kao pop zvezda naglašenog eroticizma, što je bilo izraženo na prvom albumu, George tokom devedesetih ulazi i u konflikt sa Sonyjem čiji ljudi nisu delili njegovu umetničku viziju.

Treći album „Older“ izdat 1996. posvećuje svom ljubavniku Anselmu koji je umro 1993. usled komplikacija izazvanih HIV-om. Inspirisan jazzom i soulom, ovo bi bio i njegov najzreliji i najintimniji album. Kako sam priznaje, pisanje tekstova za „Older“ mu je teško padalo, i bio je pod velikim stresom, te postaje i kompulzivni konzument marihuane za vreme njegovog snimanja. Pored smrti Anselma koji je, kako George kaže, „prva osoba koju je zaista iskreno voleo“, devedesete su obeležene i još jednom tragedijom kada 1997. od raka umire i njegova majka. U narednim godinama obeleženim dubokom depresijom, George izdaje svoju kompilaciju najvećih hitova „Ladies & Gentlemen: The Best of George Michael“ koju posvećuje svojoj majci. Album „Patience“ snima 2004. za koji navodi da će biti njegov poslednji studijski album. U duhu vremena, album je obojen dens numerama i sentimentalnim baladama, te je vidno umetnički slabiji od prethodnih izdanja, a i dosta komercijalno neuspešniji. Ipak, prodaje se u 4 miliona primeraka na svetskom nivou. Album sadrži i anti-ratnu pesmu „Shoot the Dog“ koja se zbog svoje tematike pokazala kontroverznom, jer George u njoj zauzima visoko kritički stav o Džordžu Bušu i Toniju Bleru povodom invazije na Irak 2003. godine. Video za pesmu prikazuje Georgea u crtanoj verziji pored nuklearne rakete na Bliskom istoku, te Tonija Blera u krevetu sa Džordžom Bušom.

U narednim godinama živi povučenijim životom, suzdržava se od pojavljivanja u medijima, da bi 2011. novine preplavila vest o njegovom životu koji je u opasnosti zbog upale pluća koja izaziva tronedeljnu komu. Kada je otpušten iz bolnice daje jednu, suzama obojenu, izjavu za medije ispred svoje kuće u Londonu u kojoj se zahvaljuje svojim fanovima na podršci koju su mu dali u borbi sa bolešću. George Michael je umro na Božić 25. decembra 2016. od srčanog udara, kada ga u krevetu pronalazi njegov partner, australijski stilist i frizer, Fadi Fawaz. Nakon ovog događaja isplivavaju brojna svedočanstva o njegovoj filantropiji i mnoge humanitarne organizacije govore o njegovim donacijama koje, po Georgeovoj želji, nisu bile obeležene medijskom pompom. Tako sa samo četiri studijska albuma originalnog materijala, George Michael ostaje jedna od najvećih, komercijalno najuspešnijih, te najharizmatičnijih zvezda popularne muzike.

Piše: Dušan Pupaque

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.