Izdavačka kuća “Nova Poetika” objavila je knjigu „Bog se nikada ne smeje: zapisi o ateističkom autovanju“ autora Aleksandra Lambrosa. Samo ako ste poslednju deceniju proveli izolovani na samodovoljnom poljoprivrednom gazdinstvu gajeći organsku šargarepu i niste imali pristup internetu možete sebi da priuštite tu nesrećnu okolnost da nikada niste čuli da Aleksandra Lambrosa. On je čovek koji je u svojim blogovima uspešno uzburkavao žabokečinu bare u kojoj živimo. Kada se neko u zemlji gde se prema popisima stanovništa 102% građana izjašnjava kao vernici usudi da kaže i napiše da bog ne postoji to je pre svega hrabro, hrabro do ludosti. Upravo je to radio Aleksandar Lambros. U Srbiji koja se nalazi u tranziciji iz 21. u 19. vek, kada nije popularno da se ne bude vernik, on je odlučio da bude svojevrsni „propovednik“ ateizma.

Moram da priznam da sam srećan zbog ovih okolnosti jer je Aleksandar Lambros baš onakav glasnogovornik kojeg bi ja voleo da imam. Inteligentan je, obrazovan, ima duha, pismen je, poseduje britak um, bez dlake je na jeziku, spreman da javno kaže kako je car go, nebo plavo, a bog ne postoji. I što je možda najvažnije on je uporan. Ne dozvoljava sebi da bude umoran. Kada su neki fundamentalisti pokušali da pre koncerta izvrše atentat na Boba Marlija, on je, iako ranjen ipak insistirao da održi svirku. Kada su ga pitali zašto ne uzme mali odmor za oporavak, on je odgovorio da nema prava na to, jer ona „druga strana“ oni koji su pucali u njega nemaju slobodan dan, oni svaki dan mrze. Tako je delao i Aleksandar Lambros. U zemlji gde vernici ne mrze samo o većim praznicima, ni on nije mogao da priušti sebi da bude ateista „samo na Božić i Uskrs, ostalim danima je sve jedno“, kako je to duhovito primetio doktor Haus.

Knjiga „Bog se nikada ne smeje“ je esencija ateističkog, bogoneugodnog, blogovanja Aleksandra Lambrosa. Ova knjiga je odličan uvod u ateizam. Autor je sažeo sve svoje ideje koje je godinama iznosio, izneo zaključke svojih sociološko-ateističkih eksperimenata koje je sprovodio „in vivo“ na društvenim mrežama tokom svih ovih godina. Kako ljudi reaguju na njegove nastupe, šta mu pišu, kakva je komunikacija između svetova vernika i ateista. Aleksandar Lambros nam kroz svoja lična iskustva odrastanja i sazrevanja objašnjava i kako je on postao ateista.

Uz svoje lične stavove, on nam u ovoj knjizi sažima sve što smo na srpskom jeziku mogli da pročitamo od globalnih gurua ateizma Ričarda Dokinsa i Kristofera Hičinsa. I sve to prelomljeno kroz lokalnu prizmu srpske pravoslavljednevice.

Zato je ova knjiga odličan uvod u ateizam za početnika. Čita se brzo i, ako imaš otvoren um, vari se lako.

Ono što „škripi“ kod ove knjige je njena neoriginalnost. Lične stavove i gledišta samog autora saznavali smo kroz njegove blogove, tako da je ovo u knjizi već pročitano. Lambros se često poziva na Dokinsa i Hičensa, dva popularna autora u Srbiji. Problem je upravo to. Lambros nam prepričava tekstove ova dva autora koja su objavljena na sajtu Peščanika. On se ograničava na ta dva autora i taj jedan sajt (i na knjigu „Zablude o bogu“). Čak i u citatima o ateizmu poznatih ljudi autor se ograničava na opšte poznate citate, na primer, Marka Tvena koji u vidu natpisa na fotografijama kruže internetom. Autor ne koristi genijalne citate, na primer, Emila Siorana koji su nepoznati široj javnosti (makar u Srbiji), jer ne kruže „mrežom“, niti koristi ideje i stavove Ludviga Fojerbaha koji je daleko zreliji i ozbiljniji mislilac od popularnog Dokinsa. Kada sam ja čitao knjigu „Zabluda o bogu“, doživeo sam je kao „ateizam za Amerikance“, lako svarljiv, već sažvakan, ništa komplikovano… Postoje brojni filozofi i sociolozi koji mnogo ozbiljnije prilaze temi ateizma i vere, ali Aleksandar Lambros je Dokinsa stavio na pedijastal. Na nekim mestima autor čak prepričava cele Hičensove pasuse objavljene na „Peščaniku“ bez ikakvog navođenja izvora. Naslov knjige nije mnogo originalan. „Bog se nikad ne smeje“ neodoljivo asocira na „Bog koji mrzi“ autorke Vafe Sultan.

Naravno, Lambros ne bi bio Lambros kada ne bi otišao u ekstremnu islamofobiju. Očigledno je da kada kritikuje boga zato što ne postoji Lambros misli na judeohrišćanskog boga, ali kada god govori o sakaćenju genitalija dečaka i devojčica on ne propušta da ih stavi u kontekst islama, dok o rabinima nema ni reči. Interesantno je da je jedini Hičensov tekst sa „Peščanika“ koji je Lambros prećutao onaj o tome kako je neki rabin u Njujorku „pobio“ bebe koju je obrezivao jer je imao herpes. U nekim delovima knjige Lambros klizi u cionizam, poput onoga kada, u samo nekoliko pasusa, od „anti-izraelske propagande zapadnih medija“ u fusnotici dolazi do „antisemitizma“ u Evropi u tekstu. E, sada ,kakve veze ima sekularna država Izrael sa semitskim religijama, Lambros će ga znati.

Ma koliko razložan i ubedljiv bio kada piše o problemu islama, očigledno je da autor u to unosi mnogo više energije i strasti nego u ostala poglavlja. Dok sam čitao o tome nisam mogao da se otmem utisku da sve ovo liči na Dva Minuta Mržnje iz knjige „1984“ Džordža Orvela. U jednom trenutku autor citira i, ne po dobru poznatog, Srđana Trifkovića.

Svakako hrabro je i pozitivno u autorovom „ateističkom autovanju“ njegovo pisanje o LGBT problematici. Aleksandar Lambros nikada ne zaboravlja da spomene da je u fundamentalističkim društvima LGBT populacija ugrožena, nekada i više od ateista i žena. Čak i naglašava probleme sa kojima se homoseksualci suočavaju, probleme koje imaju u isključivim verskim državama. Odnos organizovanih religija i organizovanih vernika prema LGBT populaciji je nešto što autor nikada ne propušta da naglasi.

Na početku knjige autor se autuje i kao ateista, ali i kao homoseksualac i ovo svakako utiče na njegovo dalje pisanje. Uvek dovodi svoju seksualnost u kontekst religije.

Mislim da je velika šteta što je Aleksandar Lambros, kao istoričar umetnosti, propustio da više piše o odnosu religije i umetnosti. Svakako je veoma „potkovan“ u toj oblasti i mislim da bi mogao da napiše sasvim originalne stvari o ovoj temi. Znajući njegov spisateljski talenat i mogućnosti žao mi je što je propustio da o tome malo više piše. Eto, možda, ideje za njegovu narednu knjigu.

Piše: M. Aranđelović

3 Shares