I mada se u produkciono-budžetskom smislu ta odrednica barem formalno može primeniti u ogromnoj većini slučajeva ostvarenja koja nastaju i koja su nastala van glavnog toka, van te holivudske A lige, na idejnom planu indie (nezavisni) filmovi ipak imaju podosta lako prepoznatljivih, opažljivih i uvreženih karakteristika. A katkad, naravno, možemo pričati i o indie uniformnosti. Ovog puta osvrnućemo se na dva vidno ambicioznija severnoamerička filmska ostvarenja nastala upravo u pomenutom domenu indie estetike i indie ideologije u primenjenim filmskim uslovima, naravno.

I am Michael je uz dve godine zakašnjenja nedavno napokon stigao pred nestrpljivo i već dobrano razdraženo gledateljstvo; naime, I am Michael ključni deo svoje privlačnosti u filmskom, idejnom i faktografskom smislu iznalazi u (stvarnom) liku Michaela Glatzea, nekadašnjeg gej aktiviste koji je u jednom trenutku postao ni manje ni više, nego anti-gej hrišćanski propovednik. Priča I am Michael, i u tome scenarista i reditelj Justin Kelly, kome je ovo bio dugometražni filmski debi, a čiji je drugi film, King Cobra, takođe nedavno stigao u redovnu distribuciju, nimalo ne greši, prvenstveno jeste i mora biti posmatrana kao priča o identitetu, zapravo, o fluidnosti polnih i srodnih identiteta. U tom smislu, ovakav kakav u svom završnom obliku jeste, ovaj film je delo sasvim na svom mestu.
Lišen očiglednije osude, ali i vidljivijih pokušaja apologije, ovo je film čiji udarni autor, reklo bi se, prilično iskreno nastoji da razume razloge i pojmi mehanizme koji su doveli do pominjane (d)evolucije svetonazora glavnog junaka. Prilično diskretno i smirenim ritmom, reditelj Kelly pokušava da, naravno, prateći faktografsku osnovu priče (scenario je zasnovan na dva opsežnija novinska članka o začudnom životnom putu Michael Glatzea), prikaže moguće pojašnjenje tog mahom atipičnijeg i tako korenitog i sveobuhvatno uticajnog životnog zaokreta. Naravno, (savremeni) film je medij koji poseduje i stoga mora da poštuje vlastite uzuse, te je u stotinjak minuta na par mesta primetno izvesno pretrčavanje u faktografskom smislu, ali sva je prilika da su pomenuti potezi bili iznuđeni silinom zanimljive i filmski podatne građe i čitavim nizom potentnih motiva i poenti kojima ova priča naprosto obiluje.
Ono što je važnije, I am Michael funkcioniše kao celina, ostavljajući utisak dovoljno brižljivo osmišljene i u konkretno delo sprovedene celine, a sama priča jeste u zadovoljavajućoj meri zaokružena i oslonjena na dostojanstven pristup bez vidljivijih primesa senzacionalizma i ostrašćenosti. Kako je već spomenuto, ovo je povest koja podseća na fluidnost polnih i seksualnih identiteta, a to je stavka koju dobar deo queer populacije prečesto zna da smetne s uma. Možda teže pojmljiva ili u neku ruku i apsurdna po pitanju krajnjeg ishoda, ovo jeste priča o jednom od mogućih egzistencijalnih preokreta, a sam film nam daje dovoljno i dovoljno jasnih i uverljivih objašnjenja kako je tako nešto i u ravni stvarnosnog ipak moguće. Izbori Michaela Glazea, sva je prilika, jesu upitni i većini gledalaca manji dopadljivi, ali to njegovu priču ne čini manje autentičnom i filmski potentnijom. S druge strane, I am Michael je očito ostvarenje srednjeg dometa, delo mlađeg autora koji tek treba da ovlada nijansama i valerima u filmskom pripovedanju, i koji, uz sve to, tek treba da se izbori za više samopouzdanja i odvažnosti u tretmanu ovako činjenicama strogo omeđene priče. Justin Kelly je, uprkos svemu tome, sveukupno gledano i mereno dovoljno dobro obavio svoj deo posla, a možda i najdiskutabilniji aspekt ovog ostvarenja jeste izbor Jamesa Franca za tumača i naslovnog lika ovog filma. Već su se u više navrata čule zamerke da ima evidentne eksploatacijske ostrašćenosti u Francovom posezanju za filmskim pričama sa jakim queer štihom, ali, i mimo toga, u ovom konkretnom filmu vidno je bila potrebna čvršća rediteljska ruka koja bi Jamesa Franca spasila iz zamkle mega-acting neumerenosti. Srećom po njega, scenaristu i reditelja i čitav film, tu je fino odabran i uštimovan ostatak glumačkog ansambla (Zachary Quinto, Emma Roberts, pomalo i Lesley Ann Warren i Daryl Hannah) koji predstavlja prekopotreban glumački kontrapunkt (i) ovde odveć razmahanom Francu.

Na drugom tasu imamo kanadsku lezbo-dramu Below her Mouth, koja u svom krajnjem ishodu nije ni približno odvažna koliko bi to njeni autori želeli i koliko se upinju da dokažu da jeste. Rediteljka April Mullen privukla je izvesnu pažnju uspelim i zanimljivim i prilično krvoločnim trilerom Soba 88 od pre par godina, ali ovde, već na narednom stupnju svoje rediteljske karijere (April Mullen je (bila) glumica), ona zapada u rutinerski mod, a krajnji rezultat je klišeizirana i samim tim posve nepotrebna priča o još jednom nenadanoj i navodno neobičnoj damsko-damskoj romansi sa akterkama koje, gle čuda, dolaze iz posve različitih društvenih sfera i klasa. Below her Mouth, poput sijaset sličnih i srodnih mu ostvarenja iz viših i nižih produkcionih liga, nedvosmisleno doslovno preuzima narativnu matricu koju znamo još iz Morisa, izvrsnog queer romana velog I.M. Forstera.

Nevolja je što najvažnije autorke ovog filma (scenaristkinja Stephanie Fabrizi i rediteljka Mullen) očito nemaju nikakvu ideju šta bi mogle da učine sa takvom postavkom, te film na koncu biva nenadahnuta i nezapamtljiva gomila davnih dana potrošenih i nimalo oneobičenih opštih mesta, koja onda kao takva može biti privlačna i za analizu podatna tek najokorelijim kompletistima i mazohistima. Dobar deo problema proizilazi iz gotovo pa amaterske glume dve glavne glumice (Erika Linder i Natalie Krill), a tu je, u vidu teškog balasta, i rediteljkina rešenost da ciljanu polemičnost i kontroverznost postigne ziherškom prečicom, odnosno, ipak prilično nepotrebnim i nepotrebno dugim scenama seksa, koje ostavljaju impresiju samodovoljnosti i repetitivnosti, a suštinski ne donose ništa sveže, niti daruju išta esencijalno ovom filmu kao celini. Below her Mouth je promašaj koji, ako je za neku i nekakvu utehu, ipak pojašnjava da narečeni indie pedigre ni očigledno dobre namere i dalje nisu i ne mogu biti iole upečatljivija i jaka pokrivalica i izgovor za loš film kao takav.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.