Dokumentarni film „Hunted: The War Against Gays in Russia“ je izašao 2014. godine, pa su gledaoci mogli da vide s kojim se opasnostima suočavaju pripadnici LGBTIQ+ zajednice u Rusiji. Lovna sezona na drugačije je otvorena tokom cele godine, a liste za odstrel su uobičajena pojava.
Jedna se pojavila odmah po početku ruske agresije na Ukrajinu. Vlada Sjedinjenih Američkih Država je obavestila Ujedinjene nacije da ima informacije o „spiskovima za odstrel“ ukrajinskih građana. U upozorenju se navodi da su formirane liste nepodobnih, a na njoj su se našli oni koji se protive agresiji – disidenti iz Rusije i Belorusije koji žive u Ukrajini, novinari, pripadnici nacionalnih i verskih manjina, te LGBTIQ+ građani.
Ovakvi spiskovi nažalost nisu ništa neobično (setimo se progona kvir građana u Čečeniji), a u ratnim uslovima su još opasniji. LGBTIQ+ Ukrajinci tako strahuju za svoje živote, ali i šta bi ovakve liste još mogle još da znače. U najvećoj opasnosti su gej muškarci, budući da je svim osobama muškog pola starosti između 18 i 60 godina zabranjeno da napuste zemlju, ali i *trans žene, kojima bez obzira na to što su regulisale pravni status, te imaju odgovarajuća lična dokumenta, nije omogućeno da izađu iz Ukrajine.
The Guardian je nedavno objavio intervju s Ukrajinkom Judis. Uprkos tome što u dokumentima piše da je žena, pa nema razloga zbog kojih ne bi mogla da potraži utočište s hiljadama drugih, Judis su nakon ponižavajućeg pretresa 12. marta vratili natrag u Ukrajinu.
Procenjeno je da je nakon što je 24. februara Ukrajincima zabranjen izlazak iz zemlje nekoliko stotina trans* osoba pokušalo da pređe granicu. Aktivisti kažu da je na desetine pretrpelo zlostavljanja na graničnim prelazima, nakon čega su morale da se vrate odakle su došle. Ostavljene su na milost i nemilost vojnicima, a dobro znamo na šta su sve ljudi sposobni u ratu.
Prava LGBTIQ+ građana u Ukrajini nisu bila na zavidnom nivou ni pre početka agresije, ali je ipak bilo bolje nego u drugim bivšim republikama Sovjetskog Saveza. Homoseksualnost je legalizovana 1991. godine kada je zemlja proglasila nezavisnost, ali crkvene glavešine je i danas smatraju bolešću. Istopolni brakovi su zabranjeni, a životna partnerstva nisu prepoznata zakonom.
Kvir građani su se nadali da će se stvari popraviti nakon što je predsednik Volodymyr Zelenskyy 2019. godine rekao da „žive u otvorenom društvu, gde svako može da bira jezik, etničku pripadnost i orijentaciju“, te dodao „Ostavite te ljude na miru, pobogu!“. Ništa se nije promenilo. Predrasude su ostale, pa se LGBTIQ+ osobe još pre ruske invazije nisu osećale bezbedno u sopstvenoj zemlji.
Kada se položaj zajednice spoji s ratnim strahotama i najezdom vojnika koji stižu iz zemlje poznate po zakonima protiv „gej propagande“ i bandama koje gejeve love iz čistog zadovoljstva, jasno je da ima razloga za zabrinutost. Strahote „gej čistki“ u Čečeniji uteruju strah u kosti, budući da je i čečenska vojska već u Ukrajini. Nedavno se pojavio i snimak vojnika koji u Mariupolju nasumično pucaju na stambene zgrade u kojima se verovatno nalaze civili.
Građanima dakle preti opasnost sa svih strana, još više ako se razlikuju. Lejla Huremović sa Balkansmedia objašnjava s čime se kvir građani suočavaju u ratnim uslovima i piše: „LGBTIQ+ osobe bez sigurnih prostora u masi ljudi sa kojima su primorani biti u takvim okruženjima, postaju mete ne samo agresora, već i svojih sugrađana/ki. Trans* osobe, naročito trans* žene, bivaju još više pogođene, jer ne mogu sakriti svoj rodni identitet“. Postavlja i jedno važno pitanje: „Ako su ugrožena svačija ljudska prava u ratu, gde su onda prava onih kojima su ljudska prava često oduzeta i u miru?“
Svakoga dana svedočimo brojnim homofobičnim ispadima svuda u svetu, pa se neretko dešava da nekoga na smrt pretuku samo zbog toga što su ga percipirali kao homoseksualca (ili „pedera“ – pojam koji homofobi koriste za sve pripadnike LGBTIQ+ zajednice). Ako to može da se dogodi u mirnodopskim uslovima, zamislite šta je sve moguće u ratu. Istina je da bombe ne pitaju za identitet, ali šta je s vojnicima, na primer čečenskim.
Borci i borkinje za ljudska prava upozoravaju da se u Ukrajini ne izveštava o LGBTIQ+ građanima, te o tome gde bi mogli da potraže sklonište. Zbog toga je važno da se bar strani mediji pozabave ovom, ali i svim drugim manjinama, jer pripadnici manjinskih grupa jedino tako mogu da dobiju potrebne informacije, od kojih bi neka mogla da im sačuva život.
To me podsetilo na razgovor koji sam 2016. godine vodio s mladićem koji je pobegao od rata u Siriji. Subi Nahas je u to vreme imao 25 godina i već je našao utočište u Sjedinjenim Američkim Državama. Ispričao mi je da su se ionako jezivi uslovi za pripadnike LGBTIQ+ populacije u Siriji s početkom rata dodatno pogoršali, između ostalog i zbog toga što nije bilo medija koji bi se time bavili. Zlostavljanje i diskriminacija u takvim situacijama utiru put za jezivu brutalnost i nasilje, a informacije o utočištima, ako ih uopšte ima, se najčešće prenose od usta do usta.
Nahas je prvi put uhapšen 2012. godine – vojnici su zaustavili autobus kojim je putovao i njega i ostale putnike odveli u neku napuštenu kuću. Jedan od vojnika je ubrzo shvatio da je gej, nakon čega su ga satima mučili. Mislio je da će ga ubiti, ali su ga nekim čudom oslobodili. Ubrzo nakon toga su počele da se pronose vesti o brutalnim ubistvima gej muškaraca, pa je živeo u konstantnom strahu da će ga porodica predati vojsci. Uspeo je da pobegne u Liban, potom u Tursku. Danas živi u San Francisku.
Na jednu ovakvu priču dolazi na stotine onih s tragičnim završecima. Nema informacija koliko je LGBTIQ+ osoba stradalo u proteklim zemaljskim ratovima, jer ti podaci nikoga ne zanimaju. Jedno je sigurno – mnogo, o čemu svedoče retki preživeli, od nemačkih koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu do danas.
Moć poricanja je neverovatna, zahvaljujući čemu se lako brišu imena žrtava. Građani okreću glavu pred stvarima koje ih se ne tiču, a u situacijama u kojima su svi u opasnosti o drugačijima niko ne razmišlja. Danas bi trebalo da bude lakše, budući da smo povezani bolje nego ikada pre u istoriji, ali se ništa, pa ni pružanje informacija koje bi nekome mogle da spase život, ne dešava samo od sebe. Huremović u svom tekstu kaže da „izveštavanje iz različitih perspektiva, o različitim skupinama, zajednicama i pojedincima/kama iz ratnih područja, znači više razumevanja stanja na terenu“. Još jednom se nameće zaključak da tišina ubija, a već sutra neko možda bude ćutao i o vašim sudbinama.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 65 – april 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply