Brojke govore same za sebe, od kada se po prvi put pojavio na scenama Londonskog Vest Enda mjuzikl „Mamma Mia!“ je postao najpopularniji džuboks mjuzikl (mjuzikl koji koristi već postojeće pesme) svih vremena, deveti je mjuzikl po gledanosti („svih vremena“), gledalo ga je do danas, u nešto preko četrdesetak svetskih produkcija, oko 50 miliona ljudi i zaradio je neverovatne dve milijarde dolara. Mjuzikl je dobio i svoju filmsku all star verziju sa nikad razdraganijom Meril Strip. Ovaj film je posebno bio popularan u Velikoj Britaniji, a sing a long verzija DVD-a je najprodavaniji DVD ikada u ovoj zemlji.
Dakle, ABBA.
Niko naravno nema ni najmanju iluziju, ma koliko priča bila pitka i zabavna, glumci i igrači uzbudljivi i profesionalni, razlog za ovoliku popularnost navedenog mjuzikla svakako je jednostavan – pesme jedne od najznačajnijih pop grupa svih vremena, čarobnog kvarteta koji je svetu na osam studijskih albuma ponudio na desetine hitova koji i danas zvuče kao i pre trideset godina – savršeno. ABBA je naime kvintesencija popa, ono najbolje što je ovaj muzički žanr ikada ponudio te je zanimljivo da se tokom godina odnos prema muzici ovog benda iz korena izmenio. Sada ih i najcenjenija imena svetske muzike bez ustezanja svrstavaju među svoje uticaje, dok su nekada, u „strašno“ vreme progresivnog roka, bili verovatno najprezrenija pojava na svetskoj sceni (kuriozitet je da je pank pokret imao za njih mnogo više razumevanja). Prvi veliki uspeh ovog benda bila je pobeda na famoznoj Evroviziji, i niko tada nije mogao ni da pretpostavi da će nepoznati švedski bend postati svetska senzacija. Niko, sem gej zajednice (i Austalijanaca) koja su ih momentalno i oberučke prihvatili. Bila je to ljubav na prvi pogled, blesavi kostimi (Štras! Platforme! Glam!), seksi crnka i senzualna plavuša koje izvode jednostavne i efektne koreografije (idealno za sve drag & ostale zabave), i naravno pesme – pesme za diskoteke („Gimme! gimme! gimme! a man after midnight“ „Dancing queen“, “Take a Chance on Me”) pesme za jutro posle (“Honey, Honey”,”Mamma Mia”) pesme za rastanke (“The Winner Takes It All”, “Our Last Summer”) i najzad, pesme za sanjarenje (“I Have a Dream”).
Nakon raspada grupe (koji je više manje bio neminovan nakon razvoda parova) svi članovi su nastavili solo karijere sa promenljivim uspehom. Bjorn Ulaveus i Beni Anderson su već imali jedan uspešan brodvejski mjuzikl („Chess“) kada im je producentkinja Džudi Krejner predložila da naprave mjuzikl na osnovu njihovih pesama. Iako su ispočetka hladno reagovali na ovu ideju, dvojac kompozitora se uskoro itekako zagrejao, posebno kada su iščitali komad Ketrin Džonson koja je uspela da izuzetno vešto u zaplet komada inkorporira trideset najpoznatijih ABBA pesama. Zanimljivo je da je gotovo celokupna kreativna ekipa mjuzikla (pa i pomenutog filma) ženska, što donekle objašnjava i teme kojima se mjuzikl bavi. Pitanja feminizma, odnosa roditelj – deca, generacijske komunikacije, seksualnih sloboda – sve to i nisu baš najuobičajenije teme za mjuzikl, naravno, treba odmah reći, niti je ovo dubok ni posebno analitičan pristup, ali ipak, te teme su jasno artikulisane i sprovedene kroz ceo komad.
Srpska verzija „Mamma mie!“ verovatno je najambicioznija produkcija Pozorišta na Terazijama ikada. Taj entuzijazam i posvećenost osećao se i u posebno nadahnutom, za naše prilike velikom ansamblu. Pravo na izvođenje svakog mjuzikla ove veličine podrazumeva jasne inpute (čitaj obaveze) šta i kako sme da se radi u lokalnim produkcijama, od muzičkih aranžmana pa do koreografskih tačaka. Ipak, ostavljen je prostor za autorske intervencije domaćih ekipa, što je reditelj Jug Radivojević dobro iskoristio pomerajući čitav komad ka grotesci skoro lokalnih kolorita. Muzičke tačke su energične i spektakularne, prepevi pesama (Slobodan Obradović) duhoviti i funkcionalni, a glumačka podela više nego solidna. Od muškaraca posebno se istakao Slobodan Stefanović, kako glasovno tako i vrlo promišljenim pristupom svojoj ulozi. Ženski likovi su naravno u fokusu, te je bilo i više prilika da se istaknu sjajna Dušica Novaković u ulozi raskalašne Tanje, odlična Ivana Knežević u ulozi prpošne Rouzi, dramski i glasovno ubedljiva Milena Živanović u ulozi Sofi, i naravno, fenomenalna Dona, Jelene Jovičić, superiorne u svom umeću i veštini, kojoj će ova uloga verovatno obeležiti karijeru. Budući da ovaj tekst izlazi u „Optimistu“ zgodno je skrenuti pažnju i na neobičnu činjenicu da je rediteljskom (inače Radivojević se nedavno „istakao“ posebno nespretnom izjavom koja bi se lako mogla protumačiti kao anti-LGBT) ili dramaturškom intervencijom iz komada izbačen momenat da je jedan od „očeva“ glavne junakinje (Hari koga igra Dragan Vujić Vujke) zapravo gej. To, iskreno govoreći ne utiče bog zna kako na komad, ali je naravno u ovom detalju bila jasna intencija autora da povežu značaj ABBA pesama i epohe i za gej zajednicu i njeno oslobađanje. Domaći autori su očigledno drugačije razmišljali, ali svejedno, i bez gejeva, pa čak i u Srbiji ovo ostaje verovatno po senzibilitetu jedan od mjuzikala koji najlakše komuniciraju sa gej zajednicom.
Piše: Boban Jevtić

Related Posts