Mesec dana nakon septembarskog Prajda u Beogradu, utisci su se polako slegli. Organizatori su generalno zadovoljni; učesnici takođe. Incidenata nije bilo, ako zanemarimo Antiglobalistički skup, protest pripadnika desničarskih organizacija održan istog dana, u cilju borbe protiv kovid propusnica i ostalih tekovina globalizacije, te ne čudi što su se čule uvrede na račun LGBTI+ osoba i palile zastave duginih boja. Naravno, bio je tu i Boškić da nam svašta objasni, da bolje razumemo. Policajaca na Prajdu je bilo mnogo, ali ipak manje nego ranijih godina. Sofija Todorović iz organizacije Prajda kao bitniju razliku ovogodišnjeg događaja u odnosu na prethodne izdvaja ,,atmosferu i činjenicu da se prvi put pojavilo više ljudi nego što se očekivalo.

Bilo je puno briga da li će zbog pandemije ljudi biti dodatno obeshrabreni da se pojave, međutim ovoga puta strahovi se nisu obistinili.”
Neki iz vlasti su mogli da dođu, neki su bili sprečeni, poput najpoznatije lezbejke na Balkanu a i šire, premijerke Srbije Ane Brnabić. I dok zaista možemo da kažemo da je dan protekao u dobroj organizaciji i još boljem raspoloženju, isto ne stoji za položaj pripadnika same zajednice.

Problemi, težnje, želje i nadanja ostali su gotovo sasvim isti, uz ne baš mnogo optimizma da će se u skorije vreme ispuniti. Mnogi kažu da se, iako je Srbija danas bolje mesto za život za pripadnike LGBTI+ zajednice nego što je to bila 2001, ključni zahtevi nisu promenili od te godine. Marko Mihailović iz organizacije Prajda kaže da je Srbija i dalje homofobična, a da se pripadnici zajednice svakodnevno suočavaju sa brojnim problemima. Sličnog mišljenja je i jedna od učesnica, koja je za BBC na srpskom rekla: ,,Mislim da su LGBT osobe ekstremno ugrožene u našem društvu. Bitno je da se borimo za naša prava, budemo vidljivi i da se ne sakrivamo. Svake godine je sve bolje, vidimo pomake koliko god da su spori.”

ČITAJTE:  Sveštenici tuže državu zbog prava gejeva: Kako crkve u SAD tretiraju LGBT osobe

Jedan od glavnih zahteva zajednice ostaje usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama sa kojim se, nažalost, tapka u mestu. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog je početkom aprila ove godine uputilo nacrt zakona svim ministarstvima. Prema nacrtu, ovaj pravni akt neće priznati istopolni brak, niti će istopolnim partnerima omogućiti usvajanje dece. Zauzvrat bi dozvolio registraciju istopolnih partnerstava kako bi članovi zajednice dobili neka od osnovnih prava koja nemaju: pravo na podelu imovine, nasleđivanja partnera ili učešća u donošenju odluka u slučaju bolesti, te posete partnera u bolnici ili zatvoru.

Zakon bi, u ovom trenutku, najpre trebalo da usvoji Vlada, potom Skupština Srbije, a onda bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo da ga potpiše. Vučić je, pak, u maju izjavio da ne bi mogao to da učini jer je „obavezan da štiti Ustav” koji, kako je rekao, „upućuje na Porodični zakon koji brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene”.

Ove Vučićeve reči našle su na osudu javnosti, a najskorije i na samom Prajdu: „Od Skupštine tražimo da se ne foliraju, da dignu ruke i da usvoje Zakon. Od predsednika tražimo da ga potpiše, jer je zakon u skladu sa Ustavom”, rekao je Goran Miletić iz organizacije Beograd Prajda 2021.

A šta se traži, ako išta, od (gej) premijerke Brnabić? Ona je, kako je rekla organizatorima, bila sprečena da svojim prisustvom uveliča ovogodišnji Prajd, jer je bila na službenom putu, boreći se za interese Srbije. Mada, kad bolje razmislite, zašto bi ona uopšte bila tu? Šta tačno deli sa ostalim pripadnicima LGBTI+ zajednice? Šta im je to zajedničko? Da li se suočava sa ikakvim problemima zbog svog seksualnog opredeljenja? Da li biva diskriminisana? (Možda su odgovori na ova pitanja pozitivni, ali se ona o tome ne izjašnjava.) Da li se i ona bori sa potomstvom? Šta je to uradila za te ljude, članove svoje zajednice, koji se bore sa morem sistemskih problema?
Ako nju pitate, mnogo:

ČITAJTE:  Ima izać’: Prva Bh povorka ponosa

“Ja nisam gej premijerka, nego premijerka Srbije. Čujem kritike. Mislim da sam dosta učinila, već samim činom ’autovanja’ kada ste na ovako visokoj poziciji ili poziciji ministra, a da ne krijete ni šta ste, ni ko ste. Mislim da je značilo mnogo za naše društvo. To je, verujem, pomoglo i da se neko drugi u nekoj maloj sredini u unutrašnjosti oseća OK sam sa sobom. To može biti važnije nego da imate zakon, a da se niko ne ’autuje’ i da svi i dalje misle da je biti gej nešto nenormalno.”

Dakle, srednjoškolcu iz Surdulice, dvadesetogodišnjakinji sa Uba i lezbejki u kasnim četrdesetim iz recimo Bačke Palanke je – ako slušamo premijerku Brnabić – važnije da znaju da je eto i ona jedna od njih. Kome još trebaju zakoni koji bi garantovali prava i slobode, nikome.
Podsetimo se i premijerkine izjave iz 2018, kada je za magazin Ponos rekla da Srbija „ima drugih, jako važnih otvorenih pitanja koja moramo da rešimo u bliskoj budućnosti, u korist svih građanki i građana Srbije.

Sigurna sam da će u jednom trenutku i ova tema [pitanja istopolnog partnerstva] doći na dnevni red, ali sada je trenutak da se fokusiramo na pitanja od, pre svega, nacionalnog značaja.”

Iako ima dete, premijerka Brnabić, po zakonima Srbije, nema roditeljska prava. I onda se zapitate zašto žena na takvoj poziciji moći ne radi ništa već pune četiri godine da promeni zakon i omogući ostalim pripadnicima LGBTI+ zajednice porodicu i decu, ali i da ona sama, na izvodu iz matične knjige rođenih deteta svoje partnerke bude upisana kao roditelj/ka.

Isn’t it ironic, što bi rekla Alanis Moriset.

Piše: Ivana Nikolić
Foto: Vesna Lalić

ČITAJTE:  Tolerancija nasilja - Neizrečeni problemi Beogradskog univerziteta

Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.