Ako smo iskreni sami sa sobom, mi već duže vreme znamo da muževnost ubija muškarce, na mnoštvo načina. Dok društvene norme ženstvenosti nalažu da žena treba biti mršava, lepa, predusretljiva i nedostižni balans device i kurve, društvene norme muževnosti nalažu da muškarci iznova i iznova dokazuju činjenicu da su zapravo, muškarci.

Obe ideje su otrovne i potencijalno destruktivne, ali strateški govoreći, broj zavisnih i obolelih muškaraca i njihov uporedo kraći životni vek dokazuje da je muževnost delotvorniji (efikasniji) ubica, brže završava posao i to u većim brojevima. Muževnost ubija uz pomoć specifičnih manifestacija kao što su alkoholizam, preteran rad i nasilje. Čak i ako ne ubija bukvalno, prouzrokuje vrstu duhovne smrti, traumatizuje mnoge muškarce, postaju disocirani i često deprimirani. Faktori koji povećavaju ove probleme su rasa, društveni stalež, seksualnost i ostali, ali hajde da se ovde pre svega fokusiramo na socijalizaciju u ranom detinjstvu i adolescenciji. Da citiram pesnikinju Elizabeth Barrett Browning, „nije smrt ta koja ubija ljude“. I za mnoge muškarce, proces počinje i pre zrelog doba.

Emotivno štetna „maskulinizacija“ dečaka počinje i pre dečaštva, čak u ranom detinjstvu. Psiholog Terry Real u svojoj knjizi „Ne želim da govorim o tome: Prevazilaženje tajnog nasleđa muške depresije“ iz 1998. godine opisuje brojne studije koje kažu da roditelji često projektuju neku vrstu urođene „muževnosti“ – i na taj način smanjuju potrebu za udobnošću, zaštitom i naklonošću za muške bebe. Ovo, uprkos činjenici da su rodna ponašanja odsutna kod beba; muške bebe se zapravo ponašaju na način koji naše društvo definiše kao „ženstven“. Kako Real objašnjava: „Dečaci i devojčice počinju život podjednako emotivni, izražajni i zavisni, podjednako željni fizičke naklonosti. U najmlađem uzrastu, i dečaci i devojčice su kao stereotipna devojčica. Ako postoje bilo kakve razlike, dečaci su, u stvari nešto izražajniji i osetljiviji od devojčica. Oni češće (lakše) plaču, lakše su frustrirani, više su uznemireni kada staratelj napusti sobu.“

Ipak, i majke i očevi misle da postoje svojstvene (urođene) rodne razlike između dečaka i devojčica. Čak i kada su istraživači proveravali bebinu „težinu, dužinu, budnost i snagu“, roditelji su pretežno prijavili da je ženska beba delikatnija i „mekša“ od dečaka. Oni zamišljaju da beba dečak bude veća i generalno „jača“. Kada su grupi od 240 odraslih pokazali video iste bebe koja plače i dali različite informacije o polu, rekli su da je ženska beba „uplašena“ dok je muška beba opisana kao „ljuta“.

Na prvi pogled (intuitivno) ove razlike u opažanju stvaraju korelativne razlike u vrsti roditeljskog zbrinjavanja koje novorođenčad dobija. Po rečima samih istraživača „bilo bi razumno pretpostaviti da dete za koje se smatra da se plaši više grli i mazi nego ono dete za koje se smatra da je ljuto. Ta teorija je poduprta drugim studijama koja dosledno nalazi da „od trenutka rođenja sa dečacima se manje priča nego sa devojčicama, njih manje teše i neguju.“ Grubo rečeno, od početka počinjemo da emotivno uskraćujemo dečake, u najugroženijem periodu njihovog života.

To je obrazac po kome se nastavlja tokom detinjstva i adolescencije. Studija koja je našla da su i majke i očevi ohrabrivali „dostignuća i takmičenje kod svojih sinova“, učili su ih da „kontrolišu svoje emocije“ – drugi način da se kaže da je dečacima prećutno naloženo da ignorišu ili umanje svoje emotivne potrebe i želje. Slično tome, roditelji oba pola češće kažnjavaju svoje sinove, verovatno pod pretpostavkom da dečaci to „mogu da izdrže“. Beverly I. Fagot, istraživač i autor studije „Uticaj pola deteta na reakciju roditelja“, je utvrdio da su roditelji dali pozitivno pojačanje deci koja se ponašaju u skladu sa svojim polom, a negativno kada se ne ponašaju u skladu. Roditelji koji su tvrdili da prihvataju polnu jednakost su ipak pozitivnije reagovali kada su se dečaci igrali sa kockama, a negativno kada su se devojčice počele baviti sportskim aktivnostima. Tokom nezavisne igre bez roditeljskog nadgledanja i bez roditeljskog ohrabrivanja dečaka, devojčice su imale bolje rezultate. Po pravilu, ovi roditelji nisu bili svesni aktivne uloge koju su imali u socijalizovanju svoje dece u skladu sa rodnim normama. Fagot napominje da su svi izjavili da su tretirali sinove i ćerke isto, bez obzira na pol, tvrdnja koja drastično protivureči nalazima studije.

Neosporno, ovakve vrste lekcija prenose duboko štetne poruke i dečacima i devojčicama, i imaju doživotne i vidljive posledice. Ali dok, kako Terry Real kaže, „devojčicama je dozvoljeno da održavaju emotivnu izražajnost i neguju vezu“, dečacima je rečeno ne samo da treba da potisnu svoje emocije, ali i da njihova muževnost suštinski zavisi od toga da li to čine. Uprkos nelogičnoj premisi, naše društvo je u potpunosti poverovalo u ideju da je odnos između muškosti i muževnosti nekako sporedna i nesigurna, i prihvatili su mit da „dečaci se moraju pretvoriti u muškarce… da dečaci, za razliku od devojčica, moraju dostići svoju muževnost“.

Dečaci internaliziraju ovaj koncept veoma rano, kaže Real, i ukazaje na to da istraživanje sugeriše da muškarci počnu da kriju svoja osećanja između treće i pete godine. „To ne znači da oni imaju manje emocija. Ali oni već uče da nije dobra ideja da ih izraze,“ kaže Real. Dečaci, po konvencionalnoj mudrosti, postaju muškarci ne samo dostizanjem određene starosti, nego lomljenjem socijalizacije koja je upravo opisana. Ali Real ističe šta bi trebalo biti očigledno kod dečaka: Oni ne treba da se pretvore u muškarca. Oni jesu muškarci. Momci ne moraju da razviju svoju muževnost.

Nemoguće je da se umanji istovremeni uticaj istovremenih slika i poruka muškosti koje su ugrađene u našim medijima. TV emisije i filmovi informišu decu, a i sve nas, ne toliko o tome ko su muškarci (i žene), nego kakvi treba da budu. Dok većina studija o rodnim opisima dolazi od feministkinja dekonstruišući beskrajne štetne reprezentacije žena, postoji daleko manje istraživanja korektno o tome kako mediji opisuju konstrukciju muževnosti. Ali svakako, svi mi prepoznajemo osobine koje se cene među muškarcima u filmovima, televiziji, igricama, stripovima: snaga, hrabrost, nezavisnost, sposobnost da obezbede i zaštite.

Dok je opis muškaraca postao komplikovaniji, sa puno nijansi i humaniji tokom vremena, pojedina „muška svojstva“ su vrednija u odnosu na ostale. Kako Amanda J. Lotz piše u svojoj knjizi iz 2014. godine, „Kablovski momak: Televizija i muževnost u 21. veku“, iako je prikaz muškaraca u medijima postao raznovrsniji, „radnja značajno idealizuje određene muške likove koji su heroji i vredni divljenja dok omalovažava sve ostale. Dakle, iako su serije prikazale niz muškaraca oni su klasifikovani na „poželjne“ ili „najbolje“ muževnosti kroz atribute koji su dosledno idealizovani. Važno je napomenuti da studija Nacionalne koalicije o nasilju na televiziji pokazuje da je u proseku 18-godišnji Amerikanac bio svedok 26 hiljada ubistava na televiziji „gotovo svi počinjeni od strane muškaraca“. Uparite te brojeve sa nasiljem u filmovima i drugim medijima, i tada su ti brojevi astronomski.

Rezultat svega ovoga, rano poricanje dečakovih osećanja i naše kolektivno insistiranje da slede ovaj ideal muževnosti, je da su muškarci odsečeni od svojih osećanja i emocija, njihovog najdubljeg i najugroženijeg ja. Sve to ostavlja muškarce u emotivnom rasulu, u strahu da pokažu slabost i često nisu u stanju da u potpunosti pristupe svojim osećanjima i da se nose s njima.

U svojoj knjizi „Zašto muškarci ne mogu da osećaju“ Arvin Allen kaže da „ove poruke podstiču dečake da budu konkurentni, da se fokusiraju na uspeh, oslanjaju na svoj intelekt, da izdrže fizičku bol i potiskuju ranjive emocije. Kada dečaci krše ta pravila, nije neuobičajeno da ih zadirkuju, posramljuju ili ismejavaju“. Kliše da muškarci nisu u kontaktu sa svojim emocijama ne kaže ništa o svojstvima muževnosti. Umesto toga identifikuje ishode ponašanja koja se rigorozno uče, često od strane dobronamernih roditelja i društva u celini.

Ta trauma se sama čini jasnom u načinima u kojima muškarci pokušavaju da potisnu osećanja emotivne potrebe i ranjivosti. Dok žene imaju tendenciju da potiskuju bol, muškarci ga ispoljavaju, protiv sebe i drugih. Kako Real kaže, „žene krive same sebe, osećaju se loše, znaju da se osećaju loše, žele da se reše toga, dok muškarci imaju tendenciju da eksternalizuju stres“. Nacionalna alijansa za mentalne bolesti navodi da žene imaju dvostruko veće šanse nego muškarci da budu depresivne. Ali Real veruje da to muško ispoljavanje prvenstveno služi da zamaskira njihovu depresiju, koja se uglavnom ne prepoznaje i ne dijagnozira.

Primeri ovih destruktivnih ponašanja idu u rasponu od socijalno prihvaćenih kao što je preteran rad, do krivično kažnjavanih, kao što su narkomanija i nasilje. Muškarci imaju dvostruko veće šanse od žena da pate od poremećaja besa. Prema podacima Centra za kontrolu bolesti, muškarci češće piju nego žene, što dovodi do veće stope smrtnosti i hospitalizacije zbog preteranog korišćenja alkohola. Kod dečaka su veće šanse da će koristiti drogu od 12. godine, što dovodi do veće verovatnoće narkomanije kod muškaraca nego kod žena kasnije u životu. Amerikanci imaju veće šanse da počine ubistvo (muškarci čine 90,5 % ubica) i budu ubijeni (čine 76,8% svih žrtava). Prema studijama: „Muškarci sebi oduzimaju život skoro četiri puta više nego žene i čine oko 80% svih samoubistava. (Interesantno je da su procenjeni pokušaji samoubistava među ženama do tri puta veći nego kod muškaraca) Muškarci takođe čine više od 93% zatvorenika.

Štetni efekat gore pomenutog emocionalnog zatvaranja ima ulogu u razlici u životnom veku žena i muškaraca. Kako Terry Real objašnjava: „Spremnost muškarca da umanji slabost i bol je toliko velika da je imenovana kao faktor u njihovom krećem životnom veku. Deset godina razlike u životnom veku muškaraca i žena ispostavlja se da nema mnogo veze sa genima. Muškarci ranije umiru jer se ne brinu o sebi. Muškarci duže čekaju da prihvate da su bolesni, potrebno im je duže vremena da zatraže pomoć, a kada dobiju terapiju nisu usklađeni sa njom kao žene.“

Muževnost se teško postiže i nemoguće je održati, to je činjenica koju Real beleži kao evidentnu u frazi „fragilan muški ego“. Zato što samopouzdanje muškarca počiva na staklenim nogama, pokušaj da se sačuva može biti dugotrajan. Izbegavanje sramote koja ostaje kada je on oguljen može dovesti muškarce u opasnost. Ovo nije da bi se ljudi oslobodili odgovornosti za svoje postupke, već da bi se razumeo koren i njihov uzrok.

James Gilligan, bivši direktor Centra za proučavanje nasilja na Medicinskoj školi na Harvardu, napisao je brojne knjige na temu muškog nasilja i njegovog izvora. U intervjuu iz 2013. godine za MenAlive, blogu o zdravlju muškaraca, Gilligan je govorio o svojim nalazima: „Tek treba da vidim ozbiljan čin nasilja koji nije izazvan iskustvom osećanja posramljenosti, ponižavanja, nepoštovanja i ismejavanja, i da ne predstavlja pokušaj da se spreči ili poništi taj ‘gubitak imidža’ – bez obzira na to koliko teška bila kazna, čak iako podrazumeva smrt“.

Prečesto, ljudi koji pate to rade sami, verujući da će otkrivanjem svog bola ugroziti svoju muževnost. „Kao društvo, imamo više poštovanja za potiskivanje ranjivosti“, piše Terry Real, „imamo one koji negiraju svoje poteškoće, a takođe imamo i one koji dopuštaju da njihovo stanje utiče na njih. Ipak, cena, i ljudska i novčana, nepriznavanja traume muškaraca je daleko veća od priznavanja tih rana, ili izbegavanja njihovog stvaranja na prvom mestu. Veoma je važno da počnemo da ozbiljnije uzimamo u obzir šta radimo malim dečacima, kako to radimo i visoka cena koja se zahteva od muževnosti, koja pretvara emotivno cele dečake u emotivno iscrpljene muškarce.

Kada je muževnost definisana odsustvom, kada počiva na apsurdnoj ideji da je jedini način da se postane muškarac da se ne prihvati važan deo sebe, konsekvence su opasne i razarajuće. Rezultirajuće distanciranje ostavlja muškarce još više osetljivim, ugroženim i potrebna im je podrška da bi ublažili bol kreiran od strane naših predstava muževnosti. Kako Terry Real piše: „Internalizacija bola deprimirane žene je slabi i onemogućava njenu sposobnost direktne komunikacije. Deprimiran muškarac ima tendenciju da istisne bol… to može po njega biti psihički opasno“.

Postavili smo nepravedan i nedostižan standard, i pokušavajući da ga dosegnu, mnogi muškarci sami sebe polako ubijaju. Moramo se pomeriti daleko izvan naših zastarelih ideja o muževnosti, a da pređemo preko naših ideja kakav muškarac treba biti. Moramo da vidimo muškarce onakve kakvi su u samom startu, bez potrebe da dokažu ko su, sebi ili bilo kome.

Piše: Kali Holloway

Related Posts