Pre ili kasnije moralo je i to da se desi – da dođe i do izdanaka zvanične mutacije žanra božićnih filmova i kvir sadržaja, naravno, u preciznoj međusobnoj razmeri i uz jasnu prevagu prvopomenutog i, naravno, uz dužno poštovanje kastracijske suštine božićnih filmskih priča ukorenjenih i lažiranoj i kalkulantskoj dobrohotnosti, odnosno, u prividu iste. Krenulo je početkom prošle zime, u kolo su uhvatili vazda retrogardni kanali Holmark (Hallmark) i Lajtajm (Lifetime); a sada je u tu u misiji proizvodnje sadržaja za sve i svakoga i neumorno-nezaustavljivi Netfliks. I, gle čuda, ovozimski uzorak nam nudi isto, ali uz primetnu razliku u pakovanju, pa onda i krajnjim dometima. Stoga, evo kako to i konkretno izgleda…
Već toko prve metaforičke rolne filma (to bi bilo oko 20 minuta trajanja) „Single All the Way“ vidi se jasna/upadljiva razlika u klasi, u svim tehničkim, produkcionim i aspektima izrade, ali ne u i idejnoj biti; naime, ovaj Netfkisov naslov, naravno, sasvim očekivano, ostaje duboko ukorenjen u srednjačkoj biti „parnjaka“ koji stižu iz kataloga i sa zaštitnim logoom ipak niže rangiranih Holmarka i Lajftajma. Reditelj Majkl Majers čini šta je do njega, te narečena razlika u klasi dobrim delom je njegova zasluga, a pomenimo ili podsetimo ovde da je reč o reditelju u čijem su opusu i ekranizacije Čehovljevog „Galeba“ ili Kaningema „A Home at the End of the World“. To brzo i lako postaje uočljive, jer „Single All the Way“ deluje ambicioznije, razigranije, pa i u sami postavkama kadrova maštovitije, naravno, bolja je i glumačka podela, produkciono film odskače od „saboraca“ i „komšija“, ali ipak nema tu otklona u odnosu i na očekivano i na ono što je očito sada sveži kanon, odnosno, ono što je u ovom trenutku dopušteno kada je reč o tim mešancima umivenih i uprizorenih glanotokovskih filmskih priča smeštenih u nepogrešivo fotogenično/filmično vreme Božića i pratećih zimskih ukrasa i ostale bižuterije i filmova koji bi uz isto vreme da budu smatrani delom onoga što je široko shvatano i označivano kao kvir film (queer cinema).
U ovom konkretnom slučaju priča u fokusu ima Pitera, na pragu zrelih godina, koji očajnički nastoji da izbegne osude porodice jer je dalje samac, te pristaje da mu se pridruži najbolji prijatelj Nik kako bi se pred budnim okom mnogoljudne familije (svih od reda izrazito tolerantnih prema gej „provenijenciji“ svog srodnika, naravno) pretvarali da su u skladnoj i perspektivnoj romantičnoj vezi. Dobra stvar je što je film u osetnoj meri okrenut ka naglašenijoj komediji, što donekle pomaže da se preboli ta saharinski jasno obojena i određena bajka. Glavnu ulogu tumači pouzdani i uvek šarmantni komičar Majkl Juri, što takođe predstavlja značajan plus pri krajnjem svođenju računa kada se na tasu nađu sveukupni dometi „Single All the Way“, dok krunski mamac i ovde predstavlja neodoljiva i uvek krajnje osobena komičarka Dženifer Kulidž (ako niste, pogledajte, ne samo njenih glumačkih bravura radi, komičnu seriju „Beli lotos“ (The White Lotus), i suštinski samo ona je to što u najvećoj meri razdvaja ovu tipski postavljenu i tipski u delo sprovedenu priču o srčanom pokušaju gej romantika da se dočepaju barem oboda ili privida heteronormativnog sna od svih dosadašnjih radova na temu ovih instant-priča ciljano šećerastog izraza. Iako je Majkl Juri nominalna i polazna osa čitave priče, najuspelije scene i segmenti čitavog ovog ostvarenja su oni u kojima se pojavljuje, pa samim tim zdravorazumski i posve prirodno i neusiljeno dominira Dženifer Kulidž, već nekoliko decenija, ne samo filmski sinonim za MILF (što je posledica briljantne epizode u čuvenoj „Američkoj piti“), nego i postojana i smislena gej-ikona. Ukupno uzev, „Single All the Way“ može da bude dovoljno rečita i sugestivna smernica na putu ka sličnim filmovima koji će, pak, očitavati više hrabrosti i atipičnosti u svim aspektima ta dva pomenuta pojma, a u smislu savremenog filma za široke narodne mase.
Sa druge strane imamo Holmarkov „The Christmas House 2: Deck the Halls“, takođe očekivano doslovan nastavak prošlogodišnjeg naslova iz decenijama zahuktale filmske radionice tog inicijalno proizvođača prigodnih čestitki. U „Deck the Halls“ pratimo porodicu Mičel (roditelji su prebrodili somnabulnu bračno-penzionersku krizu koja je silno opterećivala prvi film), preciznije, braću Mičel, Majka, TV zvezdu, i Brendona, pekara, gej-brata i sada i oca koji će se nadmetati na temu kako da što ambicioznije ukrase kuću za Božić. Film se u smislu zapleta direktno naslanja na ono malo rudimentarnih zbivanja iz prethodnog naslova, te je i sada fokus na Majklovim pokušajima da se skrasi kraj očito voljene i prekopotrebne mu drage, dok je Brendon, sa svojom sapunastom porodičnom idilom, protivteža, odnosno cilj ka kome isceljeni neženja Majkl treba da teži. To je sve iz domena krajnje očekivano, i to nije nikakav problem, posebno ako se sa uma ne smetne jednostavna činjenica da ovde pričamo o rutinskom radu sa Holmarkovim robnim žigom, a u poslednje vreme od njih svetu na godišnjem nivou stižu desetine i desetine, možda čak i stotinu filmova istog kroja i iste idejne srže.
Stepen zaslađenosti ovde može da dovode do svojevrsne gorušice u umu i mozgu, a na to se, kanda, i išlo. Pitanje je samo, a to onda isto važi i za daleko uspeliji „Jingle all the Way“, kao i za sve buduće srodno ustrojene filmove, zašto se toliko insistira na nužnosti i kvir zajednice da punim gasom hita ka ionako potrošenom i po više osnova upitnom heteronormativnom snu. I, gle čuda, ovde stižemo do tačke kada moramo da se pomirimo sa očiglednim – za dobar deo ionako disperzivne gej zajednice to je nepogrešivo privlačno ishodište, a filmovi onda samo oponašaju ono što iz stvarnosti bude prepoznato kao šire prihvatljivo i, gle čuda, moguće unosno. I to se onda kao bumerang vraća u filmske okvire, već na prvom mestu onoga što zbilja kvir života danas može ili nastoji da bude i postane.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 64 – februar 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
