Od malih nogu osećala je da živi u pogrešnom telu. Seća se događaja kada je imala tek pet godina, kada ju je tinejdžer iz komšiluka zlostavljao, dok je njegov prijatelj posmatrao iz ormara. Tada je prvi put čula uvrede koje nisu ostavile dubok trag, jer je već tada u glavi bila uverena da je žena i da voli muškarce.
Njena svest o sebi sazrela je tek nakon završetka srednje škole 1969. godine. Na stepenicama škole, s diplomom u ruci — prva u porodici koja je to uspela — prišla je majci i priznala: „Ja sam žena.“ Majka ju je snažno zagrlila i rekla da je to znala i da je samo čekala da joj sama kaže. To je bio trenutak u kojem je spoznala šta znači bezuslovna ljubav.
Nakon toga je kupila svoju prvu haljinu u robnoj kući, iako je majka mislila da je ružna, osećaj je bio transformativan. Ubrzo je srela staru školsku drugaricu, sada sa dugom kosom, šminkom i grudima, koja joj je dala kontraceptivne pilule i objasnila kako da ih koristi. To je bio prvi korak ka hormonskoj terapiji.
U noćnim klubovima punim trans osoba, pronašla je zajednicu i osećaj pripadanja. Tamo je dobila kontakt lekara koji je na crno davao hormonske injekcije. Počele su joj rasti grudi, telo joj se menjalo, a ona je, kako je govorila, „polako toplila“ stari identitet. Mršavila je, igrala do jutra, otkrivala svoje telo i osećala se srećno. Uprkos stalnom riziku da bude prepoznata i uhapšena, imala je sreću da nikada nije bila meta policijske represije.
Godinu dana nakon mature, osećala se dovoljno sigurno da u javnosti „prođe“ kao žena. Svakog dana kada bi izlazila iz kuće koju je delila s majkom, molila se da je niko ne ponizi, ne uvredi i ne prozove. Znala je koliko je ranjiva u svetu mode, ali i koliko joj on može otvoriti vrata.
Prijatelji iz Njuarka ubeđivali su je da je dovoljno lepa da se okuša u manekenstvu. To je bila bolja perspektiva od onoga što je najviše želela da izbegne — da završi kao seksualna radnica. Učila je kako da hoda, kako da se šminka, kako da se predstavi.
Presudan trenutak dogodio se sredinom sedamdesetih, kada je pratila grupu poznatih crnih manekenki u hotel gde se održavao kasting. Ušunjala se za njima, došla je do stola gde su tražili ime i broj telefona. Sutradan je dobila poziv: angažovana je za dvodnevno snimanje za Italian Vogue, s honorarom od 1.500 dolara dnevno. Bio je to početak karijere o kojoj nije mogla ni da sanja.
Ubrzo je potpisala ugovore s najvećim brendovima: bila je zaštitno lice Avona, a zatim i Clairolove linije boja za kosu Born Beautiful. Njeno lice krasilo je kutije širom Amerike, pod brojem 512, nijansa tamno kestenasta. Putovala je u Pariz, postala kućni model u Balenciagi, hodala pistom po dva puta dnevno, pozirala za Essence. Bila je deo talasa crnih manekenki koje su rušile barijere na svetskim pistama i naslovnicama.
U industriji koja je od modela zahtevala da se presvlače pred svima, nalazila je načine da ostane neotkrivena. Znala je koliko rizikuje i zato je bila oprezna. Njeni prijatelji su je savetovali da nikada ne ostaje sama s fotografima, da ne prihvata pozive na privatne zabave, već da odradi posao i ide kući.
Ipak, glasine su počele da kruže. Tokom jednog snimanja za Essence, fotografije nikada nisu objavljene. Norman je kasnije saznala da su urednici čuli priče o njenom identitetu. Od tog trenutka, angažmani su počeli da nestaju. Sa slave i velikih honorara, preko noći je ostala bez posla. „Želela sam da me neko pogleda u oči i suoči s tim,“ govorila je kasnije. Umesto toga, industrija ju je jednostavno odbacila.
Povukla se u Njuark, radila male poslove, nastupala na lokalnim revijama i ušla u ballroom scenu, gde je postala „Mother Africa“, roditeljska figura u kući balova, pružajući utočište mladim trans i gej osobama.
Godine 2015. pristala je da ispriča svoju priču javno. Njen povratak izazvao je talas pažnje: Clairol ju je ponovo angažovao, četiri decenije nakon što su njene fotografije krasile police prodavnica. Njeno lice pojavilo se u kampanji „Nice ’n Easy — Color As Real As You Are“, a ona je postala simbol istrajnosti i autentičnosti. Pojavila se i na naslovnici Harper’s Bazaara zajedno sa drugim trans modelima, učvršćujući svoje mesto u istoriji mode.
Danas, u sedamdesetim, Tracey Norman živi mirnije, ali i dalje jasno poručuje: ona nikada sebe nije smatrala „trans“. Ona je jednostavno žena. Njena priča je priča o borbi i hrabrosti, ali i o tome kako svet mode, u jednom trenutku pun obećanja, može jednako brzo da odbaci. Ipak, ona je uspela da se vrati i zauvek obeleži istoriju — kao prva crna transrodna manekenka koja je probila stakleni plafon i pokazala šta znači biti svoja.
Piše: A.V.
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
