Roko ima dva mame, Ana ima dvojicu tata, a Srbija – kako se čini – ima: više ministara kojima nije mesto u Vladi koja se (bar formalno) zalaže za evropske vrednosti, licemernu premijerku i jednu sasvim pogrešno koncipiranu nagradu za promociju LGBT prava. Sve to, naime, isplivalo je na površinu zbog nacrtanih četvorogodišnjaka koji žive u isto tako nacrtanim istopolnim porodicama, u sasvim izmišljenom svetu jedne slikovnice za decu. I inače klimava politička konstrukcija – zasnovana na ušminkanim i u evropska odela presvučenim ultradesničarima, homofobima i konzervativcima – pokazala je svoje pravo lice.

1. NENAD

Sve je počelo s promocije slikovnice „Moja dugina obitelj“, koja bi uskoro trebalo da se pojavi i u verziji na srpskom jeziku. Reagujući na taj događaj, ministar Nenad Popović je na svom Tviter nalogu 2. maja 2018. objasnio da tu stvar treba zaustaviti: „U trenutku kada se kao država borimo na sve načine da podržimo rađanje, iz Hrvatske nam uvoze gej slikovnice! To pod hitno treba zaustaviti! Moramo da stanemo na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da ’Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata’“. Nešto kasnije, objasnio je da „ne želi da naša deca čitaju i rastu uz priče sa dve mame ili dvojicom tata“, kao i da su zbog toga vređali njega i njegovu majku oni koji se „navodno najviše zalažu za slobodu mišljenja i široku toleranciju u društvu“.
U ovoj priči, problematično je sve, od početka do kraja. Ministar u vladi bilo koje demokratske države, države koja pokušava da prođe kroz vrata Evropske unije, NE SME da iznosi diskriminatorne stavove usmerene na bilo koju grupu. On privatno može da misli štagod hoće (mada je bruka da u Vladi sedi čovek koji diskriminiše bilo koga), ali javno, na društvenim mrežama ili na bilo kom drugom kanalu komunikacije, njemu je to ZABRANJENO. Ustavom Republike Srbije i njenim zakonima, garantovana je ravnopravnost ljudi bez obzira na njihovu seksualnost, nacionalnost, pol, rod, verska i sva druga opredeljenja. Ministri u Vladi dužni su, plaćeni su, i položili su zakletvu da će te zakone i taj Ustav poštovati.
Stvar je, eto, toliko jednostavna.
Nenade, sedi, jedan!

2. ANA

Slučaj slikovnice jedan je od retkih u kojima je premijerka Ana Brnabić adekvatno i pravovremeno reagovala. Ona je dan nakon Popovićevog tvita navela da je ministar uvredio jedan deo građana koji ga plaćaju i za koje radi, kao i da bi volela kada bi se njeni ministri „malo više bavili svojim poslom“, a ne iznosili lične stavove na „razne teme“, koje nisu u njihovoj nadležnosti.
„Popović kao ministar bez portfelja zadužen za inovacije, zadužen je da Ana, Stefan ili Miloš, da sva ta deca ostanu u Srbiji, posao mu je da se bavi time da napravi uslove da deca ostanu u našoj zemlji“, istakla je premijerka. Osim do sada nepoznate činjenice da ipak ima kičmu i da bar o nekoj temi zna da se izjasni bez konsultacija s Predsedništvom, Brnabić je ovaj put pokazala čak i određenu dozu duhovitosti: „I gej ljudi imaju reproduktivne organe. I gej ljudima nikakav ministar, nikakva vlada ne može da odredi da li će imati decu ili ne, niti da to kontrolišu. Natalitet i da li ste gej nemaju veze jedno s drugim. Probaću da zamolim ministarku koja je zadužena za ta pitanja da pojedinačno objasni ministru Popoviću da li natalitet nema veze sa tim da li je neko gej“. U izjavi nije precizirano kako bi Slavica Đukić-Dejanović mogla da Nenadu Popoviću objasni sistem pčele i cveta, ali dovoljno je zabavno i samo zamisliti taj razgovor.
Problem je, međutim, nastao nakon sednice Vlade održane 4. maja. Kako je ispričao izvor lista „Blic“, sve je počelo ovako: „Brnabićeva se čim je ušla u salu, ironično zahvalila Popoviću rečima: “Hvala ti, hvala ti. Nije u redu, imamo milion problema, ne treba nam još i ovaj”. Popović joj je smireno odgovorio da ne bi trebalo da to shvata lično, da nije mislio na nju kad je pisao tvit. Ona mu je na to uzvratila: “Znam da nisi”. Popović joj je onda rekao da nikada nije uvredio gej populaciju, da ima pravo na svoje mišljenje i da ne mora više da bude ministar, ali da od svog stava neće odustati. Kazao je i da je bio napadnut na društvenim mrežama, da su mu vređali porodicu, poreklo i da je očekivao da će ga ona braniti, a da je iznenađen što ga je javno kritikovala“.
Popović je potom istakao da ostaje pri svom stavu, u raspravu su se zatim uključile ministarke Jadranka Joksimović i Zorana Mihajlović, nakon čega je – kako navode različiti izvori – izbio haos u kojem je čak najavljivana i mogućnost ostavke premijerke. Samo dva dana nakon toga, premijerka se pojavila na naslovnoj strani „Blica“, u kontrasvetlu, sklopljenih ruku, uz poruku „Moj najteži dan kao premijerke“.
Tokom godinu dana otkad se nalazi na čelu Vlade, Ana Brnabić imala je mnoštvo tema i situacija pred kojima bi mnogi premijeri poklekli: ubistvo Olivera Jovanovića, sve češći mafijaški obračuni i ubistva, štrajkovi radnika, vesti o stravičnim uslovima rada u privatizovanim fabrikama, ugrožena ljudska prava praktično svih manjina, lopovluk i korupcija unutar i oko državnog aparata, stalne kritike međunarodnih institucija povodom ugrožene slobode govora i medija, porodično nasilje, masovan odlazak visokoobrazovanih ljudi u emigraciju… Premijerkin odgovor na sve te probleme bio je ili ćutanje, ili priklanjanje političkoj demagogiji Aleksandra Vučića, ili pokušaj da u svojim izjavama bude „veći Vučić od Vučića“.
I ni u jednoj od tih situacija nije ni pomislila na ostavku, ni u jednoj nije ni pokušala da se solidariše s ugroženima, potlačenima, diskriminisanima. To nije činila ni kada je sama pripadala diskriminisanoj grupi: kada su državni tabloidi širili mržnju prema LGBT zajednici, kada su crkveni velikodostojnici sipali verbalno drvlje i kamenje na sve što je „drugo“ i „drugačije“, kada su predsednik i Slavica Đukić Dejanović osuđivali žene koje ne žele da rađaju, pa i muškarce koji odbijaju da „prave“ vojnike.
Nije Ani bilo najteže ni kada je ministar Aleksandar Vulin vređao ambasadore stranih država ili širio mržnju prema narodima u regionu, a nije se previše uzbudila ni pred diplomatskim ispadima ministra Ivice Dačića.
Ništa od svega toga nije premijerku potreslo toliko kao reakcija jednog ministra na slikovnicu o istopolnim brakovima. I ne možemo tu da kažemo „bolje da je reagovala ikad, nego nikad“, ne možemo ovo da objasnimo činjenicom da se osetila lično pogođenom, niti da joj čestitamo što je konačno progovorila. Jer, nije progovarala ni o dugoročno mnogo značajnijim stvarima nego što je jedan tvit, ni o mnogobrojnim slučajevima diskriminacije, nije stala u odbranu nikoga ko se u ovoj državi oseća ugroženim i čija se ljudska prava otvoreno krše.
Tvrdnja da su joj prvi dani maja 2018. bili najteži od kada je premijerka, ponizila je sve one zbog kojih je do sada trebalo da se uzbuđuje i potresa, a nije. Što je – ako ćemo pravo – loše čak i za LGBT zajednicu o kojoj se konačno oglasila.

3. ZORANA

U čitavoj ovoj priči, najmanje je iznenadila Zorana Mihajlović. Ona je na sednici Vlade rekla da ministri imaju pravo na svoje mišljenje, da javne kritike nisu u redu i da – što se tiče posla – ministar Popović „ulaže dosta energije“.
Iako je istovremeno predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, iako se žestoko suprotstavljala konzervativnim strujama u Vladi povodom predloga zakona o rodnoj ravnopravnosti i povodom suludih priča o rešavanju problema nataliteta – priča o ljudskim pravima je za ministarku Mihajlović podjednako nepoznata i misteriozna kao i za ostatak Vlade i vladajuću elitu u celini. Čim se malo odmaknemo od opštih mesta koja je prinuđena da izgovara u funkciji predsednice Koordinacionog tela i dođemo na teren uverenja – nastaje problem i jasno se vidi šta ministarka Mihajlović zapravo zastupa.

4. JADRANKA

Na spornoj sednici Vlade, ministarka za evropske integracije Jadranka Joskimović takođe je stala u odbranu svog kolege Popovića: „O čemu mi pričamo? Da li su u Srbiji dozvoljeni istopolni brakovi? Ako jesu, onda Popović nije u pravu“. Osoba koja bi trebalo da svakim svojim dahom, pokretom, delom i rečju promoviše evropske vrednosti, sakrila se tako iza nakaradnog zakona, opravdavajući homofobiju.
Začuđena reakcijom javnosti na to, pokušala je da objasni i da se opere: „Podržala sam LGBT zajednicu, primila transrodne osobe u svoj kabinet da razgovaramo o njihovim svakodnevnim problemima i potrebama, zaista smatram da meni niko ne može da spočita tu vrstu homofobije ili bilo čega drugog, ali smatram da u zakonima ove zemlje još nije predviđeno usvajanje dece niti gej brak. Kada to dođe na dnevni red, ako dođe, debatovaćemo, do tada mislim da takve slikovnice nisu u skladu sa onim što je na kraju zakonski okvir ove zemlje“, naglasila je ona u razgovoru za „Mondo“.
Osim činjenice da žena koja je odgovorna za proces usvajanja evropske pravne regulative, ovde je problematično to što je Joksimović 2015. godine dobila nagradu „Duga“ koju dodeljuje Gej strejt alijansa. Ta stvar je još i tada izazvala skandal, a sada dobija i novu dimenziju, zbog koje je najavljeno i post festum preispitivanje takve odluke žirija. U godini u kojoj je u javnost izašla Helena Vuković, nije moglo da se desi da nagradu „Duga“ dobije bilo ko osim nje – njen doprinos LGBT zajednici i vidljivosti problema s kojima se suočavaju trans osobe, ne može se ni porediti s doprinosom bilo koga drugog, posebno tamo neke ministarke. Sada, posle njene izjave o Popoviću i problemu istopolnih brakova – stvar je potpuno jasna, a za Gej strejt alijansu jedino moguće rešenje jeste da se izmakne i prizna grešku staru tri godine.
S druge strane, Jadranka Joksimović bi zbog slučaja „gej slikovnice“ trebalo da se stidi do kraja svoje karijere.
Što se tiče onih koji su je imenovali na čelo ministarstva u čiju osnovnu ideju ne veruje i čije su vrednosti potpuno suprotstavljene njenim ličnim uverenjima – suvišno je trošiti reči. Da je Srbija država kakva nije, o smeni ministarke Joksimović ne bi trebalo ni da se razgovara: ona bi istog dana bila sprovedena u delo.
Sve u svemu, Ana, Roko, njihove mame i tate pročistili su vazduh na srpskoj javnoj sceni. Prodaja slikovnice verovatno će ići bolje nego što bi išla bez tvita ministra Nenada Popovića, premijerka se probudila na trenutak, a svaka zverka u Vladi i izvan nje – pokazala je svoj trag i svoje pravo lice.
Za početak – dosta.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.