Kada je imenovana za ministarku, a potom i za premijerku, Ana Brnabić je izazvala pravi rat među LGBT aktivistima i ovdašnjim feministkinjama. Ta “scena” se oštro podelila na one koji su u pojavi nove premijerke videli gotovo kopernikanski preokret za srpsko društvo, i na one koji su smatrali da to imenovanje suštinski ne znači ništa.
Iako su svi složni da je Brnabić, kao prva žena i prva gej osoba na čelu Vlade, značajna na simboličkom nivou – pitanje svih pitanja jeste da li ta simbolika ima pozitivan ili negativan predznak, odnosno da li prva gej premijerka popravlja ili dodatno urušava imidž i status LGBT zajednice.

ĆUTANJE JE ZLATO

Nakon što je Aleksandar Vučić obznanio ime mandatarke, glavna vest iz Srbije bila je upravo da će nova premijerka biti – prva žena na toj funkciji, i to još gej! Ovaj Vučićev potez antologijski je primer dobrog PR-a i, u političkom smislu, bacanja peska u oči: evropski, pa ni ostali međunarodni zvaničnici nisu ni zastali da se zapitaju o tipu vladavine koji uvodi novi predsednik ili o pravoj moći kojom će raspolagati njegova izabranica, već su – preplavljeni oduševljenjem – slavili pol i seksualnu orijentaciju Ane Brnabić, uvereni da su upravo te dve stavke najubedljiviji dokaz Vučićeve demokratičnosti, otvorenosti i spremnosti na kompromise (?!).

I još jednom, po ko zna koji put, potvrdilo se da bi svoje ocene ubuduće morali da donose znatno opreznije, bez nepotrebne žurbe, i uvek imajući u vidu činjenicu da na Balkanu stvari obični nisu onakve kakve izgledaju. Ono što je za ovu priču najvažnije, jeste da imenovanje Ane Brnabić najpre za ministarku, a sada i za premijerku, nije značilo praktično ništa za LGBT zajednicu.

U proteklih godinu dana, od kada je ona u vladajućim strukturama, na polju poboljšanja statusa LGBT osoba nije bilo nikakvog napretka, a sama Brnabić – izuzev što se pojavila na Paradi ponosa i prethodno primila organizatore te manifestacije, takođe nije napravila ni jedan jedini korak u tom pravcu.

Zapravo, da je Aleksandar Vučić nije autovao u trenutku kada je postajala ministarka, teško da bi iko uopšte znao njenu seksualnu orijentaciju. Što bi bilo sasvim u redu, da je – dakle – nije “razotkrio” tadašnji premijer. No, pošto su se stvari već dogodile tako kako su se dogodile (a što je u delu LGBT i feminističke scene dočekano “na nož”, jer zaista nije prirodno da te javno, pred čitavom državom, autuje tvoj poslodavac, tj. najviši državni službenik), logično je bilo očekivati da će novopostavljena ministarka ipak pokazati da ima “kičmu” i da je neke stvari i sama u stanju da izgovori.

To se, međutim, nije dogodilo.

Tokom čitavog svog mandata, uporno je ćutala o svom LGBT statusu, čak i u trenucima kada su joj se pred očima događale stvari nezamislive u civilizovanim državama: tipa one u kojoj poslanik Aleksandar Martinović usred skupštine izgovara nešto što ne može da se kvalifikuje drugačije nego kao govor mržnje, a predsednica parlamenta Maja Gojković pokušava da ga smiri i šapuće “Ana je tu!”. Ćutala je na medijske napise o famoznim “obrazovnim paketima”, u kojima je homoseksualnost označena kao najgora pošast i bolest. Uporno je ćutala i kada je u pitanju bila rodna ravnopravnost: izuzev pokoje frazetine, nije reagovala na slučajeve zlostavljanja žena, na tretman politički aktivnih žena u javnosti, na sliku žena u medijima.

Imenovanjem za premijerku, na tom se planu ništa nije promenilo.

“NE TOLIKO”

U nedavnom intervjuu za CNN, Brnabić kaže: “Otvoreno sam gej celog svog života i nikada nisam imala problem u Srbiji. Verujem da Srbija nije toliko konzervativna i homofobična. Naravno, ima prostora za promene i ima ljudi koji još veruju da to nije ok i da nije deo srpske tradicije i srpskih vrednosti. Mislim da gej osobe jesu manjina u Srbiji, ali uprkos tome osećam da imam podršku ljudi u Srbiji”.

Ova izjava možda i najbolje objašnjava zašto su sva očekivanja od LGBT aktivizma Ane Brnabić u startu osuđena na neuspeh. Takva izjava, naime, pokazuje da nova premijerka živi u paralelnom univerzumu nastanjenom dobro situiranim, porodično dobro povezanim i više nego dobro “uhlebljenim” personama, među kojima ništa nije problem – pa je čak i LGBT status nešto sa čime lako može da se živi. Razumljiva je želja premijerke da svoju državu prikaže u najboljem svetlu, ali ona ipak nije smela da zaboravi da je jedna od retkih gej osoba koja “nikada nije imala problem”, baš kao i da je Srbija duboko patrijarhalna, skoro neizlečivo konzervativna i vrlo naglašeno homofobična. Nije se od Brnabić očekivalo da to dublje analizira, ali je isto tako čisti bezobrazluk i očigledna laž izgovoriti ono što je izgovorila.

U međuvremenu, mogla je Ana Brnabić toliko toga: mogla je da makar u Srbiji kaže koliko smo kao društvo zatucani, koliko je dug put prema nama, koliko smo daleko od države koja štiti ljudska prava svojih građana i građanki. Mogla je da u svoj ekspoze uključi i tu dimenziju, da se osvrne na ono što bi trebalo da je se najličnije tiče. Konačno, mogla je da se bar u nekoj javnoj prilici pojavi sa svojom partnerkom. Sve bi to bili mali koraci za nju, a veliki za Srbiju. Ali, ona ih nije preduzela.

SIMBOLIKA, SIMBOLIKE RADI

Što se LBGT zajednice tiče, jedini vidan pomak jeste puka činjenica da Srbija ima gej premijerku. I da, kao što su neki aktivisti primetili, ta činjenica sada može da se medijski i politički eksploatiše, da se pominje u kontekstu ustavnih rešenja (premijerka po našem ustavu ne može da se uda, niti da usvaja decu), pa i u kontekstu obrazovne i medijske prakse (tj. promovisanja šovinističkih parola, po kojima su gej osobe – pa samim tim i premijerka – bolesne, nakazne i društveno neprihvatljive).

S druge strane, međutim, čini se da ista takva argumentacija može da se upotrebi u potpuno drugačijem kontekstu: da se svako kršenje ljudskih prava neke gej osobe “opravda” činjenicom da nam je, eto, i premijerka gej; da se svaki šovinizam, govor mržnje i diskriminacija okarakterišu kao “beznačajni” jer, eto, imamo čak i gej premijerku.
Sama Brnabić – ni kao ministarka, a sada ni kao premijerka – svojim ponašanjem nije bila baš na čast LGBT zajednici. Naprotiv. Svakom svojom izjavom potvrdila je da će igrati ulogu Vučićevog “fikusa”, na šta se u javnosti šaljivo ukazivalo. Nije se pobunila kada je Vučić objasnio da će ona biti premijerka za ekonomiju, dok će o diplomatskim odnosima i nadalje brinuti Ivica Dačić. Nije ni trepnula kada je ruskom ambasadoru nosila transkript svog intervjua Blumbergu kako bi mu pokazala da se Srbija ne odriče Rusije, ni jednim konkretnim potezom nije reagovala na ubistva dveju žena i jednog deteta ispred beogradskih centara za socijalni rad. Konačno, tokom štrajka u Fiatu otvoreno je stala na stranu poslodavaca, stranih partnera, konstatujući kako su štrajkači politički motivisani i kako sasvim pristojno zarađuju.

Ukratko, povijala se kako vetar duva, ne pokazujući ni u jednom trenutku ni trunku integriteta.

Što se tiče glasača vladajuće koalicije, to joj se svakako neće ubrajati u negativne poene. Naprotiv. Skoro je potpuno jasno da se u tom delu javnosti sluša reč samo jednog čoveka i da tu nikakva Ana Brnabić, ili bilo ko drugi, uopšte nije važan. Slično je i u političkim strukturama: imajući u vidu politički bekgraund Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera, jasno je da su svi oni Anu Brnabić podržali URPKOS tome što je gej – nikako ne zato što je gej, ili bez obzira na to što je gej. Oni stoga o njoj, pa ni o LGBT zajednici, neće misliti ni za jotu drugačije nego što su već mislili.

BOŠKO I MAJA

S druge strane, na drugom kraju političkog spektra, ponašanje Ane Brnabić i njenih političkih saveznika, itekako šteti zajednici. To je najočiglednije bilo nakon poslednjeg zasedanja parlamenta, kada je predsednica Maja Gojković rekla da su je najviše zabolele kvalifikacije upućene premijerki – u tom je kontekstu označila izjavu Boška Obradovića, lidera Dveri, koji je u skupštini rekao da “za glavne parade uzimate gej parade i hvalite se kako imate gej premijerku”. Iako je Obradović poznat kao čovek koji ne priznaje ljudska prava gej osoba i otvoreno zastupa homofobiju, u pitanju je bila jedna isključivo politička izjava upućena vladajućoj garnituri – značenje je bilo da se, dok Srbija crkava, oni diče stvarima koje ne bi trebalo da budu primarne.

Sve to nije smetalo Maji Gojković da izgovori niz uvreda na račun Obradovića i da sve to okarakteriše kao njegov stav ne prema vlasti, već prema LGBT zajednici. Za ubuduće, to zapravo znači da će svaka kritika na račun Ane Brnabić javno biti protumačena kao napad na gej osobe: ako na kritike ne bude moglo drugačije da se odgovori, kritičari će biti napadnuti za homofobiju.

Sve to itekako je negativno za “obične” LGBT ljude. Jer, upravo će njihova muka biti i već jeste zloupotrebljena u političke svrhe. S jedne strane, van politike, problemi s kojima se suočavaju neće ni postojati: sve će biti posmatrano kroz prizmu gej premijerke. S druge, učestalost optužbi za homofobiju biće i već jeste takva i tolika, da će pravi homofobni izlivi, zbog takve “inflacije”, u startu izgubiti na značaju.

U međuvremenu, premijerka lično – nastanjena u “ne toliko” konzervativnoj i homofobičnoj Srbiji – neće se previše potresati zbog verbalnih i drugih napada na gejeve, neće brinuti o administrativnim i ostalim problemima s kojima se suočavaju oni koji su u istopolnim vezama, neće ni prstom mrdnuti na polju izmene udžbenika ni obrazovno-medijske prakse.

Može li Ana Brnabić da se probudi, da oživi, da digne glavu i da nas iznenadi? Može, naravno. Ali šanse za takav epilog, sada se već mere promilima.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.