U ovom tekstu ćemo pokazati da politike LGBT organizacija ne odgovaraju željama zajednice koje su pre svega usmerene na povećanje ekonomskih i socijalnih prava. Ovakve potrebe zajednice signaliziraju većinski radničku/prekarijatsku klasnu poziciju LGBT ljudi u Srbiji, te ćemo predložiti politike koje su u skladu sa njom.

Prema istraživanju Centra za kvir studije Parada Ponosa i LGBT populacija, na pitanje koji ciljevi bi LGBT organizacijama trebalo da budu najvažniji, ispitanici su kao prvi najvažniji cilj posle zaštite od nasilja, odredili borbu za socijalna i ekonomska prava i zaštitu od diskriminacije na radnom mestu (čak 65% ispitanika je ovo prepoznalo kao najvažniji cilj). Održavanje Parade ponosa je na nezavidnom sedmom mestu (samo 7% ispitanika smatra Paradu najvažnijom). Da su rezultati ovog istraživanja rezultati parlamentarnih izbora Parada ponosa bi jedva prešla cenzus, dok bi borba za socijalna i ekonomska prava imala više poslanika u parlamentu nego trenutno SNS. Uprkos takvim afinitetima zajednice, LGBT organizacije najviše svojih resursa i aktivnosti usmeravaju na ostvarenje ciljeva koje zajednica ne smatra važnim. GSA se bavi pokušajem saradnje sa državnim institucijama, koja se samo malo bolje rangira od održavanja Parade ponosa i zauzima šesto mesto po važnosti. Beograd prajd organizuje Prajd koji zajednica ne samo da smatra jednim od nebitnijih ciljeva, nego oko koga je i duboko podeljena. Paradu ponosa ne podržava 26% ispitanika, a u obliku koji ima danas je ne podržava 38% ispitanika. Dakle, 64% ispitanika se, u principu ili zbog načina održavanja protivi Paradi ponosa. Postavlja se pitanje zašto LGBT organizacije na vapaj zajednice za hlebom, antoanetovski odgovaraju da im treba dati Prajda.

Kako bismo došli do odgovora na ovo pitanje potrebno je da sagledamo u kakvoj se poziciji nalaze LGBT organizacije u Srbiji. Nije nam namera da svoju kritiku LGBT organizacija temeljimo na tome što su njihovi donatori uglavnom zapadne države, štaviše, neke od njih (GSA) se delimično finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Naša kritika se temelji na tome što su njihovi donatori države (uključujući i državu Srbiju) koje zagovaraju mere štednje i smanjivanje radničkih prava. Neoliberalna orijentacija zapadnih država se najjasnije ogleda u podršci ekonomskoj politici mera štednje trenutne vlade i podršci novom zakonu o radu. Ukoliko bi LGBT organizacije usmerile svoje projekte na borbu za socijalna i ekonomska prava, to bi ih, uprkos velikoj podršci zajednice, dovelo u sukob sa donatorima. Komentar Predraga Azdejkovića na skorašnjoj tribini održanoj u Domu omladine potvrđuje nespremnost donatora da podrže ovakve projekte, budući da njegova organizacija nije uspela da dobije finansijsku podršku za projekte čiji je cilj bio borba protiv diskriminacije LGBT osoba na radnom mestu.

Iako smatramo da je ukazivanje na otuđenost LGBT organizacija od zajednice izuzetno važno, ono je, nažalost, postalo opšte mesto. Moramo osmišljavati sveže politike koje će bar na neki način olakšati teret kapitalizma i homofobije koji LGBT osobe osećaju. Izložićemo dva predloga koji ublažavaju uticaj kapitalizma i adresiraju goruće probleme: nasilje sa kojim se LGBT osobe suočavaju i neadekvatan nivo socijalnih i ekonomskih prava.
LGBT dodatak

Primećeno je da žene, u odnosu na muškarce, imaju veće bezbednosne troškove. Da bi izbegle potencijalne neprijatnosti/napade na ulici, vraćujući se iz noćnog izlaska, žene se češće prevoze taksijem. Takva vožnja za jednu ženu ne predstavlja manifesticiju želje za komfornim i brzim dolaskom na odredište, nego zaštitu svog telesnog integriteta. Stoga, trošak za taksi uslugu često je za ženu nužnost, dok je za muškarca stvar izbora. Ova nužnost proizilazi iz toga što su žene u nesrazmerno većem broju žrtve seksualnog nasilja i uznemiravanja.

Istu logiku možemo primeniti i na LGBT ljude nasuprot heteroseksualnim i/ili ne-trans* ljudima. LGBT imaju veće troškove bezbednosti koji proizilaze isključivo iz homofobije građana Srbije. Neretko je vožnja taksijem za LGBT spas od najbrutalnijeg nasilja. Kao paradigmatičan primer šta jedna vožnja taksijem može da znači za jednog homoseksualca možemo uzeti primer Kventina Krispa, koji je u filmu The Naked Civil Servant pretučen od grupe homofoba zato što je taksista odbio da ga poveze kući. Mada se život gejeva u Srbiji ne razlikuje mnogo od života Kventina Krispa u Londonu pre osamdeset godina, on je bar toliko bolji što taksisti u Beogradu verovatno ne bi odbili da voze homoseksualca. Za LGBT vožnja taksijem često nije stvar izbora nego zaštita od nasilja koje proizilazi iz ekstremne homofobije i agresivnosti njihovih sunarodnika, te je država dužna da LGBT osobama nadoknadi troškove koje ne bi imale da je Srbija nehomofobična država. LGBT dodatak bi predstavljao meru kojom bi se trenutno smanjila nebezbednost LGBT na nivo nebezbednosti sa kojima se suočava prosečni heteroseksualni građanin Srbije. Ovaj dodatak bi bio privremena mera i ne bi obuhvatao samo troškove prevoza nego i sve ostale troškove za koje se utvrdi da LGBT osobe imaju zbog visokog stepena homofobije građana Srbije.
LGBT kvote

Prateći analogiju sa uključivanjem žena i ostalih manjinskih grupa u tržište rada (otprilike 2% radnika moraju da čine osobe sa invaliditetom u svim institucijama/preduzećima koja imaju više od 20 radnika), potrebno je zahtevati da se poslodavci obavežu na određenu kvotu LGBT osoba koje će zapošljavati. Da li će ta kvota iznositi 2%, 5% ili 10% koliko prema našem mišljenu treba da iznosi (procenjuje se da je, bez obzira na državu, 10% njenih stanovnika LGBT) zavisi samo od snage kojom će se zagovarati ove politike. Ono što je sigurno je da će bilo kakva kvota u zapošljavanju LGBT doprineti poboljšanju njihovog poražavajućeg socijalnog i ekonomskog položaja. Više od pola ispitanika koje je učestvovalo u istraživanju Parada ponosa i LGBT populacija ima mesečna primanja manja od 30.000 dinara, dakle daleko manja od republičke prosečne plate koja iznosi oko 44.000. Skoro četvrtina nema nikakve prihode što takođe prevazilazi stopu nezaposlenosti u opštoj populaciji. Ovakvi rezultati su posebno zabrinjavajući kada se uzme u obzir da su u istraživanju najzastupljeniji muškarci, visokoobrazovani iz Beograda. Poznato je da pripadnici ovih grupa zarađuju više u odnosu na prosek (npr. prosečna plata Beograđanina je bar za 25% veća u odnosu na republički prosek). Nasuprot popularnom mišljenju da lezbejke i gejevi žive iritantno dobro, ispostavlja se da žive iritantno loše u odnosu na opštu populaciju.

Oba predloga osnažuju proces comming outa u Srbiji. Prama pomenutom istraživanju Centra za kvir studije čak 69% LGBT ili nije uopšte ili nije u potpunosti autovano svojoj porodici. Ukoliko izuzmemo gej aktiviste, ne postoji ni jedna autovana javna ličnost u Srbiji. Ovakva situacija doprinosi marginalizaciji i nevidljivosti. Uz postojeće LGBT politike razumljivo je zašto su LGBT slabo motivisani za comming out. Međutim, ukoliko se LGBT ponudi bezbednost i ekonomska sigurnost kroz zapošljavanje i zagarantovani LGBT dodatak, značajno će se povećati broj autovanih LGBT osoba, a tako će naša borba za ciljeve koje zajednica smatra manje važnim poput održavanja Prajda, saradnje sa institucijama ili zagovaranja gej braka, postati značajno lakša.

piše: Asja Lazarević, Miloš Kovačević

Related Posts