U prethodnom broju Optimista predstavili smo vam Fejdaut, savršen i krajnje konsekventan spoj queer književnosti i starostavne detektivske misterije iz pera Džozefa Hansena, a sada se ponovo vraćamo priči o književnim delima koja diskretnije i negde u dubini svog pripovednog kadra barataju queer elementima i temama. Srećom, u ovom konkretnom slučaju, u slučaju romana Sitnice koje život znače reč je i o uspelom romanu i o delu u kome narečeni motivi igraju značajnu ulogu. Pa još i u ruhu možda nekada i odocnele, ali uvek dobrodošle empatije.

sitnice-koje-zivot-znace-0000210180174„Moj sin je homoseksualac. On to zna. Ja to znam. Ipak, nikad mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi čekaju da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i žive u skladu sa svojom seksualnošću. Samo što to sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim, bar još desetak godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da uradi mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih seksualnih sklonosti.“

Upravo ove rečenice je italijanski autor Lorenco Marone odabrao za sam početak svog romana Sitnice koje život znače (s italijanskog prevela Gordana Subotić, pre nekoliko sedmica objavila kuća Dereta); s tim u vezi i malo pojašnjenje na početku ovog pohvalnog prikaza – izveden u ich formi, dakle, u ispovednom tonu i u prvom licu jednine ovaj roman prati pokušaj vitalnog i osvedočenog namćora i u suštini samotnjaka da barem završni deo svog života provede u što iskrenijem odnosu prema bližnjima i usputnim mu satelitima, i taj krak priče, deo povesti koji se tiče njegovog odnosa prema gej sinu, odnosa satkanog od ćutanja i bežanja od važnih stvari i aspekata predstavlja tek deo ovog romana. Narečeni drčni penzioner Ćezare na oko 240 stranica Sitnica koje život znače pokušaće da na čistac otvorenosti i tako dugo zaobilaženih istina istera i odnose sa ostalim junacima svog skučenog mikrouniverzuma – sa otuđenom i vazda kivnom kćerkom, kao i sa vremešnom prostitutkom čije usluge povremeno traži i prema kojoj oseća sve primetniju i dublju bliskost, sa prijateljem koji se nakon porodičnih tragedija zatvorio u stan i pokidao gotove sve niti koje ga vezuju za spoljašnji svet, pa i sa mlađanom tajnovitom komšinicom koja je očigledna žrtva porodičnog nasilja, kome ne zna kako da se odupre… U tom smislu front na kome Ćezare bije bitku za nadoknadu propuštenog i promašenog sa sinom Danteom, dobrohotnim galeristom i zapravo najprijatnijim likom na stranicama ovog zanimljivog i kvalitetnog romana, tek je deo te naoko jednostavne i svakidašnje palete nevolja koje se svako malo sruče na glave većine nas, ali, to mora nedvosmisleno biti naglašeno, izrazito značajan deo, zapravo, možda i motor koji nagobi glavnog junaka ove priče na promene negde pri kraju životnog puta (Ćezare je na pragu osamdesetih), a što je, uostalom, i naglašeno pozicioniranjem gorenavedenog pasusa baš na prvu stanicu romana.

Sitnice koje život znače je opuštenim i komunikativnim tonom i humorom jasno obojeni roman o zakasnelim spoznajama, ali to u isti i povest o prokrastinaciji pomerenoj u virove trećeg doba. Ćezare će u tih par mesec, doduše, svojevoljno, morati da razmrsi nekoliko čvorova koje je nesvesno i bežeći pred neumitnim i očiglednim istinama tako istrajno zaplitao svih tih godina, i toj meri ovo biva i podsećanje da zrelost do svakoga od nas stiže vlastitim, ali i ritmom koji sami odredimo ili barem sugerišemo. Marone bira pripovedački glas možda ponajbliži onom koji znamo iz dela velikog Efraima Kišona, mada se može i dodati da je njegov junak, uz taj humoristički otklon i primetno relaksiraniji ton, u svojoj pritajenoj ili povremeno posve ogoljenoj mizantropiji blizak i namćorima kakvi se sreću na stranicama dela legendarnog Tomasa Benharda. Tu dolazimo i do pomena tog nenametljivog ali evidentnog šarma i dodatnog kvaliteta ovog romana, koji uspeva da na zadovoljavajući i ubedljiv način funkcioniše na nekoliko nivoa i frontova.

Marone ostavlja jak utisak i na planu priče o Ćezarovom iščekivanju sinovljevog priznanja, istovremeno ostavljajući prostora i za zdravorazumsko iščuđavanje nad tim sada već duboko uvreženim običajem obelodanjivanja sklonosti kod gejeva. To biva još jedna potvrda pripovedačkog samopouzdanja i vere u i dalje pristutnu moć realističnog pripovedanja i pristupa naraciji koji je lišen postmoderne vratolomije. Što se samog tretmana queer identiteta i sa njim uvezanih pitanja tiče, Marone pruža jednostavnu ali vešto u priču ukomponovane empatije, kako prema sinovima koji nikako preko jezika da prevale očigledne istine, tako i prema roditeljima, koji, bili skloniji emotivnom doživljavanju saveta ili ne, svojoj deci ipak žele najbolje, pa stizalo se do tog snevanog cilja težim i za put nimalo prijatnim stazama. Zanimljiva je i suptilno postavljena teza koju Marone u par navrata tiho iznosi – prokazane kategorije, a stari i gejevi to jesu, umeju da smetnu s uma solidarnost koja bi trebalo da ih u svakom trenu spajaju, tim pre ako se iz vida ne izgubi sva varljivost i poroznost života i naših egzistencija na ovom svetu.

Sitnice koje život znače, uprkos izvesnim manama (tu su izlišne elipse, poneki pripovedni višak, isklizavanje put prenaglašene mudrosti i oklevanje da se roman završi) jeste iznimno zanimljiva i vredna knjiga, kao i dokaz da je književni glavni tok i dalje i kadar i voljan da izrodi štiva koja jednako plene i svojom brigom za tradicionalnije shvaćeno pripovedanje i diskretnom polemičnošću, a upravo to Lorence Marone prvenstveno nudi između korica ovog svog romana.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.