Kada je 8. avgusta 2016. Aleksandar Vučić obznanio da zna da je ministarka Ana Brnabić gej – bilo je onih koji su se zahvaljivali nebesima, ali i onih koji su se zbog načina na koji je to saopšteno “krstili i levom i desnom”. Dva meseca kasnije, čini se kako su i jedni i drugi bili u pravu. Koliko god to neverovatno zvučalo, oni kojima je u danima formiranja nove Vlade najvažnija vest bila da je Srbija prvi put dobila LGBT osobu na čelu nekog ministarstva, imaju isto onoliko razloga za zadovoljstvo koliko i oni koji su tvrdili da se dolaskom gej ministarke ništa posebno neće promeniti i da će njenim “autovanjem” u marketinškom smislu profitirati samo nova Vlada i njen predsednik.

NE LOBIRAM, TU SAM

Tu tezu možda najbolje ilustruje jedan od najsvežijih intervjua ministarke državne uprave i lokalne samouprave, koji je dala listu “Politika” 24. septembra. Objavljen pod naslovom “Ne lobiram za LGBT interese”, ovaj njen istup prepun je teza koje su do pre neku godinu bile nezamislive, ali istovremeno predstavlja neku formu ograđivanja od LGBT aktivizma, koji su od nje mnogi očekivali samim tim što je deklarisana lezbejka.

“Nisam sigurna šta bi bila velika očekivanja. Ako je to unapređenje društvenog ambijenta kroz delovanje jednog ministra u čijoj nadležnosti su između ostalog i ljudska i manjinska prava, onda su to realna očekivanja. Ukoliko su očekivanja vezana za regulisanje nekih prava koja čak ni u EU nisu ujednačena, a tu mislim na primer, na legalizaciju istopolnih brakova, onda su ta očekivanja svakako previsoka, premda ovo pitanje do sada meni nije kandidovano”, rekla je Brnabić na konkretno pitanje o nadama koje su polaganje u nju.

S druge strane, već i sam naslov ovog intervjua, sama činjenica da je kompletno bio posvećen LGBT tematici i ministarkinom odnosu prema toj temi – bili su deo one “revolucije” o kojoj su mnogi govorili nakon što je ušla u Vladu. Nikada, čak ni pred Prajd, ni jedan se ministar nije bavio isključivo tom temom – posebno ne u dnevnom listu s verovatno najvećim uticajem u javnoj sferi.

No, kad smo već kod Prajda, tu se pokazalo da ministarka Brnabić uporno pokušava (a u priličnoj meri i uspeva) da balansira između svoje seksualne orijentacije, očekivanja koja od nje ima LGBT zajednica i homofobične sredine u kojoj radi. Na pitanje zašto se u koloni nisu pojavili i neki drugi ministri, ona je istakla da je Vladu predstavljala ona “jer je Vlada prisutna kada je predstavlja jedan njen član”.

Naravno, to nije sasvim tačno, ali je ministarka ipak izabrala da previdi tu činjenicu.

MALI I VELIKI KORAK

Na samom početku njenog ministrovanja, čini se da je više pažnje privukao način na koji je javnost obaveštena o lezbejskom statusu Ane Brnabić, nego sama činjenica da je lezbejka. Ničim izazvan, premijer Vučić je – pre objavljivanja imena drugih ministara – izjavio kako zna da je buduća ministarka gej, ali da ga “privatna opredeljenja ne zanimaju”, već ga zanima samo “šta će da bude njen rezultat u teškom poslu koji je pred njom”. Ovakav postupak premijera nekako je u senci ostavio glavnu vest, pa se prilična buka digla u vezi s pitanjem ko je Vučić da nekog autuje, zašto se Brnabićka nije sama deklarisala i, konačno – kakve veze ima seksualno opredeljenje nekog ministra u trenutku formiranja Vlade.

Što se tiče glavne vesti – da je Srbija dobila prvu deklarisanu gej osobu u Vladi – lavina reakcija uglavnom je potekla iz LGBT okruženja: počevši od one da je “to mali korak za Srbiju, ali velik za LGBT zajednicu” (Predrag Azdejković), do skeptičnijih komentara da je “donekle neobično što je o seksualnoj opredeljenosti Barnabićeve javnost obavestio premijer” i da je pitanje “koliko je društvo spremno da prihvati takve osobe” (Boban Stojanović). Paralelno s medijskim izveštajima u kojima su koplja ukrštali pristalice ove, one ili neke “srednje” linije, na društvenim mrežama trajao je pravi rat i inače (oko svega i svačega) zavađenih LGBT aktivista i organizacija.

Ovaj detalj zanimljiv je pre svega zbog događaja koji će uslediti: neposredno pre Prajda, ministarka Brnabić primila je organizatore tog skupa, koji su s njom razgovarali o “usvajanju zakonskih rešenja u vezi s pravnim posledicama promene pola, o unapređenju odnosa države prema LGBT osobama, posebno u primeni propisa i postupcima koji se vode pred državnim organima i jedinicama lokalne samouprave, jer, po rečima organizatora Parade, pripadnici LGBT zajednice nailaze na probleme”. Na Fejsbuk nalozima učesnika skupa objavljen je veseli selfi s ministarkom, a sve je to za ovu priču važno zbog činjenice da su upravo članovi te delegacije bili najskeptičniji prema novopostavljenoj ministarki – na samom početku, naime, upravo je iz tih krugova dolazila skepsa spram njenog (ne)aktivizma.

Za širu javnost taj je detalj, naravno, potpuno nevažan, ali je ovim sastankom ministarka Brnabić pokazala da je sjajna političarka sposobna da vrlo elegantno i za sva vremena zapuši usta onima koji su sumnjali u značaj njenog prisustva u Vladi. Njeno prisustvo na Prajdu imalo je slične efekte – vidljive, a opet podložne različitim tumačenjima: s jedne strane, velika je stvar što se ona tamo pojavila; s druge, pak, bila je jedina predstavnica Vlade, a i sama je priznala da joj je ovo prvi Prajd.

POZITIVNA BROJANJA

Što se šire javnosti tiče, više je nego zanimljivo i više nego značajno to što je ministarka Brnabić uglavnom percipirana kao pozitivna pojava. Jedine primedbe odnosile su se na činjenicu da je bila poslovno povezana s porodicom bivše ministarke Kori Udovički i kontroverznim projektima u kojima je učestvovala. Njen LGBT status nije negativno komentarisan – čak je i Dragan Marković Palma (poznatiji po svom homofobnom stavu nego po bilo čemu drugom) podržao njen rad.

Od svih ministara, ona je ubedljiva rekorderka po broju intervjua i medijskih pojavljivanja: jedan od razloga verovatno jeste što je i gej, ali bi bilo nepošteno reći da je to bio i jedini argument koji joj je išao u prilog. Jasna u izražavanju, neopterećena partijskom poslušnošću i strahom, svesna prepreka koje su pred njom, ona je sama po sebi medijski atraktivnija od uglavnom nemuštih, aferama ili prošlošću kompromitovanih ministara i ministarki.

Nakon prvog pojavljivanja u parlamentu, Ana Brnabić srušila je jedan manje važan, ali svakako dugovečni stereotip o lezbejkama: na listi najbolje obučenih poslanica i ministarki koje se tog dana već tradicionalno prave, ona je zauzela ubedljivo prvo mesto, koje posle toga nije dovedeno u pitanje. U okruženju u kojem dominiraju nakinđurene i sveže izblajhane žene, čiji stajling više pristaje Grand paradi nego parlamentu, njen svedeni stil bio je pravo osveženje.

Jedina neprijatnost koju je ministarka Brnabić imala, bilo je objavljivanje fotografije na kojoj su navodno ona i njena devojka, vezana povocem za pse. Fotografija je bila vrlo popularna na društvenim mrežama, ali je ministarka vrlo brzo saopštila da nije osoba na spornom snimku.

U “pozitivna brojanja” računa joj se i imovinska karta koju je priložila prilikom stupanja na dužnost – a u kojoj se ne nalaze njive, pašnjaci i slične nekretnine, kakve obično prijavljuju njene kolege, već imovina sasvim očekivana od nekog ko ima takvu karijeru iza sebe. Bez laži i prevare, čak ni u naznakama.

Takođe, nezapamćen je slučaj da se srpski ministar ili ministarka nekome izvini, a upravo to učinila je Ana Brnabić: reagujući na pismo jednog penzionera iz Bajine Bašte koji je protestovao što je kasnila na skup na kojem je trebalo da se pojavi, izvinila se i objasnila zbog čega je do kašnjenja došlo.

Kad se sve sabere i oduzme, dvomesečni staž ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu protekao je u obavljanju poslova zbog kojih se nalazi na tom mestu, uz sasvim očekivano povećani interes javnosti i medija, i uz ne toliko očekivane pozitivne poene koje prikupila u različitim situacijama.

Bura koja je nastala u vezi s njenim LGBT statusom pokazala se kao preterana, ali moralo je i to jednom da se desi: u ustajaloj političkoj, javnoj i kulturnoj sredini kakva je srbijanska, teško je očekivati da prva lezbejka na čelu jednog ministarstva bude dočekana tišinom.

S druge strane, sama ministarka doprinela je tome da vrlo brzo utihnu prepirke u samom LGBT sektoru i da se na normalnu meru dovedu očekivanja od prve gej ministarke.

Pitanje je, naravno, kako će ova stvar delovati za koji mesec, tim pre što je sektor ministarke Brnabić vrlo osetljiv i što će ona biti “krivac” za sve neprijatne mere koje moraju da budu sprovedene. Za sada, njeno “prolazno vreme” više je nego dobro, ali ona je, po svemu sudeći, dovoljno pametna da shvati kako ne sme da se opušta.

Činjenica da je lezbejka više nije toliko važna. Ako je ikada i bila.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.