Biti interseks osoba u Evropskoj uniji i danas često znači živeti između diskriminacije, nasilja i sistema koji ne prepoznaje pravo na telesni integritet. Uprkos sve snažnijem zakonodavnom okviru kojim Evropska unija nastoji da zaštiti prava LGBTIQ zajednice, novo istraživanje Agencije Evropske unije za osnovna prava (FRA), zasnovano na odgovorima gotovo 2.000 interseks osoba iz 30 evropskih zemalja, pokazuje da se njihov svakodnevni život i dalje odvija u senci stigme, isključivanja i ozbiljnih kršenja ljudskih prava.
Izveštaj „Being Intersex in the EU“, zasnovan na rezultatima istraživanja EU LGBTIQ Survey III iz 2023. godine, otkriva da su interseks osobe među najugroženijim pripadnicima LGBTIQ zajednice. Mnogi ispitanici istovremeno se izjašnjavaju kao transrodne, nebinarne ili rodno varijantne osobe, dok se njihova seksualna orijentacija kreće od gej i lezbejske, preko biseksualne i panseksualne, do aseksualne. Upravo preplitanje ovih identiteta dodatno povećava rizik od diskriminacije i nasilja.
Iako broj interseks osoba nije veliki, njihova ranjivost je nesrazmerno velika. Njihova iskustva pokazuju koliko su i dalje prisutni duboko ukorenjeni stereotipi o polu i rodu, ali i koliko društvo teško prihvata svakoga ko se ne uklapa u tradicionalne predstave o muškom i ženskom identitetu. Posledice takvog odnosa nisu samo društvena izolacija već i ozbiljni problemi poput beskućništva, siromaštva, depresije i pokušaja samoubistva.
Autori izveštaja upozoravaju da se položaj interseks osoba dodatno pogoršava u atmosferi rastuće netrpeljivosti prema LGBTIQ zajednici širom Evrope. Govor mržnje na društvenim mrežama, kampanje dezinformacija i politička instrumentalizacija tema vezanih za rodni identitet doprinose stvaranju neprijateljskog okruženja. Posebno su na udaru interseks, transrodne i nebinarne osobe, koje postaju meta organizovanih kampanja zasnovanih na neznanju, predrasudama i namernom širenju dezinformacija. Takve kampanje, upozorava FRA, ne ugrožavaju samo jednu manjinsku grupu već podrivaju osnovne evropske vrednosti – ljudsko dostojanstvo, jednakost i poštovanje različitosti.
Rezultati istraživanja pokazuju da je položaj interseks osoba alarmantan i da zahteva odlučnije reakcije evropskih institucija i država članica. Jedan od najvažnijih zahteva odnosi se na okončanje medicinskih intervencija koje nisu neophodne za očuvanje života ili zdravlja, a koje se nad decom s interseks varijacijama često izvode bez njihovog slobodnog, prethodnog i potpuno informisanog pristanka. Takve operacije i hormonske terapije uglavnom imaju za cilj da telo deteta prilagode binarnim kategorijama „muškog“ ili „ženskog“ pola, umesto da poštuju pravo osobe na telesni integritet i kasnije samostalno donošenje odluka o sopstvenom identitetu.
Izveštaj ističe da države moraju obezbediti efikasne mehanizme pravne zaštite i naknade štete osobama koje su bile izložene takvim intervencijama, ali i unaprediti zdravstveni sistem kroz edukaciju lekara i razvoj usluga koje uvažavaju specifične potrebe interseks osoba. Istovremeno, neophodno je omogućiti jednostavno pravno priznanje rodnog identiteta i izmenu ličnih podataka za sve osobe čiji se rodni identitet razlikuje od pola koji im je pripisan po rođenju.
Rezultati istraživanja pokazuju da se položaj interseks osoba u Evropskoj uniji nije poboljšao – naprotiv, u mnogim oblastima se dodatno pogoršao. U poređenju sa istraživanjem iz 2019. godine, upravo su interseks osobe zabeležile najveći porast nasilja među svim grupama obuhvaćenim istraživanjem.
Čak 34 odsto ispitanika navelo je da je u pet godina pre sprovođenja ankete bilo žrtva fizičkog ili seksualnog napada, dok je taj procenat 2019. godine iznosio 22 odsto. Još alarmantniji je podatak da je 15 odsto interseks osoba doživelo fizički ili seksualni napad samo u prethodnih godinu dana. Poređenja radi, među svim LGBTIQ ispitanicima taj procenat iznosi svega pet odsto. Posebno su ugrožene interseks osobe koje se identifikuju kao trans žene, trans muškarci ili nebinarne osobe, kod kojih su stope nasilja znatno više od proseka.
Ni svakodnevno uznemiravanje nije izuzetak, već pravilo. Gotovo tri četvrtine interseks ispitanika – čak 74 odsto – izjavilo je da je tokom prethodne godine bilo izloženo uznemiravanju motivisanom predrasudama i mržnjom. To predstavlja dramatičan skok u odnosu na 2019. godinu, kada je takvo iskustvo prijavilo 42 odsto ispitanika. U isto vreme, prosek za sve LGBTIQ osobe u Evropi iznosi 55 odsto, što pokazuje da su interseks osobe nesrazmerno češće mete govora mržnje, vređanja, ponižavanja i drugih oblika zlostavljanja.
Diskriminacija je gotovo podjednako rasprostranjena. Za razliku od drugih grupa obuhvaćenih istraživanjem, kod interseks osoba nije zabeležen gotovo nikakav napredak između 2019. i 2023. godine. Oko 61 odsto ispitanika navelo je da je tokom prethodne godine bilo diskriminisano u najmanje jednoj oblasti života, što je praktično isti rezultat kao pre četiri godine.
Posebno zabrinjava položaj na tržištu rada. Više od trećine interseks osoba – 38 odsto – oseća se diskriminisano na radnom mestu, što je dvostruko više od proseka svih LGBTIQ ispitanika u Evropskoj uniji. Istovremeno, diskriminacija počinje mnogo pre zaposlenja. Gotovo trećina ispitanika navodi da je bila diskriminisana prilikom traženja posla, dok se više od četvrtine suočilo sa predrasudama prilikom iznajmljivanja ili kupovine stana. Drugim rečima, prepreke postoje u gotovo svim segmentima života – od zapošljavanja i stanovanja do zdravstvene zaštite i svakodnevnih društvenih kontakata.
Izveštaj ukazuje i na jednu od najtežih posledica takve društvene isključenosti – beskućništvo. Šest odsto interseks ispitanika navelo je da je makar jednom u životu bilo primorano da spava na ulici ili u nekom drugom javnom prostoru. To je višestruko više nego u opštoj populaciji, ali i u odnosu na druge grupe obuhvaćene istraživanjem. Iza tog podatka često stoje porodično odbacivanje, diskriminacija pri zapošljavanju, siromaštvo i dugotrajna društvena marginalizacija.
Jedno od najosetljivijih pitanja odnosi se na medicinske intervencije kojima su mnoge interseks osobe bile izložene još u detinjstvu. Više od polovine ispitanika navodi da ni oni, niti njihovi roditelji, nisu dali informisani pristanak za hirurške ili hormonske zahvate kojima su menjane njihove polne karakteristike. Takve intervencije najčešće nisu bile medicinski neophodne radi spasavanja života ili sprečavanja ozbiljnog narušavanja zdravlja, već su izvođene kako bi se telo deteta uklopilo u tradicionalnu podelu na muški i ženski pol.
Posledice takvog života ostavljaju dubok trag na mentalno zdravlje. Više od polovine interseks ispitanika – čak 53 odsto – izjavilo je da je tokom godine koja je prethodila istraživanju razmišljalo o samoubistvu. Među svim LGBTIQ ispitanicima taj procenat iznosi 37 odsto, što već samo po sebi predstavlja ozbiljno upozorenje. Međutim, kod pojedinih grupa interseks osoba situacija je još dramatičnija. O samoubilačkim mislima govorilo je 65 odsto interseks trans žena i 61 odsto interseks trans muškaraca, dok je procenat još veći među osobama sa invaliditetom, nezaposlenima, onima koji žive u siromaštvu ili pripadaju nekoj drugoj manjinskoj zajednici.
Upravo tu dolazi do izražaja ono što stručnjaci nazivaju intersekcionalnom diskriminacijom. Biti interseks osoba samo po sebi nosi povećan rizik od nasilja i isključivanja, ali kada se tome pridruže trans ili nebinarni identitet, invaliditet, siromaštvo, nezaposlenost ili pripadnost etničkoj manjini, prepreke postaju višestruke. Istraživanje jasno pokazuje da se različiti oblici diskriminacije međusobno prepliću i pojačavaju, stvarajući začarani krug iz kojeg je mnogima teško da izađu.
Zbog toga FRA poziva države članice Evropske unije da zaštitu interseks osoba ne posmatraju kroz jedan problem ili jednu oblast, već kroz sveobuhvatan pristup koji povezuje zakonodavstvo, zdravstvo, obrazovanje, socijalnu zaštitu i borbu protiv govora mržnje. Poseban akcenat stavlja se na zabranu nepotrebnih medicinskih intervencija bez slobodnog, prethodnog i potpuno informisanog pristanka, obezbeđivanje odgovarajuće pravne zaštite žrtvama, unapređenje zdravstvenih usluga, edukaciju zdravstvenih radnika i efikasnije suzbijanje zločina i govora mržnje.
Istovremeno, izveštaj naglašava da interseks osobe moraju imati mogućnost da njihov rodni identitet bude pravno priznat ukoliko se razlikuje od pola koji im je pripisan po rođenju. To podrazumeva jednostavne procedure za promenu ličnih podataka i oznake pola u zvaničnim dokumentima, bez dodatnih prepreka koje bi mogle dovesti do nove diskriminacije.
Podaci iz istraživanja predstavljaju ozbiljno upozorenje da zakonske garancije same po sebi nisu dovoljne ukoliko se ne primenjuju u svakodnevnom životu. Uprkos napretku evropskog zakonodavstva i brojnim nacionalnim strategijama za unapređenje ravnopravnosti, interseks osobe i dalje su grupa koja trpi najveći stepen nasilja, diskriminacije i društvene isključenosti među svim ispitanicima obuhvaćenim istraživanjem.
Njihova svakodnevica pokazuje da se borba za ravnopravnost ne završava usvajanjem zakona. Ona podrazumeva promenu društvenih stavova, poštovanje telesne autonomije, pravo na identitet i dostojanstven život bez straha od nasilja ili odbacivanja. Dok god interseks osobe odrastaju uz rizik da će bez svog pristanka biti podvrgnute medicinskim intervencijama, da će biti diskriminisane pri zapošljavanju ili stanovanju, ili da će postati mete nasilja samo zbog svojih polnih karakteristika, evropsko obećanje o jednakosti za sve ostaje nedovršen posao.
Izveštaj Agencije Evropske unije za osnovna prava zato nije samo statistički pregled položaja jedne manjinske zajednice. On je podsetnik da se ljudska prava ne mere brojem usvojenih propisa, već time koliko se svaki pojedinac oseća bezbedno, ravnopravno i dostojanstveno u društvu u kojem živi. A kada je reč o interseks osobama, Evropa očigledno još ima mnogo posla.
Šta pokazuje istraživanje za Srbiju?
Iako je istraživanje obuhvatilo 30 evropskih zemalja, rezultati za Srbiju pokazuju da interseks osobe ni ovde nisu pošteđene nasilja, diskriminacije i institucionalnih prepreka. U pojedinim oblastima Srbija beleži rezultate lošije od evropskog proseka.
Više od trećine ispitanika iz Srbije (36 odsto) navelo je da je u prethodnih pet godina bilo žrtva fizičkog ili seksualnog napada zbog pripadnosti LGBTIQ zajednici. To je više od proseka Evropske unije, koji iznosi 32 odsto. Istovremeno, čak 76 odsto ispitanika iz Srbije izjavilo je da je tokom prethodne godine bilo izloženo uznemiravanju, vređanju ili pretnjama, dok evropski prosek iznosi 67 odsto.
Posebno zabrinjava odnos prema institucijama. Gotovo devet od deset interseks osoba koje su bile žrtve nasilja – čak 89 odsto – nije prijavilo napad policiji ili drugoj nadležnoj instituciji. Takav procenat znatno je viši od evropskog proseka od 72 odsto i ukazuje na veoma nizak nivo poverenja u sistem zaštite ili na uverenje da prijavljivanje neće dovesti do kažnjavanja počinilaca.
Diskriminacija je naročito izražena na tržištu rada. Gotovo dve trećine interseks osoba u Srbiji, odnosno 64 odsto, navelo je da je doživelo diskriminaciju prilikom traženja zaposlenja ili na poslu, što je dvostruko više od evropskog proseka od 32 odsto. Ni zdravstveni sistem ne prolazi mnogo bolje – 38 odsto ispitanika iz Srbije prijavilo je diskriminaciju u zdravstvenim ustanovama, u poređenju sa 31 odsto na nivou Evropske unije.
Kada je reč o prijavljivanju diskriminacije, Srbija ne odstupa značajno od evropskog proseka. Čak 81 odsto ispitanika nije prijavilo diskriminaciju kojoj je bilo izloženo, dok prosek u Evropskoj uniji iznosi 82 odsto. Ovakvi podaci pokazuju da se većina interseks osoba, bez obzira na državu u kojoj živi, i dalje retko odlučuje da zatraži institucionalnu zaštitu.
Jedini pokazatelj u kojem Srbija beleži povoljniji rezultat odnosi se na razmišljanje o samoubistvu. Tokom godine koja je prethodila istraživanju, takve misli prijavilo je 11 odsto interseks ispitanika iz Srbije, dok je evropski prosek iznosio 18 odsto. Iako je taj procenat niži od proseka, on i dalje predstavlja ozbiljno upozorenje na probleme mentalnog zdravlja sa kojima se suočava ova zajednica.
Posmatrani zajedno, ovi podaci pokazuju da su nasilje, diskriminacija i nepoverenje u institucije svakodnevica za mnoge interseks osobe u Srbiji. Istovremeno, istraživanje potvrđuje da zakonska zaštita sama po sebi nije dovoljna ukoliko žrtve nemaju poverenja da će ih institucije zaista zaštititi ili ukoliko diskriminacija ostaje prisutna u oblastima kao što su zapošljavanje i zdravstvena zaštita.
Piše: Petar Nenadić
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
