Ako ćemo pošteno, licemerje na tom planu i po tom pitanju seže u oba pravca; arthaus filmovi vole da se zakite i podiče i nedvosmisleno žanrovski jasno ustrojenim filmom ako taj film makar na mahove pokazuje znakove i dokaze autorske svesti, baš kao što i poklonici i promoteri žanrovski naglašenijih dela, na drugom tasu, vole da u svoje okrilje, u svoj zabat spremno prigrle i ostvarenja upadljivije arthaus provenijencije čak i ako je očigledno da su njihovi autori tek donekle uspešno koketirali sa žanrom i njegovim prepoznatljivijim postavkama. Tako da je to istovremeno i sinergija koja iole pažljivijim očima i lako i brzo očitava potvrdu evidentne komplementarnosti i, zašto ne, postojane ljubavi između ta dva ionako tek samo načelno oprečna pola. A dvojakost/dvosmernost unutar dinamike gore predočenog odnosa ovde ćemo pojasniti kroz primere dva valjana filma u čijim se „tkivima“ prepliću autorsko, s jedne, i žanrovsko, s druge strane, uz snažan upliv kvir filmskih motiva, tropa i pristupa u oba slučaja.
Film „Leviti“ (izvorno – Leveticus) je, posle planetarnog hajpa, nedavno nakratko postao deo repertoara i bioskopa u Srbiji, gde se, doduše, nije iole duže zadržao, ali to je već neka posve druga, treća… deseta priča, koja kao širi fenomen nadilazi okvire ovog konkretnog dvojnog filmskog prikaza. „Leviti“ je rediteljski dugometražni prvenac mladog australijskog sineaste, Ejdrijana Kijarele, koji je to svoje vrlo dobro delo, delo koje brzo pred gledaoca iznese ubedljive dokaze autorske zrelosti i promišljenosti, snimio u matičnoj Australiji, što je, i mimo same geografske faktografije, važan i kao referentna stavka, ponajpre jer u „Levitiju“ se dosta jednostavno daju primetiti odblesci podžanra opisanog sintagmom ’depresivni horor’, koja prevashodno i ponajpre asocira na filmove braće Filipu („Pričaj sa mnom“ i „Vrati me je“), a braća Filipu i dolaze i stvaraju upravo u istoj toj Australiji. Ovde treba zastati zbog jedne smislene i prekopotrebne digresije – i australijski film naših, dakle, savremenih dana, i dalje baštini jako i, reklo bi se, neprolazno uticajno nasleđe naturalističkog i verističkog izraza, i to je tako barem najmanje poslednjih pedesetak godina, i taj uticaj je veoma prisutan i kod pomenute braće Filipu, i kod Kjarele, i to uprkos činjenici da je očigledno, na konkretnim uzorcima dosadašnjih im filmova, da im srce bije na prvom mestu u pravcu filmskih priča nadnaravnih zapleta, koji su, uostalom, stotinu i kusur godina unazad okom istorije narativnog filma, jedan od najpostojanih temelja horora kao žanra, i to veoma vitalnog i žilavog filmskog žanra.
„Leviti“, tako, kreće od naturalističkog okvira i važnog zamajca preuzeto iz stvarnosne dimenzije života danas (a to je supkultura, a možda i industrija konverzionih terapija, odnosno, terapija kojima se obećava odvikavanje od homoseksualnosti i sigurnog i trajnog povratka u sigurne luke heteronormativnih života). U tom aspektu i po toj osnovi, „Leviti“, sa svojom temeljno jezovitom atmosferom, kao istovremeno i taktilnim ali i sirovim prikazom užasa kojima od strane bližnjih bivaju podvrgnuti mladi gejevi/kvirovi ovog ili onog podtipa, sa punim pravom može biti posmatrano, a onda i valorizovano i kao aktivističko delo jasnog predznaka. „Leviti“ tako tihim glasom podseća na surovost i destruktivnost verskih i sličnih bigotizama i drugih vidova naučene i nasleđene isključivosti, ali Kijarela preimućstvo ipak daje žanrovskoj dimenziji, odnosno, prikazu onoga što čini jednu (od, doduše, mnogobrojnih) srži horor estetike na filmu. Postavka je jednostavna, oni koji prođu taj ritual paracrkvene/parareligijske konverzije bivaju mete i žrtva zloduha koji se na njihove oči i bez ikakve najave ovaploćuje kroz tela onih koji su prvopomenuto voleli ili koji su im (u istopolnom smislu) bili najprivlačniji. U tom svom aspektu, „Leviti“ je sasvim uspeo film – napete i neprijatne atmosfere, fino odglumljen (bez tragova razmetljive igre), pripovedno učinkovit, jasne teze, sa precizno punktiranim tačkama gde napetost raste, vri i biva naglašena… Utisak donekle kvari zbrzan i nedorečen kraj, što, doduše, lako može biti moda, ali i sticaj produkcionih okolnosti ovog filma oročenih budžetskih mogućnosti.
Tu je i takođe australijski film „Body Blow“, koji je privukao podosta pažnje na filmskim festivalima u čijoj su žiži zanimanja upravo filmovi preciznijih žanrovskih profila, a koji je svoje žanrovsko ruho iznašao na terenu eksplozivnijih i sirovijih neo-nour priča, u čijem su središtu opore opservacije o slabosti ljudskog duha i ljudskoj slabosti kao nepromenljivoj datosti na koju često udare i okrutni vetrovi fatuma. „Body Blow“, film autora Dina Frensisa, koji se i ranije bavio kvir filmskim sadržajima, je priča o nenadanoj i veoma opasnoj romansi između klozetovanog mlađeg policajca, koji, uz to, pati i od zavisnosti od seksa, s tim da taj problem nastoji da reši u ona svoja poslovična četiri zida, i mladog uposlenika gej kluba, temeljno usredsređenog na ultrahedonističku autodestrukciju ovog ili onog podsoja. Frensis potom taj motiv ukletih ljubavnika, tj. ljubavnika kojima se naprosto ne da, postavlja u neonskim svetlima detaljno okupan okvir gej četvrti u koje autor smešta idejno srce ovog svog eksplozivnog, sirovog i grafički (pre)naglašenog akcionog trilera zabune. I „Body Blow“ najsnažnije poentira i najubedljiviji biva upravo u toj tački kada nepobitno kvir filmsku priču stavlja na oltar posttarantinovski žanrovski veoma konsekventnog i učinkovitog trilera kao odjeka noar filma (noir) iz sredine prošlog veka. Frensis odlično vlada ritmom pripovedanja i stvara i održava fin i ubedljiv balans između kvir filma i žanrovskog pristupa, ali na kraju ipak ostaje i impresija da je narečeni okvir ovde u nekoj manjoj meri izraženo ipak bio prevelik zalogaj kada na drugoj strani imamo zahteve filmova dugog metra. Mimo ove zamerke, „Body Blow“ je jedan od najzanimljivijih i najzrelijih filmskih radova nastalih na toj varljivoj tromeđi kvir filma, žanrovskog dela i arthaus izraza.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
