Britanski glumac i pevač Tim Kari, najpoznatiji po ulozi doktora Frenka N. Furtera u kultnom filmu „The Rocky Horror Picture Show“ i klovna Penivajza u televizijskoj adaptaciji romana „To“ Stivena Kinga, preminuo je u 80. godini.
U junu 1973. godine, nakon izvođenja drame „The Sea“ Edvarda Bonda u londonskom teatru Rojal Kort, kritičar Majkl Koveni dobio je kartu za predstavu neobičnog naslova – „The Rocky Horror Show“. Izvodila se u malom studijskom prostoru na spratu pozorišta, a počinjala je oko pola jedanaest uveče.
Publika nije znala šta da očekuje. Iznad gledalaca bila je postavljena metalna konstrukcija, a onda se na njoj pojavio muškarac raščupane kose, u mrežastim čarapama, halterima i upadljivoj šminki. Bio je to Tim Kari kao poremećeni naučnik i razuzdani seksualni magnet doktor Frenk N. Furter, koji se pesmom predstavio kao „slatki transvestit iz Transseksuala u Transilvaniji“.
Tako je počeo život urnebesnog glam-rok mjuzikla Ričarda O’Brajena. Predstava se ubrzo preselila u veće londonsko pozorište, a 1975. stigla je na Brodvej. Kasnije je izvođena širom sveta, dok je Kari zauvek ostao glumac koji je oblikovao njenog najpoznatijeg junaka.
Mjuzikl je 1975. adaptiran u film „The Rocky Horror Picture Show“, koji je režirao Džim Šarman. Kari je ponovio ulogu Frenka N. Furtera, O’Brajen je igrao njegovog slugu Rifa Rafa, dok su se Suzan Sarandon i Beri Bostvik pojavili kao mladi par Dženet i Bred. Posle kvara automobila utočište pronalaze u zamku u kojem njihove predstave o rodu, seksualnosti, želji i pristojnosti počinju da se raspadaju.
Film u početku nije postigao veliki uspeh. Njegov pravi život počeo je na ponoćnim projekcijama, na koje je publika dolazila kostimirana, glasno odgovarala likovima, pevala, plesala „Time Warp“ i izvodila scene ispred platna. Tako je nastala tradicija „shadow cast“ izvođenja, tokom kojih glumci uživo oponašaju ono što se istovremeno događa u filmu.
Za LGBT+ zajednicu „The Rocky Horror Picture Show“ postao je mnogo više od filma. U godinama nakon Stounvolske pobune, kada su otvoreni prikazi kvir želje u popularnoj kulturi još bili retki, Frenk N. Furter pojavio se kao lik koji nije skrivao seksualnost, rodnu nekonvencionalnost ni zadovoljstvo u sopstvenom telu.
Film nije nudio uglađenu predstavu kvir života namenjenu umirivanju heteroseksualne publike. Bio je bučan, seksualan, kemp i namerno preteran. Njegova poruka nije bila da su kvir ljudi „isti kao svi ostali“, već da imaju pravo da budu drugačiji i da u tome uživaju.
Kari je Frenka igrao spajajući muževnost i ženstvenost, autoritet rok zvezde, zavodljivost, humor i opasnost. Uloga nije bez stereotipa, a pojedini izrazi i prikazi roda danas deluju zastarelo. Ipak, generacijama gledalaca predstavljala je jedan od prvih susreta sa junakom koji odbija da se stidi svoje seksualne i rodne nekonvencionalnosti.
Iako mu je Frenk N. Furter doneo svetsku slavu, Kari je tokom karijere pokazao izuzetan raspon u pozorištu, na filmu, televiziji i u muzici.
Rođen je u Grapenholu, nedaleko od Voringtona, kao drugo dete Džima Karija, metodističkog kapelana koji je služio u Kraljevskoj mornarici, i njegove supruge Maure, školske sekretarice. Nakon preseljenja porodice u Plimut školovao se u internatu Kingsvud u Batu, a zatim diplomirao engleski jezik i dramu na Univerzitetu u Birmingemu.
Prvi profesionalni angažman dobio je 1968. u rok-mjuziklu „Kosa“, gde je upoznao Ričarda O’Brajena. Pre „Rocky Horrora“ nastupao je sa Kraljevskom Šekspirovskom kompanijom i igrao Paka u „Snu letnje noći“.
Nakon uspeha filmske verzije „Rocky Horrora“, proveo je tri godine u Njujorku, gde je snimao i nastupao kao rok pevač. Objavio je tri studijska albuma – „Read My Lips“, „Fearless“ i „Simplicity“.
Krajem 1980. igrao je Mocarta u brodvejskoj postavci „Amadeusa“ Pitera Šefera, uz Ijana Makelena kao Salijerija. Po povratku u London nastupio je kao Kralj gusara u modernizovanoj verziji operete „Gusari iz Penzansa“, za šta je nominovan za nagradu Lorens Olivije.
U Narodnom pozorištu je igrao u Šeridanovim „Suparnicima“ i kao Meki Nož u Brehtovoj i Vajlovoj „Operi za tri groša“. Velike uspehe ostvario je i u mjuziklima „Me and My Girl“ i „Spamalot“, montipajtonovskoj verziji legende o kralju Arturu.
Kari je i na filmu izgradio galeriju ekscentričnih junaka i negativaca. U mjuziklu „Eni“ iz 1982. igrao je prevaranta Rustera, dok je jednu od najvoljenijih komičnih uloga ostvario kao batler Vodsvort u crnohumornoj misteriji „Clue“ iz 1985.
Igrao je i kardinala Rišeljea u „Tri musketara“, hotelskog domara u filmu „Sam u kući 2: Izgubljen u Njujorku“ i Dugog Džona Silvera u „Muppet Treasure Island“.
Za ljubitelje horora ostao je nezaboravan kao klovn Penivajz u televizijskoj mini-seriji „To“ iz 1990, snimljenoj prema romanu Stivena Kinga. Spojem klovnovske razigranosti i iznenadne surovosti stvorio je jedno od najprepoznatljivijih lica televizijskog horora.
Karijevu slavu pratio je i raskalašniji privatni život. Jedno vreme izlazio je na zabave sa Dejvidom Bouvijem, koji je bio njegov veliki obožavalac, a provodio se i sa piscem Trumanom Kapoteom.
Težak moždani udar 2012. ostavio ga je vezanog za invalidska kolica. Uprkos tome, nastavio je da se pojavljuje u javnosti i održava odnos sa obožavaocima, a veliki deo kasnije karijere posvetio je glasovnim ulogama na filmu, televiziji i u video-igrama.
Svoj život opisao je u memoarima „Vagabond“, objavljenim 2025. godine. Knjiga je bila duhovita, velikodušna i samoironična, baš kao i njegov javni nastup.
Kari je bez teškoća prelazio iz Šekspira u mjuzikl, iz komedije u horor i iz dečjeg filma u seksualno subverzivni spektakl. Ipak, doktor Frenk N. Furter ostao je njegova presudna uloga – ne samo zbog popularnosti filma već i zato što je generacijama ljudi pomogla da zamisle slobodniji odnos prema sopstvenom telu, želji i identitetu.
„The Rocky Horror Picture Show“ nije savršen prikaz transrodnih ili kvir identiteta prema današnjim merilima, ali njegovo istorijsko mesto ostaje neosporno. Film je ljudima sa margine pružio zajednički jezik, ritual i prostor u kojem su mogli da budu vidljivi. Tim Kari mu je dao lice, glas, hod i zavodljivi osmeh koji se pola veka kasnije i dalje ne mogu odvojiti od njegove osnovne poruke: ne sanjaj – budi.
Piše: K.O.
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
