Postoji jedno pitanje koje se, hteli mi to da priznamo ili ne, sve češće nameće u našoj maloj zajednici. Tačnije, na našoj maloj klinici. Jer gej zajednica na Balkanu odavno nije samo zajednica. To je čekaonica, ispovedaonica, sudnica, pijaca, Grindr komisija, psihijatrija bez termina i rijaliti šou bez kamera („Ma samo bez kamera“, Marko Radeta, aut. prim.), mada kamere zapravo stalno rade, samo se zovu story, close friends i „poslaću ti skrin“.
I usred svega toga, između dva viđena profila, tri neodgovorene poruke, jedne tuđe drame i sopstvene egzistencijalne dosade, pojavilo se novo veliko pitanje savremenog gej života:
Da li svi pre ili kasnije postanu pasivni?
Znam, zvuči kao pitanje koje ne bi trebalo postavljati naglas. Ali baš zato ga i treba postaviti. Jer u svetu u kom svi imaju mišljenje o svemu, od Palestine do Plutona u Vodoliji, od izbora do izbora filtera, valjda smemo da pitamo i gde su nestali muškarci dom topovi.
Nekada su postojali. Ili smo bar verovali da postoje. Kao mitska bića. Kao dobri stanodavci. Kao pristojni bivši. Kao „neću nikome reći“. Kao poruka „stižem za 10 minuta“ koja zaista znači da neko stiže za 10 minuta. Dom top je u našoj mašti bio stabilan, odlučan, konkretan, čist, namirisan, visok, samouveren, ćutljiv kad treba, glasan kad treba, sa rukom koja zna šta radi i pogledom koji ne traži dozvolu, nego je već dobio.
A onda se ispostavilo da i on, čim se malo opusti, čim padne treći gin-tonik, čim prestane da glumi rimskog centuriona sa Dorćola, vrlo često kaže onu rečenicu koja ruši civilizacije: „Pa… mogu ja i da primim.“
I tu počinje filozofija.
Jer, kako mi dojavljaju izvori iz više gradova, aplikacija, hotelskih soba, privatnih stanova, tuđih kupatila, letovališta i jedne neimenovane terase u Barseloni, svi vole da prime. To je surova realnost, bar u mom krugu. A moj krug je, da se ne lažemo, dovoljno problematičan da bude relevantan sociološki uzorak.
Neko mi je davno rekao, sa onom mirnoćom čoveka koji je prihvatio i sebe i propast Zapada: „Svi smo mi pasivuše.“
Rekao je to kao da izgovara vremensku prognozu. Bez drame. Bez stida. Bez objašnjenja. Samo, „svi smo mi pasivuše“. Kao da je to konačna istina našeg vremena. Kao da smo posle decenija borbe za vidljivost, prava, identitet, slobodu i ljubav došli do najvećeg zaključka moderne gej istorije: svi smo mi, braćo i sestre i svi ostali, na kraju krajeva: pasivni.
Naravno, ne mislim ovde samo na seks. Nikad nije samo seks. Kod nas nikad ništa nije samo ono što jeste. Kafa nije kafa, nego analiza odnosa. Poruka nije poruka, nego energetski napad. Seen nije seen, nego trauma iz detinjstva. A seks, pogotovo gej seks, nikada nije samo seks. On je status, identitet, politika, marketing, trauma, želja, laž, mit, konkurencija, frustracija, potvrda, osveta, potreba i ponekad, ako smo baš imali sreće, uživanje.
Zato pitanje „ko je top, a ko bottom“ nije samo pitanje položaja u krevetu. To je pitanje moći. A gejevi, koliko god bežali od heteronormativnosti, često je nose kao ručni prtljag. Ne prijavljuju je, ne vade je na kontroli, ali je uredno unesu u avion. Pa kad nas strejt ljudi pitaju ono čuveno: „A ko je tu muško, a ko žensko?“, mi se zgrozimo. Uvredimo se. Objasnimo im da su primitivni, da odnosi ne funkcionišu tako, da ne postoji muško i žensko u gej vezi, da smo prevazišli te binarne gluposti.
A onda otvorimo Grindr i napišemo:
DOM TOP ONLY.
NO FEM.
MASC4MASC.
BOTTOMS DON’T TEXT.
REAL MEN ONLY.
Pa čekaj, ljubavi, ko je sad ovde primitivan?
Možda smo samo prepisali tuđe standarde, preveli ih na gej jezik i pravimo se da smo ih izmislili. Možda smo heteronormativnost samo obukli u harness, poprskali je skupljim parfemom i pustili je u klub. Možda smo od strejt sveta pobegli pravo u njegovu najgoru kopiju.
Jer to „ko je muško“ pitanje nije nestalo. Samo ga sada mi postavljamo jedni drugima. I to brutalnije. Strejt tetka sa slave pita iz neznanja. Gej sa aplikacije pita iz kompleksa.
A onda dolazimo do veličine. Naravno. Jer ne postoji gej rasprava koja pre ili kasnije ne završi u centimetrima. Možemo krenuti od očiju, završiti na „koliko ima?“. Možemo pričati o kvir teoriji, fluidnosti identiteta, dekonstrukciji roda, ali će neko uvek pitati: „Dobro, ali je l’ preko 20?“
I tu padaju sve ideologije.
Jer koliko si zaista top ako voliš da ga primiš kad je duži od 20 centimetara? Da li se tvoja dominacija meri time što nikad ne menjaš poziciju, ili time što si dovoljno siguran u sebe da znaš šta ti prija? Da li si manje muškarac ako poželiš da budeš submisivan? Da li si manje dominantan u životu ako u krevetu želiš da pustiš kontrolu? I ko je uopšte odlučio da je kontrola uvek na strani onoga ko prodire?
Tu počinje prava zabava. Jer znam ljude koji su van kreveta apsolutni generali. Vode firme, porodice, prijateljstva, odnose, drame, tuđe živote, svoje živote, tuđe rasporede, svoje raspade. Sve drže pod kontrolom. Sve znaju. Svuda stižu. U svemu dominiraju. A onda u krevetu žele da budu nečija „ponizna kučkica.“
I šta ćemo sad?
Da li je to kontradikcija ili balans? Da li je to licemerje ili oslobađanje? Da li čovek koji mora da bude jak ceo dan ima pravo da noću ne bude jak i da li onaj koji stalno odlučuje ima pravo da jednom ne odlučuje ništa? Možda je baš ta submisivnost luksuz. Možda je to trenutak odmora od sebe. Možda je „pasivno“ nekad najaktivnija odluka koju čovek donese.
Jer lako je glumiti dominaciju. Teško je priznati želju.
Muškarcima vlada toksična muškost. To znamo. Ali ono što volimo da zaboravimo jeste da ni pederi nisu pošteđeni. Naprotiv. Ako smo pederi, preduslov je da smo muškarci. Ili, po novom, da se tako osećamo. A čim si muškarac, društvo ti odmah uvali paket: ne pokazuj slabost, ne budi nežan, ne budi previše emotivan, ne budi previše mekan, ne budi „žensko“, ne budi pasivan.
Ali čekaj, ako smo se već borili da volimo koga hoćemo, zašto se ne bismo izborili i da u krevetu budemo šta hoćemo? Ili nas je ipak lakše osloboditi spolja nego iznutra?
Zato mi je komična cela ta trka za titulama. Top, bottom, vers, dom, sub, alpha, beta, pasiv, aktiv, aktiv-pasiv, pasiv-aktiv, vers bottom, vers top, mostly top, mostly bottom, „zavisi od osobe“, „zavisi od energije“, „zavisi koliko je zgodan“, „zavisi koliko je veliki“, „zavisi da li sam pio“, „zavisi da li sam u depresiji“, „zavisi da li sam u Barseloni ili Sarajevu“.
Da, i geografija je tu važna.
Jer kako sam upućen, neke informacije ne dolaze, one se dojavljuju, isti čovek može biti za crnca bottom u Barseloni, a u Sarajevu XXL dom top. I sad ti budi pametan. Da li je to seksualna fluidnost ili tržišna adaptacija? Da li je čovek promenio identitet ili samo zna gde mu je bolji plasman? U Barseloni, gde je konkurencija kao Liga Šampiona, on je možda samo još jedan zgodan lik u moru zgodnih likova. U Sarajevu je egzotika, mit, sadržaj, događaj, institucija. Tamo ne ulazi u sobu, tamo ulazi narativ.
I tu dolazimo do najveće laži svih vremena: Veličina nije bitna.
Ma važi.
Veličina nije bitna, isto kao što novac nije bitan, lepota nije bitna, mladost nije bitna, status nije bitan, pasoš nije bitan, followersi nisu bitni i niko ne gleda ko je kome lajkovao sliku. Sve to nije bitno dok ne postane bitno.
Naravno da nije sve u veličini. Ali naravno da nije ni nebitna. U svetu koji se pravi da je iznad površine, svi vrlo pažljivo gledaju površinu. U svetu koji priča o duši, svi prvo traže sliku, a u svetu koji tvrdi da hoće konekciju, prvo pita za centimetre. I onda glumimo prosvetljenje dok zumiramo.
Ali možda se iza svega toga krije nešto jednostavnije: nedostatak seksa. Ili, preciznije, nedostatak dobrog seksa. Onog seksa koji nije samo dokazivanje, nego prisustvo. Koji nije audicija, nego susret. Koji nije intervju za „posao“, nego telo koje se zaista srelo s drugim telom.
Jer kad seksa nema, nastaje filozofija. Kad nema dodira, nastaje teorija. Kad nema strasti, nastaje klasifikacija. Kad nema pravog susreta, počinjemo da pišemo ustave, pravilnike i deklaracije o tome ko je šta, koliko je šta i da li je dovoljno šta. Možda zato toliko pričamo o topovima i bottomsima, jer nam je lakše da pričamo o ulogama nego o usamljenosti.
Lakše je reći „nema pravih topova“ nego „nema nikoga ko me stvarno želi“. Lakše je reći „svi su pasivuše“ nego „plašim se da nisam poželjan“. Lakše je reći „tražim dom topa“ nego „treba mi neko da preuzme kontrolu jer sam se umorio od sopstvenog života“. Lakše je reći „hoću XXL“ nego „hoću da nešto konačno osetim“.
I zato je ovo pitanje toliko zabavno i toliko tužno istovremeno.
Da li versatilnost uopšte postoji? Naravno da postoji. Ali ne kao neutralna pozicija za ljude koji ne znaju šta su. Versatilnost je možda najiskrenija stvar koju imamo. Priznanje da želja nije fiksna. Da telo nije formular. Da se uloga menja sa osobom, atmosferom, poverenjem, hemijom, godinama, ranama, samopouzdanjem, količinom alkohola, jačinom pogleda i činjenicom da neko ume ili ne ume da te dodirne.
Ali u našoj maloj klinici ni versatilnost ne prolazi lako. Ako kažeš da si vers, topovi misle da si bottom koji se nada, bottomi misle da si top koji se folira, a ti samo pokušavaš da objasniš da nisi Excel tabela nego čovek.
Najveći problem je što smo od seksualnih pozicija napravili karakterne osobine.
Top je navodno jak, muževan, dominantan, stabilan, nedostupan. Bottom je navodno emotivan, željan, mekan, gladan pažnje, spreman da se prilagodi. A život, naravno, radi sve da nas demantuje. Najveći „dom top“ nekad ne ume da zakaže ni zubara. Najveća „pasivuša“ nekad vodi ceo grad iz senke. Najglasniji „alpha“ plače kad ga blokira dečko sa kojim se video dva puta. Najnežniji lik u društvu u krevetu može da bude potpuna katastrofa po tuđu kičmu.
Zato se možda ne radi o tome da su svi postali pasivni. Možda su samo svi konačno počeli da priznaju da žele da prime: pažnju, dodir, kontrolu, potvrdu, nežnost, grubost, smisao, poruku posle seksa, pogled koji ne nestane čim se obuče majica.
Možda smo svi pasivni jer smo umorni. Možda smo svi bottomsi jer smo ceo život morali da budemo topovi. Možda smo svi vers jer niko nije samo jedna stvar. A možda samo mnogo seremo jer nema dovoljno dobrog seksa.
Ipak, jedno znam: kad sledeći put neko napiše „dom top only“, pitaću ga, dom u odnosu na šta? Na krevet? Na život? Na emocije? Na porez? Na sopstvene strahove? Jer ako si dominantan samo dok neko drugi ćuti, možda nisi dom nego loše vaspitan. Ako si top samo dok ne naiđe neko sa više od 20 centimetara, možda nisi top nego realan. A ako si bottom samo zato što voliš da pustiš kontrolu, možda nisi pasivan nego konačno slobodan.
Na kraju, možda je najradikalnije upravo to: prestati dokazivati muškost kroz seksualnu ulogu. Prestati glumiti tvrđavu kad si zapravo kuća bez zavese, stideti želje, lagati da veličina nije bitna, ali i prestati verovati da je jedino što jeste.
Jer žene možda zaista vladaju svetom. A muškarcima, pa i nama pederima, i dalje često vlada toksična muškost, samo u boljoj majici.
I zato, dok sedimo na toj metaforičkoj plaži, dok nam koktel curi niz ruku, dok se pravimo da je sve lagano, a zapravo svako nosi svoju malu seksualnu biografiju punu kompleksa, laži, želja i loših procena, ostaje pitanje:
Gde su se sakrili svi muškarci dom topovi? Možda nigde. Možda su tu. Samo su se okrenuli.
Piše: Stefan Mirković
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
