U proizvodnom smislu daleko izvodljivija od iole recentnijih drugih vidova umetničkog izražavanja, književnost može ono za šta je drugim „medijima“ potrebno znatno više truda i sredstava, te pojam stvaranja u tom smislu ona vraća na najvažnije od svih izvorišta – kreativnost. Da pojednostavimo – književnost/čin pisanja je i dalje samotnjačka delatnost za koju nisu potrebni skuplji resursi (naravno, izuzev vremena kao nepobitno sve skuplje i sve lakše i brže potrošnije stavke!), te oni koji pišu bivaju da u delo sprovedu bezmalo sve ono što autorima, kao i onima koji to pokušaju ili, pak, istrajno pokušavaju da postanu, padne na um, a da se učiniti delom „šire slike“, koja nužno mora biti i smislena i dovoljno ubedljiva… Već na toj tački vaganja postignuća i vrednosti roman Arktičko leto južnoafričkog autora Dejmona Galguta pogađa tačno u metu, pritom praveći i nekoliko zadivljujućih akrobatskih poteza visokog sjaja i lepote od koje ume i da zastane dah.
I ponovo da budemo što precizniji – u kratkom opisu ovdašnjeg izdavača – kuće Dereta), između ostalog stoji i sledeće: „Arktičko leto je naslov romana koji je E. M. Forster započeo 1909. i nikad ga nije završio. Citatom ovog ćudljivog naslova Galgut želi da naglasi i evocira probleme piščevog stvaralačkog procesa, seksualnosti i ljubavnih odnosa, a sama ova delikatna knjiga posledica je obimnog istraživanja. Galgut je dubinski istražio poznate izvore: Forsterovu majku Lili, njegova putovanja u Indiju i Egipat, potisnutu seksualnost, strahove, ljubavi, njegovo celokupno stvaralaštvo, preokupacije i čežnje. Ljubav, rasa, politika… kao književne teme opsedaju Galguta u ovom romanu rafinisanog stila i tona i originalnih uvida.“ Dakle, Galgut je krenuo od nikada dovršenog romana ovog vrsnog i dalje referentnog britanskog autora, čiji posthumno objavljeni roman Moris (decenijama docnije praćen i istoimenom filmskom ekranizacijom u rediteljskom viđenju i izvođenju Džejmsa Ajvorija) opstaje kao jedan od istinskih podviga lepe književnosti na dominantno kvir teme, a seže i stiže i znatno dalje…, naravno, nijednog jedinog trena ne upadajući u zamku pukog/doslovnog mimetizma ili bilo kog drugog pojavnog podvida derivativnosti. Da se vratimo na sud iznet u uvodnom pasusu ovog očito hvalospevnog prikaza – Galgut u Arktičkom letu (kod nas u prevodu Aleksandra Milajića) poentira i na jednom od najsliskijih „terena“, naime, on uspeva da stvori i čitateljstvu, od kojeg se, da tu zabune ne bude, ovde zahteva barem osnovna upućenost u delo i načelne faktografske i srodne stavke iz Fosterovog životopisa, dočara upečatljiv svet manje ili više značajnih i uticajnih satelita koji upadaju ili nežno stupaju, sa ili bez smislenijeg povoda u Forsterov mikrouniverzum, postajući tako, u isti mah, i formativni uticaji i akteri njegove proze, nekada u svoj svojoj celosti, a katkad i u vidu odblesaka i kriptičnih posveta. To je već dokaz Galgutove pripovedačke veštine, kao i očito izbrušenog dara da svakako zanimljivu tačku gledanja i temu osnaži i moćnim idejnim okvirom, u kome se lako daju detektovati i intrigantni primeri metatekstualnosti – odnosno, pisanja o pisanju, o činu, uporišnim tačkama, iskušenjima literarnog izražavanja sa „punokrvnim“ povodom i razlogom postojanja.
Sama radnja se zbiva nakon inicijalnih Fosterovih uspeha na polju književnosti; nakon te, 1909. godine, on će objaviti zapaženi roman Hauards End, a potom i krunsko mu delo, Put za Indiju, čije temelje i ključne koordinate Galgut ovim svojim Arktičkim letom krajnje sugestivno mapira, dok će Moris, usled svoje „drugosti“ i osobenosti sa tačke merila tada glavnotokovske književnosti morati da sačeka nekoliko decenija, kada će zasijati možda i jačim sjajem, nego što bi to bio slučaj u tom nesuđenom mu prvom naletu… Forster, dakle, putuje ka Indiji, nastoji da spozna svet mimo matice, svoje mesto i svoju svrhu u njemu, stupa i u par iznimno uticajnijih (i ponovo – formativnih) homoseksualnih veza sa partnerima međusobno prilično raznorodnih tipologija ličnosti, predistorija, naravi, svetonazora, a sve to onda tvori zamašnu i maestralno stilski obrađenu a (bez ijednog jedinog primera slabe ili manje ubedljive tačke) sliku jednog nadasve uzbudljivog i šire ilustrativnog sveta, koji će ubrzo (u ovom ili onom obliku/vidu) postati integralan deo vrsnih mu romana koji će tek uslediti, a koji će Forsteru obezbediti, kanda, i trajno mesto na samim visovima književnosti i u svetskim razmerama. Na tom putu, na putu na kojem je i sam Dejmon Galgut preispitivao i iskušavao svoje pripovedačke i izražajne moći, svako malo će čitalac naći i pasaže nepatvorene lepote i stilske čistote, poput, recimo, i ovog dvosmernog: „A postao je jalov i u jedinoj oblasti svog života u kojoj je dotle bio plodan – pisanju. Našao se nasukan na pragu sredovečnosti i tri nedovršena romana u rukama. Arktičko leto nije ni taknuo godinu dana. Knjiga o Indiji dospela je u ćorsokak, zaglavila se negde duboko u unutrašnjosti mehanizma, a sad mu je i Moris izgledao kao moralno upitan eksperiment. Možda nikada više neće uspeti ništa da dovrši. Možda ga je njegova moć napustila.“
Povrh svega, Galgutovo Arktičko leto, premda na prvom mestu odličan omaž Fosteru kao evidentno važnom ličnom Galgutovom uzoru, nadahnuću i formativnom uticaju, je besprekorno i kada ga posmatramo kao konsekventan kvir romana. Galgut i na tom polju stvara snenu iluziju proživljenosti, sa iznimno elegantnom „pletenicom“ putenog i idejnog/ kontemplativnog, uz snažan upliv motiva drugosti na neprekidnom iskušenju u kontekstu tajnosti, kriptičnosti, društvene osude i kriminalizacije nečega dakako posve prirodnog i pojmljivog.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
