Ako želimo da govorimo o odnosu islama i homoseksualnosti, Iran je gotovo nezaobilazan primer. Ne zato što je svaki slučaj pogubljenja koji se na internetu predstavlja kao „vešanje homoseksualaca“ zaista to bio, već zato što nam preuveličavanje uopšte nije potrebno. Ono što možemo da dokumentujemo dovoljno je strašno samo po sebi.
Iranski pravni sistem zasnovan na šerijatskom pravu decenijama je kriminalizovao seksualne odnose između osoba istog pola. Prema tadašnjem Krivičnom zakonu, „lavat“, odnosno penetrativni seksualni odnos između muškaraca, mogao je biti kažnjen smrću. Za druge seksualne odnose između muškaraca bile su predviđene kazne bičevanjem, dok je ponavljanje dela takođe moglo dovesti do smrtne kazne.
Video-snimak kao dokaz za smrtnu kaznu
Jedan od najjasnijih dokumentovanih slučajeva dogodio se početkom 2005. godine. Iranski dnevnik „Etemad“ objavio je 15. marta da je Krivični sud u Teheranu osudio dvojicu muškaraca na smrt nakon što je supruga jednog od njih pronašla video-snimak njihovog seksualnog odnosa i prijavila ih vlastima.
Prema izveštaju koji je kasnije preneo Human Rights Watch, jedan od muškaraca priznao je da je napravio snimak kao neku vrstu osiguranja jer ga je drugi muškarac finansijski pomagao u zamenu za seks. Nakon njegovog priznanja, drugi muškarac je pozvan pred vlasti, a obojica su osuđena na smrt.
Human Rights Watch je zaključio da, pošto je smrtna kazna izrečena obojici, dostupne informacije ukazuju da je upravo njihov seksualni odnos bio osnov za presudu.
Ne znamo da li su te smrtne kazne na kraju izvršene. Human Rights Watch je kasnije upravo ovaj slučaj navodio kao poslednji za koji je sa razumnom sigurnošću mogao da potvrdi izricanje smrtne kazne zbog sporazumnog homoseksualnog ponašanja, uz jasnu ogradu da sudbina osuđenih nije poznata. Ali sama presuda govori dovoljno.
Dva mladića, dve omče i fotografija koja je obišla svet
Samo četiri meseca kasnije dogodio se slučaj koji će postati jedan od najpoznatijih simbola progona homoseksualaca u Iranu. Bilo je 19. jula 2005. godine. Trg Edalat, odnosno Trg pravde, u Mashhadu. Mahmoud Asgari i Ayaz Marhoni izvedeni su pred okupljene građane, vezanih očiju i sa omčama oko vrata, a zatim javno obešeni. Fotografije njihovih poslednjih trenutaka obišle su svet. Dvojica izuzetno mladih muškaraca koji plaču pred kamerama, zatim stoje ispod vešala, a potom njihova tela vise sa dizalice. Postali su „dva gej tinejdžera koje je Iran obesio zato što su bili homoseksualci“. Ali više od dvadeset godina kasnije moramo priznati da ne znamo da li je ta priča tačna.
Iranske vlasti tvrdile su da su Asgari i Marhoni osuđeni zbog seksualnog napada na trinaestogodišnjeg dečaka. Prvi izveštaji iranskih medija govorili su o „lavat beh onf“ — prisilnom homoseksualnom odnosu. Amnesty International je zaključio da nije u mogućnosti da utvrdi šta se zaista dogodilo.
Britanska LGBT organizacija OutRage! Petera Tatchella ponudila je potpuno drugačiju verziju: dvojica mladića navodno su bila ljubavnici, seksualni odnos bio je sporazuman, a optužba za silovanje poslužila je režimu da prikrije činjenicu da ih zapravo kažnjava zbog homoseksualnosti. Ta verzija nikada nije pouzdano dokazana.
Human Rights Watch je zbog toga upozoravao da slučaj ne treba predstavljati kao dokazano pogubljenje zbog sporazumnog homoseksualnog odnosa. Ali postoji nešto što jeste dokazano. Asgari i Marhoni bili su veoma mladi. Amnesty International procenjuje da je Mahmoud imao između 15 i 16 godina u vreme dela, a Ayaz između 16 i 17. Pre pogubljenja obojica su kažnjena sa po 228 udaraca bičem zbog drugih prestupa. Iran ih je pogubio za dela počinjena dok su bili maloletni, uprkos međunarodnim obavezama koje zabranjuju takvu praksu. Zato fotografije iz Mashhada i danas ostaju strašne čak i kada odbacimo tvrdnju da su dvojica mladića dokazano pogubljena zato što su bila gej.
A onda je, samo nekoliko meseci kasnije, stigao Gorgan.
Mokhtar i Ali: javno vešanje zbog „lavata“
U novembru 2005. iranski poluzvanični dnevnik „Kayhan“ objavio je vest o pogubljenju dvojice muškaraca u severnom gradu Gorganu. Zvali su se Mokhtar N. i Ali A. Imali su 24 i 25 godina. Javno su obešeni na Trgu Shahid Bahonar. Razlog naveden u iranskom izveštaju bio je „lavat“ — sodomija.
Human Rights Watch reagovao je saopštenjem čiji naslov nije ostavljao mnogo prostora za eufemizme: „Iran: Two More Executions for Homosexual Conduct“. Organizacija je njihovo pogubljenje predstavila kao deo šireg obrasca progona gej muškaraca i podsetila da je tadašnji iranski zakon za penetrativni seksualni odnos između odraslih muškaraca propisivao smrtnu kaznu.
Ipak, čak i ovde postoji detalj koji ne treba sakriti. „Kayhan“ je tvrdio da su dvojica muškaraca imala i kriminalnu prošlost, a kasniji izvori pominjali su druga teška krivična dela. Nije potpuno jasno za šta je tačno u njihovom slučaju izrečena smrtna kazna niti imamo kompletnu sudsku dokumentaciju.
Abdorrahman Boroumand Center, koji dokumentuje žrtve iranskog režima, za Mokhtara navodi optužbu za sodomiju, ali istovremeno upozorava da nema podataka o njegovom suđenju, dokazima ili odbrani i da zbog odsustva osnovnih garancija pravičnog postupka nije moguće utvrditi validnost optužbi. Ali činjenica ostaje: iranski medij je objavio da su dvojica muškaraca pogubljena zbog „lavata“, a Human Rights Watch je slučaj tada tretirao kao pogubljenje zbog homoseksualnog ponašanja.
Kada država zaviri u spavaću sobu
Ova tri slučaja zajedno mnogo bolje objašnjavaju položaj homoseksualaca u Iranu nego bilo koja pojedinačna fotografija sa vešala. Teheranski slučaj pokazuje dvojicu muškaraca osuđenih na smrt nakon što je vlastima predat snimak njihovog seksualnog odnosa. Mashhad pokazuje koliko je teško doći do istine u zatvorenom pravosudnom sistemu u kojem nema transparentnosti, a maloletni ljudi mogu završiti na javnim vešalima. Gorgan pokazuje državu koja „lavat“ tretira kao krivično delo za koje ljudi mogu biti pogubljeni. A smrtna kazna bila je samo vrh sistema represije.
Human Rights Watch dokumentovao je hapšenja muškaraca na privatnim okupljanjima, policijske akcije protiv osoba upoznatih preko internet četova, mučenje radi priznanja i bičevanje zbog homoseksualnog ponašanja.
U Shirazu je 2003. policija upala na privatno okupljanje muškaraca u nečijem domu. Jedan od uhapšenih, koga Human Rights Watch naziva Amirom, kasnije je svedočio da su muškarci tokom pritvora mučeni kako bi priznali ono za šta su bili optuženi.
Godinu dana kasnije policajci u civilu koristili su internet četove da dogovaraju susrete sa muškarcima, a zatim ih hapse. Amir je ponovo uhapšen. Dobio je 175 udaraca bičem. Sto je izvršeno odmah. Nakon toga je bio pod nadzorom, ponovo hapšen i, prema njegovom svedočenju, prećeno mu je pogubljenjem sve dok 2005. nije pobegao iz Irana.
Kada govorimo o homoseksualcima u Iranu, pitanje nije samo koliko je ljudi zaista obešeno isključivo zato što su imali dobrovoljni seks sa osobom istog pola. Tačan broj možda nikada nećemo znati. Suđenja za seksualne prestupe održavana su iza zatvorenih vrata, pristup dokumentaciji bio je ograničen, priznanja su mogla biti iznuđena, a izveštavanje o pogubljenjima strogo kontrolisano. Human Rights Watch je upravo zato godinama upozoravao da je praktično nemoguće pouzdano utvrditi koliko je smrtnih kazni zbog „lavata“ zaista izvršeno.
Mnogo važnije pitanje glasi: Zašto je dobrovoljni seksualni odnos dvojice odraslih muškaraca uopšte mogao da bude razlog da država čoveku stavi omču oko vrata? Odgovor je: religija!
Piše: Ivan Krstić
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
