Berlin je danas jedan od najvažnijih centara LGBT slobode u Nemačkoj, ali i u Evropi. Gej muškarci mogu slobodno da pokazuju svoje sklonosti – čak i da preteruju u njima, dve žene mogu da se poljube na ulici, trans osobe imaju podršku sistema, a stotine hiljada ljudi jednom godišnje izlaze na Paradu ponosa, koja se u Nemačkoj zove CSD, da slave upravo tu slobodu. Ali Berlin nije postao simbol LGBT emancipacije preko noći.
Još pre Drugog svetskog rata bio je jedan od svetskih centara gej oslobođenja. Lekar i seksolog Magnus Hiršfild osnovao je 1919. Institut za seksualnu nauku, ustanovu koja je proučavala seksualnost, pružala medicinsku pomoć i zagovarala prava homoseksualnih i trans osoba. U Berlin su dolazili homoseksualci iz različitih krajeva Evrope, tražeći slobodu, anonimnost i život kakav u svojim sredinama nisu mogli da vode.
Grad je imao stotine gej i lezbejskih kafića, klubova i barova, kao i gej novine i magazine. Postojala je čitava urbana kultura koja je homoseksualnost činila vidljivom, društvenom i političkom. Berlin je bio mesto u kojem se moglo živeti otvorenije nego gotovo bilo gde drugde na kontinentu.
Nacisti su tu slobodu uništili. Hiršfildov institut je opljačkan, njegova biblioteka spaljena, a homoseksualci su progonjeni, hapšeni i slati u koncentracione logore. Ružičasti trougao postao je simbol njihovog stradanja.
Danas se u Berlinu, nedaleko od Brandenburške kapije, nalazi spomenik homoseksualcima progonjenim za vreme nacizma. CSD održava se od 1979. godine i prerastao je u jednu od najvećih evropskih manifestacija LGBT vidljivosti. Nollendorfplatz i okolne ulice važe za gej distrikt, sa klubovima, barovima, prodavnicama i institucijama koje su decenijama oblikovale LGBT život grada.
Berlin je, dakle, simbol onoga što se događa kada društvo odluči da seksualna sloboda nije privatna privilegija, već javno pravo. Zato je posebno potresno što se u tom istom gradu LGBT ljudi danas ponovo pitaju da li su bezbedni.
Oko 22 časa, 25. jula ove godine, dok se završavao 48. berlinski CSD, beli kombi uleteo je među ljude u Tiergartenu. Napadač nije ostao u vozilu. Prema informacijama policije i tužilaštva, nastavio je napad hladnim oružjem. Jedna žena je poginula, a desetine ljudi su povređene.
Osumnjičeni je bio dvadesetjednogodišnji Abdul Ballout, nemački državljanin rođen i odrastao u Berlinu. Ballout nije bio novopridošli izbeglica. Bio je proizvod nemačkog društva, ali i čovek koji se radikalizovao u islamističkoj ideologiji. I vlasti su ga već poznavale.
Ranije je pokušavao da napusti Nemačku i pridruži se džihadističkim strukturama. Bio je procesuiran zbog pripremanja teškog dela protiv države. Posle napada, istražitelji su na njegovom telefonu pronašli snimak na kojem maskirana osoba, za koju se veruje da je upravo Ballout, polaže zakletvu vernosti Islamskoj državi. Postojala je Islamska država. Postojala je radikalizacija. Postojala je prethodna istorija. Postojao je izbor LGBT događaja kao mete.
Zato je Institute for Strategic Dialogue berlinski napad smestio u širi obrazac islamističkog ekstremizma i upozorio da su LGBT događaji poslednjih godina postali prepoznatljiva meta džihadističkih napada i planova.
Samo da nije musliman
A onda je usledila reakcija koja možda najbolje pokazuje problem o kojem LGBT zajednica u Evropi godinama odbija ozbiljno da razgovara. Na komemoraciji kod Brandenburške kapije pojavila se berlinska pevačica Nyya. Govoreći o trenutku kada je čula za napad, priznala je da joj je jedna od prvih misli bila nada da počinilac nije neko migrantskog porekla, već „hrišćanska, bela osoba“.
Ta rečenica je fascinantna, jer pokazuje da je za deo progresivne scene identitet počinioca gotovo jednako politički važan kao identitet žrtve. Kao da bi za političku sliku sveta bilo lakše da je homoseksualce ubio neki beli AfD-ovac. Zašto?
Zato što tada postoji poznati scenario. Znamo šta treba reći. Osuditi verski fanatizam, patrijarhat, homofobiju, ekstremnu desnicu, naciste i zatražiti zabranu AfD-a. Niko neće pitati da li smo „hristofobi“. Niko neće zahtevati da pre osude nasilja objasnimo kako većina hrišćana ipak nije nasilna. Ali ako homoseksualce napadne islamista, počinje ritual ograđivanja. Naravno da većina muslimana nisu teroristi. Naravno da postoje LGBT muslimani. Naravno da postoje muslimani koji se bore za LGBT prava. Sve je to tačno.
Ali je takođe tačno da postoji islamistička ideologija koja homoseksualnost smatra grehom, homoseksualce legitimnim objektom represije, a u svojoj najekstremnijoj verziji i ljudima koje je dozvoljeno ubiti.
Čak je i berlinski CSD posle napada saopštio nešto što bi trebalo da bude potpuno nekontroverzno: „islamistički teror mora biti imenovan bez relativizacije, baš kao što se treba suprotstaviti pokušajima da se odgovornost jednog teroriste prebaci na sve muslimane.“
To je upravo razlika koju moramo da naučimo. Musliman nije isto što i islamista. Kritika islama nije isto što i mržnja prema muslimanima. A kritikovati ideju nije isto što i mrzeti čoveka. Samo što kada krenete da kritikujete islam, dežurni levičarski online ratnici i kvirci za Palestinu će pokušati da vas ućutkaju etiketom da ste islamofobični!
Zašto gejevi sve više glasaju za AfD?
Baš zato više nije toliko iznenađenje što se deo nemačkih gej muškaraca politički pomera udesno. U velikoj anketi gej dejting aplikacije Romeo pred nemačke izbore 2025. učestvovalo je više od 60.000 korisnika. AfD je bio prvi sa 27,9 odsto, ispred Zelenih sa 19,9, CDU sa 17,6 i SPD sa 12,5 odsto. Među ispitanicima od 18 do 24 godine podrška AfD-u bila je čak 34,7 odsto.
Romeo anketa nije reprezentativno istraživanje svih nemačkih homoseksualaca. Učesnici su se sami uključivali, a postojale su i metodološke slabosti. Zato iz nje ne možemo zaključiti da „trećina nemačkih gejeva glasa za AfD“. Ali možemo postaviti mnogo zanimljivije pitanje: Zašto je AfD uopšte toliko privlačan desetinama hiljada korisnika jedne gej aplikacije?
I koliko na to utiče osećaj da progresivna politika veoma glasno govori o pretnji LGBT ljudima kada ona dolazi sa krajnje desnice, ali postaje neobično oprezna kada homofobija dolazi iz verskog fundamentalizma ili konzervativnih migrantskih zajednica?
Berlin nije bio prvi
Oslo, 25. jun 2022. Bila je noć uoči Pridea. Napadač je otvorio vatru kod London Puba, jednog od najpoznatijih gej mesta u norveškoj prestonici. Dvoje ljudi je ubijeno, više njih pogođeno mecima. Zaniar Matapour, Norvežanin iranskog porekla, kasnije je osuđen za ubistvo i terorizam na 30 godina zatvora.
U januaru 2026. Arfan Bhatti, poznati norveški islamista, takođe je osuđen na 30 godina zbog uloge u organizovanju napada.
Drezden, 4. oktobar 2020. Sirijski državljanin Abdullah A. napao je noževima dvojicu muškaraca koje je identifikovao kao homoseksualce. Jedan je preminuo, drugi je teško povređen. Nemačko savezno tužilaštvo utvrdilo je radikalno islamistički motiv, a sud ga je osudio na doživotni zatvor.
Orlando, 12. jun 2016. Pulse. Četrdeset devet mrtvih. Gej klub pretvoren u mesto jednog od najtežih masovnih ubistava u američkoj istoriji. Omar Mateen je tokom napada iskazao lojalnost vođi Islamske države. Možemo raspravljati o njegovim motivima, psihologiji i stepenu stvarne povezanosti sa ISIS-om. Ne možemo izbrisati činjenicu da je za metu izabrao LGBT klub niti da je džihadističku ideologiju prizvao tokom masakra.
U međuvremenu
Dok sam pisao ovaj tekst, u noći između 30. i 31. avgusta, na parkingu gej bara Venture-N u Tucsonu, četrdesetčetvorogodišnji Ousman Ceesay prišao je Vincentu Anthonyju Siqueirosu i Cameronu Davisu Capari i otvorio vatru. Obojica muškaraca su ubijena. Ceesay je i sam zadobio prostrelnu ranu i kasnije preminuo u bolnici. Kod Ceesaya je pronađena beleška sa imenima i adresama više LGBT lokala i organizacija u Tucsonu. Gradonačelnica Regina Romero saopštila je da istražitelji veruju da je nameravao da nanese štetu i na drugim mestima povezanim sa LGBT zajednicom, zbog čega je policija pojačala obezbeđenje gej lokala, a slučaj počela da istražuje kao mogući zločin iz mržnje.
O samom Ceesayu, međutim, za sada se zna veoma malo. Nije imao kriminalni dosije u okrugu Pima niti je služio kaznu u zatvorskom sistemu Arizone. Na internetu su se odmah pojavile tvrdnje da je bio musliman afričkog porekla, ali njegovu veroispovest, nacionalno poreklo i imigracioni status zasad nisu potvrdili ni policija ni lokalne vlasti. Njegovo ime jeste veoma rasprostranjeno u Gambiji i među Gambijcima, ali ime nije dokaz ni porekla ni religije.
Samo noć ranije u Parizu napadnut je Pierre Picavet, policajac i predsednik udruženja FLAG!, koje okuplja LGBT pripadnike policije i drugih službi bezbednosti. Napadač mu je uputio homofobične uvrede i udarao ga praznom bocom viskija. Picavet je zadobio višestruke prelome lica i lobanje, povredu očne duplje i unutrašnje krvarenje. Napadač je uhapšen, ali se njegov identitet krije. Rođen je 2006. godine i živi u Saint-Denisu, tipičnom pariskom predgrađu koje je izrazito multietnička sredina severno od Pariza, oblikovana višedecenijskom imigracijom, sa velikim broje stanovnika poreklom iz severne i podsaharske Afrike i značajnim muslimanskim stanovništvom.
A onda postoje napadi koji su sprečeni
Beč, 2023. Oko 300.000 ljudi trebalo je da učestvuje na Regenbogenparade kada su austrijske službe uhapsile trojicu osumnjičenih, starih svega 14, 17 i 20 godina. Bili su austrijski državljani bosanskog i čečenskog porekla i, prema bezbednosnim službama, simpatizeri Islamske države koji su se radikalizovali preko interneta. Kasnija istraga pronašla je komunikaciju u kojoj se govorilo o napadu na „gej paradu“, gaženju ljudi automobilom, napadima noževima i nabavljanju automatskog oružja.
London, 2019. Mohiussunnath Chowdhury planirao je napade na nekoliko lokacija, među kojima je bio i Pride London. Razgovarao je sa ljudima za koje je mislio da su istomišljenici, a koji su zapravo bili policajci na tajnom zadatku. Vežbao je napade nožem i pokušavao da nabavi vatreno oružje. Osuđen je za pripremanje terorističkih dela.
Cirih, 2024. Dvojica maloletnika završila su pod istragom nakon pretnji uoči Zurich Pridea; švajcarski mediji, pozivajući se na istragu, navodili su islamističku radikalizaciju i simpatije prema IS-u.
Kada se Berlin, Oslo, Drezden, Orlando, Beč, London i Cirih stave jedan pored drugog, više ne govorimo o teorijskom pitanju. Postoji islamistička anti-LGBT pretnja. To ne znači da je jedina.
Krajnja desnica takođe napada Pride događaje. Hrišćanski fundamentalisti vode kampanje protiv LGBT prava. U Cirihu je, recimo, policija tokom Pridea privodila i pripadnike ekstremne desnice sa homofobnim materijalom. LGBT ljudi imaju više neprijatelja istovremeno. Nema nikakvog razloga da jednog od njih prećutkujemo zato što nam politička korektnost diše za vratom!
Od zatvora do smrtne kazne
A onda izađimo iz Evrope. Prema ILGA World, 62 države članice UN i dalje su 2024. kriminalizovale dobrovoljne istopolne seksualne odnose zakonom ili u praksi. U sedam država smrtna kazna bila je zakonski propisana za određene dobrovoljne istopolne odnose: Bruneju, Mauritaniji, Iranu, delovima Nigerije pod šerijatskim zakonodavstvom, Saudijskoj Arabiji, Ugandi i Jemenu. U Avganistanu, Pakistanu, Kataru, Somaliji i UAE pravna situacija oko mogućnosti smrtne kazne je složenija i izvori se razlikuju u pogledu njene pravne osnove i primene. Ogroman deo tih režima represiju opravdava upravo religijom i šerijatskim normama.
Iran
Iran je jedan od najtežih primera državne represije nad LGBT ljudima, ali upravo zato zahteva preciznost. Iranski krivični zakon predviđa bičevanje i zatvorske kazne za različite istopolne odnose, dok za određene oblike seksualnog odnosa između muškaraca predviđa i smrtnu kaznu.
Human Rights Watch je zabeležio pogubljenje dvojice muškaraca u Gorganu 2005. godine, nakon procesa u kojem su vlasti kao osnov navele homoseksualno ponašanje. Organizacije poput Iran Human Rights i Amnesty International godinama dokumentuju pogubljenja ljudi osuđenih za „lavat“, odnosno seksualne odnose između muškaraca, i upozoravaju da su takvi procesi često nepravedni, da se priznanja iznuđuju i da optuženi nemaju stvarnu mogućnost odbrane.
Još manje podataka postoji o LGBT ljudima koje su ubile njihove porodice. U Iranu, kao i u drugim društvima u kojima su homoseksualnost i rodna nekonformnost snažno stigmatizovane, nasilje se često odvija unutar porodice i nikada ne dospe do policije, suda ili medija. Porodice mogu da prete, zatvaraju osobu u kuću, prisiljavaju je na brak, podvrgavaju je „lečenju“, fizički zlostavljaju ili je ubiju u onome što se u različitim sredinama naziva „ubistvom iz časti“. Međutim, iranske institucije ne vode javnu i pouzdanu statistiku o ubistvima LGBT osoba, a porodice često prikrivaju okolnosti smrti ili ih predstavljaju kao samoubistvo, nesreću ili običan porodični sukob.
Avganistan
Posle povratka talibana situacija je postala još brutalnija. Talibanska interpretacija šerijata omogućava kažnjavanje istopolnih odnosa smrću, bičevanjem ili zatvorom. Dokumentovani su napadi, seksualno nasilje, otmice, pretnje i ubistva LGBT ljudi, zbog čega su mnogi otišli u ilegalu ili pobegli iz zemlje. Postoje i dugo prisutne tvrdnje i izjave talibanskih predstavnika o kažnjavanju homoseksualaca bacanjem sa krova zgrada. Država u kojoj homoseksualac mora da se pita da li će ga zbog seksualne orijentacije zatvoriti, bičevati ili ubiti nije „kulturno drugačija“. Ona krši njegova osnovna ljudska prava.
A Turska pokazuje da stvari mogu da krenu i unazad
Turska je posebno važna jer homoseksualnost tamo nije kriminalizovana kao u Iranu ili Saudijskoj Arabiji. Pa ipak, položaj LGBT ljudi dramatično se pogoršava. Istanbul Pride zabranjivan je jedanaest godina zaredom. Erdoganove vlasti LGBT pitanja sve češće predstavljaju kao pretnju porodici. Tokom proglašene „Godine porodice“ 2025. Ministarstvo porodice izdalo je instrukcije kojima se iz službenog jezika potiskuju termini poput seksualne orijentacije i rodnog identiteta.
Tokom 2025. i ponovo 2026. pojavili su se predlozi kojima bi ponašanje proglašeno „suprotnim biološkom polu i javnom moralu“, kao i njegovo „promovisanje“, moglo da bude kažnjavano zatvorom do tri godine. To je važna lekcija. LGBT prava nisu civilizacijska tekovina koja se jednom osvoji i zauvek ostane osvojena. Mogu da nestanu.
A šta nam govori Balkan?
Tu priča postaje komplikovanija. Bosna i Hercegovina, Albanija i Kosovo imaju značajno ili većinsko muslimansko stanovništvo, ali nisu Iran, Saudijska Arabija ili Avganistan. Pride se održava u Sarajevu. Održava se u Tirani. Održava se u Prištini. Homoseksualnost nije kriminalizovana. I upravo zbog toga su korisni kao kontrolni primer: muslimanska većina ne proizvodi automatski šerijatsku državu niti ukidanje LGBT prava. Ali to ne znači ni da je društvena homofobija mala.
Starije Pewovo istraživanje muslimanskog stanovništva pokazivalo je izuzetno visoku moralnu osudu homoseksualnog ponašanja: 83 odsto ispitanih muslimana u Albaniji i BiH i 73 odsto na Kosovu smatralo ga je moralno pogrešnim. Istovremeno se stvari menjaju. U Sarajevu je podrška održavanju Pridea u jednom istraživanju porasla sa 43 odsto pre prve parade na 52 odsto posle nje, dok je izvan Sarajeva protivljenje ostalo ogromno. BiH Pride danas postoji, ali ni nasilje nije nestalo: dve LGBT osobe napadnute su posle Pridea 2025. jer su nosile dugine simbole. U Albaniji je Pride u Tirani 2025. održan, ali istraživanja LGBT organizacija beleže visok nivo diskriminacije i veoma nisko poverenje LGBT ljudi u institucije.
Evropa postaje manje bezbedna za LGBT ljude
Ovo nije osećaj. Postoje brojevi. Agencija Evropske unije za osnovna prava sprovela je istraživanje sa više od 100.000 LGBT osoba. Godine 2019. 37 odsto ispitanika prijavljivalo je uznemiravanje motivisano mržnjom. U istraživanju 2023. — 55 odsto. Udeo ljudi koji su tokom prethodnih pet godina doživeli fizički ili seksualni napad porastao je sa 11 na 14 odsto. Jedna trećina žrtava nasilje je doživela više puta. To je ozbiljan evropski problem.
Ali ovde dolazimo do pitanja migracija. Najlakše bi bilo napisati: „Nasilje je poraslo zato što je Evropa primila milione muslimanskih migranata.“ Problem je što postojeći evropski podaci to ne dokazuju. FRA istraživanje meri iskustva žrtava, ali ne daje osnov da se evropski rast anti-LGBT nasilja pripiše muslimanskim migrantima.
Dansko istraživanje o LGBT osobama migrantskog porekla utvrdilo je da su negativni stavovi prema LGBT ljudima posebno zastupljeni među veoma religioznim migrantima i njihovim potomcima i da su ljudi muslimanskog porekla bili natprosečno zastupljeni u toj grupi.
To je razgovor koji Evropa mora da bude sposobna da vodi bez histerije sa obe strane. Ne tvrdnja da je svaki migrant homofob, ali većina jeste. Države koje prime veliki broj ljudi iz društava u kojima je homoseksualnost kriminalizovana ne mogu istovremeno da se ponašaju kao da će se stavovi prema homoseksualnosti magično promeniti prelaskom državne granice. Integracija ne znači samo naučiti jezik, pronaći posao i plaćati porez. Integracija mora da znači i prihvatanje činjenice da vaš komšija ima pravo da bude gej. Da dve žene imaju pravo da se poljube. Da trans osoba ima pravo da postoji. Da Pride ima pravo da prođe ulicom. I da vaša religijska uvređenost nije veto na tuđa građanska prava.
Hamtramck: kada manjina postane većina
Možda zato jedan mali američki grad zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je dobio. Hamtramck u Mičigenu. Nekada pretežno poljski grad, poslednjih decenija promenio se dolaskom velikog broja imigranata, posebno iz Jemena i Bangladeša. Više od 40 odsto stanovnika rođeno je van SAD, a grad je dobio potpuno muslimansko gradsko veće.
U junu 2023. veće je jednoglasno odlučilo da se na gradskoj imovini više ne mogu isticati zastave verskih, etničkih, rasnih, političkih ili grupa definisanih seksualnom orijentacijom. Time je sa gradskih jarbola nestala i Pride zastava.
Formalno, dakle, nije doneta odluka koja kaže „zabranjujemo LGBT zastavu“. Pravilo važi za čitav niz grupnih zastava i ne zabranjuje privatnim građanima da ističu Pride zastavu na svojim kućama i firmama. Ali politički kontekst nije bio tajna. Članovi potpuno muslimanskog gradskog veća govorili su da je Pride simbolika u sukobu sa verskim uverenjima dela stanovništva. „Želimo da poštujemo verska prava naših građana“, objasnio je član veća Nayeem Choudhury. I eto savršenog liberalnog paradoksa. Ljudi koji su kao manjina tražili toleranciju, zaštitu od diskriminacije i pravo da njihova religija bude vidljiva postali su politička većina. A onda se pojavilo pitanje: šta se događa sa drugom manjinom?
Američki sudovi su zasad prihvatili da je politika gradskih jarbola ustavno dopuštena upravo zato što je formulisana kao opšta politika prema privatnim zastavama, a ne kao zabrana LGBT govora. Pravno pitanje je, dakle, jedno. Političko je sasvim drugo.
Pravo da kritikujemo religiju
Ovde dolazimo do reči od koje svi beže. Islamofobija. Većina velikih religijskih tradicija ima ozbiljan istorijski problem sa homoseksualnošću. Hrišćanstvo ga ima. Judaizam ga ima. Islam ga ima. LGBT pokret je decenijama kritikovao Katoličku crkvu. Kritikovao je pravoslavne crkve. Protestovao ispred hramova. Ismevao religijske dogme. Kritikovao papu, biskupe, patrijarhe i sveštenike. I dobro je što jeste. Jer ljudska prava ne podležu verskom vetu. Ali zašto bi islam imao drugačiji tretman?
Ako kažem da je stav Srpske pravoslavne crkve prema homoseksualnosti homofoban, nisam „pravoslavofob“. Ako kažem da je Katolička crkva decenijama nanosila štetu LGBT ljudima, nisam „katolikofob“. Zašto bi onda tvrdnja da su određena islamska učenja, šerijatski propisi i islamistički pokreti izrazito homofobni automatski bila proglašena mržnjom prema muslimanima? Nije. Mrzeti čoveka zato što je musliman jeste predrasuda. Diskriminisati ga zbog njegovog imena, porekla ili vere jeste diskriminacija. Napasti džamiju jeste zločin. Ali reći da je verska ideja loša, opasna, nazadna ili homofobna spada u slobodu mišljenja. I tu dolazim do namerno provokativne rečenice: Islamofobija je naše LGBT pravo. Ne islamofobija kao mržnja prema muslimanima. Ne pravo da nekome zabranimo posao zato što se zove Muhamed. Ne pravo da vređamo dete zato što njegova majka nosi hidžab. Nego pravo da se plašimo političkog islama, islamizma i svakog procesa kojim bi religijske norme dobile moć nad našim građanskim pravima. Jer „fobija“ u svom izvornom značenju podrazumeva iracionalan strah. Strah homoseksualca od pauka može biti iracionalan, ali strah od ideologije čiji su sledbenici pucali na gej klub u Orlandu, napali Pride u Oslu, ubili gej muškarca u Drezdenu, napali CSD u Berlinu i planirali napade na Pride događaje u Beču i Londonu nije bez osnova.
Strah od države u kojoj zbog seksa sa muškarcem možete dobiti smrtnu kaznu nije iracionalan. Ne obaveštava vas Grindr džabe kada ste na tim teritorijama da tu aplikaciju koristite na sopstvenu odgovornost i da to nije baš najpametnije! Strah od talibana ako ste gej nije iracionalan. Strah da evropska društva mogu izgubiti deo teško izborene seksualne slobode ako iz straha od etikete „islamofobije“ prestanu da zahtevaju da se verske norme podrede građanskim pravima — takođe je legitimna politička briga. Ali taj strah mora imati jasnu adresu. Ideologiju, ne etničku grupu.
Jer među ljudima koji najviše imaju razloga da se plaše islamizma nalaze se upravo muslimani: liberalni muslimani, žene, ateisti poreklom iz muslimanskih porodica i LGBT muslimani koji su pobegli iz Irana, Avganistana, Iraka ili drugih represivnih sredina.
Tugay Saraç, gej musliman i nekadašnji salafista koji danas radi sa LGBT ljudima u Berlinu, posle napada na CSD rekao je nešto što bi evropska LGBT scena trebalo pažljivo da čuje: među ljudima sa kojima radi nalaze se LGBT muslimani i bivši muslimani koji su na CSD došli da se osećaju slobodno, da bi im tu slobodu napao čovek koji zastupa upravo ideologiju od koje su neki od njih pobegli. Te ljude ne branimo tako što ćutimo o islamizmu. Branimo ih tako što ga imenujemo.
Queers for Palestine: solidarnost ne mora da znači samozavaravanje
Posebno zanimljiv fenomen poslednjih godina jeste pokret Queers for Palestine. Da odmah raščistimo jednu stvar: potpuno je legitimno da LGBT osoba bude solidarna sa palestinskim civilima. Homoseksualac ne mora da proverava nečiji stav prema istopolnim brakovima pre nego što zaključi da taj čovek ne zaslužuje da bude ubijen, ranjen, gladan ili proteran iz svog doma. Jednako je legitimno kritikovati izraelsku vladu, rat u Gazi, stradanje civila, naseljeničku politiku ili bilo koju drugu odluku države Izrael. Ljudska prava nisu trgovina: ne moraju Palestinci prvo da zavole homoseksualce da bi homoseksualci branili njihova ljudska prava. Problem nastaje kada se iz te sasvim legitimne solidarnosti napravi politička bajka u kojoj LGBT aktivisti više nisu samo queers for Palestine, već se stvara utisak da je i Palestine for queers. Nije. Palestinsko društvo nije LGBT-friendly društvo. Hamas svakako nije LGBT organizacija. Gaza nije Tel Aviv. I ne treba da se pravimo da jeste. To je posebno važno kada se Izrael u delovima zapadne queer aktivističke scene predstavlja gotovo kao prirodni neprijatelj LGBT zajednice, dok se palestinska strana simbolički uključuje u širi savez „potlačenih“.
Tu stvarnost postaje prilično neprijatna za teoriju. U Izraelu LGBT ljudi žive otvoreno, postoje gej klubovi, LGBT organizacije i javni Pride događaji, a Tel Aviv je decenijama jedan od najvidljivijih LGBT centara Bliskog istoka. To ne čini izraelsku vladu imunom na kritiku zbog Gaze niti dokazuje da je svaka izraelska politika dobra. LGBT prava nisu moralni kredit kojim država može da plati kršenje nekog drugog ljudskog prava. Ali ni izraz „pinkwashing“ ne može magično da učini razliku između položaja homoseksualaca u Izraelu i na palestinskim teritorijama nepostojećom. Ta razlika postoji. I osećaju je upravo palestinski homoseksualci.
Jedan od najužasnijih slučajeva dogodio se 2022. godine kada je dvadesetpetogodišnji Ahmad Abu Marhia, gej Palestinac koji je prethodno boravio u Izraelu tražeći zaštitu, pronađen obezglavljen u Hebronu. Snimak njegovog ubistva pojavio se na društvenim mrežama.
Postoje čak i ulični intervjui u kojima su Palestinci pitani šta misle o „Queers for Palestine“, a odgovori su bili sve samo ne oduševljeni: od toga da je homoseksualnost neprihvatljiva do poruke da takva podrška nije nešto sa čime žele da budu povezani. To nisu reprezentativna istraživanja palestinskog javnog mnjenja i bilo bi pogrešno predstavljati ih kao stav svih Palestinaca. Ali jesu zanimljiv sudar zapadnog aktivističkog imaginarijuma sa veoma konzervativnim društvenim stavovima.
A možda je upravo tu najveća ironija. LGBT aktivista u Londonu, Berlinu ili Njujorku može da izađe na ulicu sa transparentom „Queers for Palestine“. To je njegovo pravo. U Ramali ili Gazi javno izaći sa transparentom „Palestine for Queers“ bilo bi nešto sasvim drugo. I to je razlika koju ne bi trebalo sakrivati.
Prvi otvoreno gej imam – i metak u čelo
Postojao je čovek koji je pokušao da pokaže da islam i homoseksualnost ne moraju biti neprijatelji. Muhsin Hendricks iz Južne Afrike smatra se prvim otvoreno gej imamom na svetu. Javno je izašao još 1996. godine i naredne gotovo tri decenije posvetio radu sa LGBT muslimanima, pokušavajući da im pokaže da ne moraju da biraju između seksualne orijentacije i vere. Osnivao je inkluzivne muslimanske zajednice, obavljao istopolna venčanja i otvoreno osporavao tradicionalna islamska tumačenja homoseksualnosti, zbog čega je nailazio na snažan otpor konzervativnih verskih krugova.
A onda je 15. februara 2025. ubijen. Dok se nalazio na zadnjem sedištu automobila u Gqeberhi, drugo vozilo preprečilo im je put. Dvojica maskiranih muškaraca izašla su iz njega, jedan je prišao Hendricksovom automobilu i kroz prozor ispalio više metaka. Hendricks je poginuo na mestu. Tog dana putovao je da obavi venčanje, a pojedini izvori navodili su da je reč o istopolnom paru. Njegovo ubistvo izazvalo je sumnje da je reč o zločinu iz mržnje, pa je čak i južnoafrička vlada govorila o mogućnosti religijski motivisanog napada. Ipak, to do danas nije dokazano jer niko nije uhapšen zbog njegovog ubistva.
I na kraju – Srbija
Ne moramo čak ni da idemo do Berlina, Osla ili Hamtramcka da bismo razumeli kako izgleda sudar LGBT vidljivosti i konzervativne sredine. Imamo Prajd karavan.
Tokom 2025. aktivisti su išli kroz Niš, Leskovac, Kragujevac, Čačak i Užice. U Kruševac nisu uspeli da stignu jer im je policija saopštila da ne može da garantuje bezbednost zbog okupljenih huligana. U Čačku i Užicu bilo je vređanja, pretnji i petardi. Godinu kasnije, u julu 2026, Prajd karavan je otkazan u Pirotu nakon što se na trgu okupila grupa protivnika, policija izašla u opremi za razbijanje demonstracija, a novinarka N1 bila pogođena predmetom tokom izveštavanja. Istog dana skup u Vranju prošao je bez incidenta. Dakle, homofobija u Srbiji svakako nije „muslimanski problem“. Naprotiv.
Imamo je sasvim dovoljno među pravoslavnim Srbima, navijačkim grupama, ekstremnom desnicom i ljudima kojima islam nikada nije bio deo života. I upravo zato imamo pravo da budemo dosledni. Ako kritikujemo pravoslavnog sveštenika koji homoseksualnost naziva bolešću – kritikovaćemo i imama koji je naziva grehom. Ako zahtevamo da država zaštiti Pride od pravoslavnih ekstremista – zahtevaćemo isto kada pretnja dolazi od islamista. Ako odbijamo da nam Biblija određuje građanska prava – odbićemo da nam ih određuje i Kuran. A Novi Pazar je možda najzanimljiviji domaći primer.
Prajd karavan je još 2019. planirao prvi događaj u tom gradu. Nije održan. Organizatori su odustali nakon snažnog protivljenja i poruka na društvenim mrežama, dok je više desetina građana prošlo centrom Novog Pazara protestujući protiv najavljenog LGBT skupa. To je činjenica o kojoj takođe moramo imati pravo da govorimo.
Bez mržnje prema Bošnjacima. Bez mržnje prema muslimanima. Ali i bez infantilnog pretvaranja da religijski konzervativizam prestaje da bude problem onda kada religija više nije hrišćanstvo. Jer LGBT emancipacija nije nastala tako što smo pazili da ne uvredimo religijske dogme. Nastala je tako što smo rekli da naš život vredi više od dogme. To pravo nismo izborili da bismo ga sada dobrovoljno predali.
Ako je „islamofobija“ etiketa koja će biti zalepljena svakom homoseksualcu koji kaže da ne želi šerijat, da se plaši islamizma, da osuđuje pogubljenja homoseksualaca, da zahteva od migrantskih zajednica prihvatanje LGBT prava i da odbija da relativizuje homofobiju zato što dolazi iz manjinske zajednice – onda ćemo morati da naučimo da živimo i sa tom etiketom.
Tražimo pravo da se bez straha od moralne ucene suprotstavimo svakoj ideologiji koja bi nama oduzela pravo da budemo ono što jesmo. Hrišćanskoj. Nacionalističkoj. Fašističkoj. I islamističkoj. Bez izuzetka.
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
