U savremenom društvu, u kojem se razlike među ljudima često ističu više nego ono što ih povezuje, važno je podsetiti se jedne jednostavne, ali suštinske istine: humanost ne poznaje podele. Ona ne pita za poreklo, identitet, verovanje ili emotivno opredeljenje čoveka. U svom najdubljem smislu, humanost postoji upravo tamo gde prestaju predrasude, a počinje spremnost da se drugome pruži pomoć.
Upravo na toj ideji počiva i misija Crvenog krsta. Njegovo delovanje od samog nastanka zasniva se na principu univerzalnosti odnosno pomoći svakom čoveku kome je pomoć potrebna. Bez izuzetka i bez uslova. Jedina podela koju humanitarni rad poznaje jeste ona između ljudi kojima je pomoć potrebna i onih koji su spremni da je pruže.
Zato Crveni krst ne predstavlja samo humanitarnu organizaciju, već i prostor društvene solidarnosti. U vremenu rastuće otuđenosti, stigmatizacije i socijalne isključenosti, njegova uloga postaje mnogo šira od pružanja materijalne pomoći. Ona podrazumeva očuvanje ljudskog dostojanstva, naročito onda kada je ono ugroženo predrasudama.
Posebno je važno govoriti o onima koji se i danas nalaze na društvenoj margini. Među njima su i pripadnici LGBT zajednice, koji se neretko suočavaju sa odbacivanjem, diskriminacijom i ćutanjem koje društvo nameće kao očekivani oblik ponašanja. Za mnoge mlade ljude neprihvatanje od strane porodice znači gubitak sigurnosti, emocionalne podrške i osećaja pripadnosti. U takvim okolnostima, razgovor, psihološka podrška i prostor u kojem osoba može biti prihvaćena bez straha postaju pitanje elementarnog ljudskog dostojanstva.
Zato je značajno što sve više mladih ljudi učestvuje u radu Crvenog krsta. Reč je o generacijama koje sve manje pristaju na podele zasnovane na identitetu, a sve više vrednuju empatiju, razumevanje i solidarnost. Njihovo prisustvo pokazuje da humanost opstaje upravo onda kada se čovek posmatra kao čovek, a ne kroz stereotipe koji mu se pripisuju.
Kada je reč o zdravlju, odgovornost i prevencija ostaju univerzalne vrednosti. Redovni pregledi, testiranja na polno prenosive infekcije i odgovorno ponašanje važni su za svakoga, bez obzira na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet. Zdravstvena zaštita ne sme biti prostor stigme, već prostor poverenja i brige o čoveku.
Upravo se na tom mestu otvara i jedno važno društveno pitanje koje često ostaje opterećeno predrasudama pitanje dobrovoljnog davanja krvi među LGBT osobama. U javnosti i dalje opstaje pojednostavljena i netačna predstava da gej osobe „ne mogu“ biti davaoci krvi. Takvo razmišljanje ne proizlazi iz medicinskih činjenica, već iz dugotrajne društvene stigmatizacije. Svaka osoba može biti donator krvi i organa!
Savremena medicina ne polazi od identiteta čoveka, već od procene rizičnih ponašanja i zdravstvene bezbednosti krvi. Drugim rečima, kriterijumi bi trebalo da budu jednaki za sve ljude. Humanost ne može biti privilegija rezervisana samo za određene grupe, niti spremnost da se nekome spasi život sme biti osporena zbog nečije seksualne orijentacije.
Možda upravo zato pitanje davanja krvi prevazilazi medicinski okvir i postaje pitanje društvene etike. Jer, kada se čovek nađe u situaciji da njegovom roditelju, partneru ili detetu hitno treba krv, tada nestaju ideološke podele i stereotipi. U tom trenutku jedino što postaje važno jeste da postoji osoba spremna da pomogne. Krv tada nema identitet, naciju, veru ni seksualnu orijentaciju, ona ima samo jednu svrhu: da spasi život.
Isto važi i za svaki drugi oblik humanosti. Osoba koja je donirala garderobu, pripremila obrok u narodnoj kuhinji ili pružila prvu pomoć nekome na ulici može biti pripadnik LGBT zajednice. Ali u trenutku kada je pomoć pružena, identitet onoga ko pomaže postaje nevažan pred značajem samog dela. Humanost svoju vrednost ne crpi iz toga ko je čovek, već iz onoga što je spreman da učini za drugoga.
Posebno su često nevidljivi stariji pripadnici LGBT zajednice. Mnogi od njih žive sami, bez porodične podrške, bez podrške familije i bez osećaja pripadnosti koji većina ljudi podrazumeva kao prirodan deo starosti. Usamljenost u takvim okolnostima postaje mnogo dublja, tiša i teža. Zato pomoć i podrška humanitarnih organizacija za njih nisu samo socijalna usluga, već potvrda da nisu zaboravljeni i odbačeni od društva.
Na kraju, možda je najvažnije vratiti se početnoj misli: humanost nema potrebu da objašnjava razlike među ljudima, jer ih ona prevazilazi. Društvo koje želi da bude istinski solidarno mora biti spremno da prihvati čoveka u njegovom punom dostojanstvu, bez uslovljavanja i bez diskriminacije. Jer pomoć ne postaje manje vredna zbog identiteta onoga ko je pruža, štaviše, njena vrednost upravo leži u sposobnosti da dopre do svakoga.
Piše: Nemanja Torbica
Autor je sekretar Crvenog krsta Smederevska Palanka
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
