Cigle sa Stonewall Inna danas su na prodaju. Ne sama zgrada – ona i dalje stoji kao gotovo sveto mesto queer istorije, dvospratna kuća u njujorškoj Christopher Street – već doslovno cigle i malter sa njene fasade. Kurt Kelly, jedan od sadašnjih vlasnika bara, pronašao je cigle iz Stonewalla u kontejneru tokom renoviranja 2006. godine, ubrzo nakon što je sa poslovnom partnerkom Stacy Lentz kupio istorijski lokal kako bi ga sačuvao. Grad je tada naredio uklanjanje originalne fasade, ocenivši je nestabilnom, i deo istorije queer pokreta praktično je bio namenjen deponiji.
Kelly je proveo sate preturajući po kontejneru kako bi spasio ono što je grad nameravao da baci. „Rekao sam: ‘Čekajte malo, nećete baciti našu istoriju.’“ Danas se te cigle prodaju kolekcionarima, a prihod ide Stonewall Inn Gives Back Initiative (SIGBI) – u gotovo doslovnoj prodaji ruševina prošlosti kako bi se izgradila budućnost na čvršćim temeljima.
Ali ta istorija ni izdaleka nije uredna priča o oslobođenju i duginim zastavama. Kada su Kelly i Lentz 2006. prvi put uklanjali klupe iz lokala, iza njih nisu pronašli samo prašinu. U starom nameštaju i zidovima nalazile su se kese kokaina – ostaci reputacije „rupčage“ koja je Stonewall pratila još od otvaranja šezdesetih godina. Bio je to opipljiv dokaz da je Stonewall, pre nego što je postao spomenik, bio biznis. A ono što mnogi danas ne znaju jeste da je mnogo pre čuvenih Stonewall nemira taj bar bio neugledno mesto čije je postojanje bilo duboko povezano sa mafijom.
U središtu te moralno sive priče nalazio se Matthew „Matty the Horse“ Ianniello. Za javnost je bio odlikovani veteran Drugog svetskog rata, nosilac Purple Heart i Bronze Star odlikovanja. Za FBI bio je moćni capo, a kasnije i vršilac dužnosti šefa njujorške mafijaške porodice Genovese. Za queer zajednicu Greenwich Villagea bio je poznat kao „Sultan Times Squarea“. U vreme kada je homoseksualnost bila kriminalizovana u velikom delu Sjedinjenih Država – Illinois je tek 1962. postao prva savezna država koja ju je dekriminalizovala – gej muškarci praktično nisu imali pristup normalnom javnom životu. Trans osobe takođe su bile na udaru zakona. Biti trans samo po sebi nije svuda bilo eksplicitno nezakonito, ali su mnoge države, uključujući Njujork, imale propise protiv „cross-dressinga“. Ianniello je shvatio da su te društveno odbačene grupe savršeno „zarobljeno tržište“.
Počeo je da razvija queer noćni život, a jedan od prvih lokala bio je 82 Club. Gej muškarci i trans osobe bili su potisnuti u ilegalu, a Ianniello ih je tamo čekao spreman da im, praktično, proda njihovu sopstvenu slobodu – uz ogromnu maržu. Visoke ulaznice i preskupa pića predstavljali su cenu „zaštite“ od policijskih hapšenja tokom racija. Iz svoje kancelarije u restoranu Tito’s Ianniello je vodio mrežu tako da čak i društveni izopštenici uredno plaćaju svoj dug mafijaškoj porodici.
Mafijaška priča Stonewalla počinje 1966. godine, kada je Ianniello podržao mladog saradnika Tonyja Lauriju, poznatog kao „Fat Tony“, da kupi Stonewall Inn za svega 3.500 dolara. U tom trenutku to je bio neuspešan restoran namenjen heteroseksualnoj klijenteli. Bilo je dovoljno ofarbati prozore u crno, staviti džuboks u ugao i Stonewall je ponovo rođen kao „private bottle club“ – privatni klub u kojem su članovi donosili ili kupovali alkohol mimo klasične barske licence. Ianniello je isti poslovni model kasnije primenjivao i na klubove poput Gilded Grapea i Haymarketa, koji su tokom sedamdesetih uspešno poslovali. Biznis je bio „porodični“ i u doslovnijem smislu. Anna Genovese, supruga Vita Genovesea po kome je mafijaška porodica nosila ime, navodno je bila lezbejka i vodila je nekoliko gej klubova u vlasništvu porodice. Bio je to neobičan trenutak u kojem su se unutrašnji život mafije i zajednica koju je istovremeno opsluživala i iskorišćavala delimično preklapali.
Da bi se razumeo odnos mafije prema Stonewallu i drugim queer barovima, potrebno je razumeti ono što je obeležilo Njujork 20. veka – svojevrsni „brak otpadnika“. Na jednoj strani bila je mafijaška porodica Genovese, a na drugoj zajednica koju je država proglasila nepoželjnom. „Predajem ekonomiju kriminala“, kaže Anja Shortland, profesorka političke ekonomije na King’s College London, koja godinama proučava sistem „zaštite“ koju pruža organizovani kriminal. „Što više razmišljam i predajem o kriminalu, sve više shvatam da ono što kriminalizujemo često uopšte nema smisla.“ U šezdesetim godinama država Njujork nije samo osuđivala homoseksualnost. Ona je gej ljudima praktično brisala pravo na javno postojanje. Mogli su izgubiti mogućnost da rade za državu, služe vojsku i – što je bilo posebno važno za noćni život – budu posluženi alkoholom. „Država udara na identitet“, objašnjava Shortland. „A ipak imamo čitavu scenu koja cveta. Pitanje je: kako je to moguće?“ Njen odgovor je jednostavan: tržište je reagovalo na državnu represiju.
Kada zakon odbije da zaštiti neku grupu, ta grupa počinje da traži privatnu zaštitu. Mafija je podzemlju nudila neku vrstu alternativne uprave. Nije mogla jednostavno opljačkati svakog gosta, jer bi posao nestao. Umesto toga, pružala je mesto na kojem su ljudi mogli da se upoznaju, plešu i razgovaraju bez neposrednog straha od hapšenja.
Danas takva sloboda može zvučati beznačajno. Godine 1969. bila je revolucionarna. Ples istopolnih parova u mnogim prostorima bio je praktično kriminalizovan, a barovi su rizikovali policijske racije ili zatvaranje ukoliko bi queer intimnost postala previše vidljiva. Radikalni čin u Stonewallu nije bio to što ste pili. Radikalni čin bio je to što ste nekoga dodirnuli.
Ni unutar same queer zajednice sigurnost, međutim, nije bila jednako raspoređena. Beli cisrodni gej muškarci uglavnom su imali više zaštite, pristupa i vidljivosti od trans osoba, dreg kraljica, queer mladih beskućnika i crnih LGBT Njujorčana, koji su često bili najizloženiji policijskom nasilju i kriminalizaciji. I zato nad ovom istorijom i dalje lebdi neprijatno pitanje: Da li je mafija bila negativac ove priče – ili neočekivani zaštitnik zajednice koja nije imala nikoga drugog?
Istoričar Phillip Crawford, autor knjige „The Mafia and the Gays“, taj odnos naziva „brakom iz interesa“. „Mafija i LGBT zajednica bile su prirodni saveznici jer su obe bile društveni otpadnici“, kaže Crawford. Ta veza je, prema njegovim istraživanjima, postojala mnogo pre Stonewalla. Mafija je queer ljudima obezbeđivala prostore još tokom takozvane Pansy Craze dvadesetih godina, kada su otvoreno gej, rodno nekonformni i dreg izvođači postali deo popularne kulture. Sa prohibicijom alkohola od 1920. godine mafija je tu publiku prebacila u ilegalne speakeasy barove. Kada je prohibicija ukinuta 1933, organizovani kriminal nije nestao. Samo je promenio poslovni model.
Aktivista i osnivač „Philadelphia Gay News“ Mark Segal imao je 18 godina kada je 1969. prvi put ušao u Stonewall Inn. Tek je stigao iz Philadelphije u New York, sa koferom i ogromnom željom da pronađe „svoje ljude“. Ono što je pronašao bila je, njegovim rečima, „šupa“. „Prozori su bili zakovani. Imali smo crvene zavese, ali nisi mogao da vidiš napolje. Bilo je mračno, prljavo, vazduh je bio pun dima i smrada.“ Lepljivi podovi, ustajala voda i razblaženi ilegalni alkohol bili su samo deo problema. Ventilacije nije bilo, osim jednog ventilatora koji je samo raznosio vruć vazduh. Bar nije imao tekuću vodu. Čaše su „prane“ u jednoj kanti ustajale vode i ponovo korišćene. Higijenski uslovi bili su toliko loši da je epidemija hepatitisa u Villageu 1969. direktno povezivana sa barom. Sama zgrada bila je opasna: prenatrpana, loše održavana, sa premalo izlaza i velikim rizikom od požara. „Potpuno su prezirali svoje mušterije“, kaže Shortland, „ali su znali da mušterije nemaju gde drugde da odu.“
Stonewallom je upravljao Ed „The Skull“ Murphy, izbacivač i menadžer bara, nekadašnji profesionalni rvač i prikriveni homoseksualac. Čvrstom rukom vodio je sistem koji je dobio nadimak „Gayola“ – mrežu mita, prostitucije i navodnih ucena. Mafija je koristila bar kako bi identifikovala bogate ili uticajne homoseksualne muškarce, a zatim im pretila autovanjem ukoliko ne plate. Istovremeno je i sama nametala stroge rodne uloge. U nekim delovima lokala prednost su imali muškarci koji su izgledali „muževno“ i nosili odela, jer je tako bilo lakše uočiti policajce u civilu. Što se neko ponašanje više udaljavalo od bele puritanske predstave političkih elita o tome kako čovek treba da izgleda i živi, kaže Shortland, to je više bilo kriminalizovano. Zbog toga su trans osobe, dreg kraljice i mladi sa ulice često završavali na najopasnijim i najmanje zaštićenim večerima.
Zašto je policija godinama dozvoljavala da gej bar pod kontrolom mafije radi usred Greenwich Villagea? Odgovor je bio – „The Pad“, neformalna knjiga mita. Mafija je policajcima Šestog policijskog distrikta navodno plaćala oko 1.200 dolara mesečno. Ali racije nisu služile samo za iznuđivanje novca. Policajcima su bile potrebne i brojke koje će pokazati da „čiste grad“. Mafija im je davala upravo ono što im je trebalo – najranjivije goste koje su mogli da uhapse i tako ispune statistiku. Bio je to brutalan krug.
Da bi održali pravnu fikciju da Stonewall nije javni bar već privatni klub, gosti su se na ulazu upisivali u knjigu. Na spisku gostiju redovno su se pojavljivala imena poput „Richard Nixon“, „J. Edgar Hoover“, „Papa“ ili „Donald Duck“. Policajci bi ušli, uzeli svoju kovertu, uhapsili nekoliko ljudi radi statistike i otišli. Postojao je i signal za policijsku raciju. Kada bi stražar na vratima primetio policiju, uključio bi jarka bela svetla. Istopolni parovi odmah bi prestali da plešu, promenili partnera za osobu suprotnog pola ili se razdvojili.
U srcu priče o Stonewallu nalazi se pitanje da li je mafija queer zajednicu štitila ili lovila. Kelly i Lentz smatraju da je radila i jedno i drugo. „Bio je to siguran prostor naše zajednice“, kaže Lentz. „Jedno od retkih mesta gde su ljudi mogli da plešu. Ali istovremeno – apsolutno, mafija je eksploatisala svoje mušterije.“ Crawford ide korak dalje i iznosi provokativnu tezu: mafija se, iz čiste pohlepe, indirektno borila za neka prava queer ljudi. „Pošto je mafija želela da prodaje pornografiju i da barovi ostanu otvoreni, njeni advokati na kraju su vodili neke od prvih pravnih bitaka za ‘pravo na okupljanje’.“
Noć 27. na 28. jun 1969. bila je drugačija. Istoričari danas uglavnom odbacuju popularnu teoriju da je smrt Judy Garland sama po sebi izazvala Stonewall pobunu, iako je njena sahrana nekoliko dana ranije možda doprinela emotivnoj atmosferi u queer New Yorku. Pravi razlog verovatno je bio mnogo prozaičniji: neko možda nije platio mito ili su racije jednostavno postale prečeste.
„Četrdeset četiri racije zaredom“, kaže Shortland. „Zajednica je konačno izgubila strpljenje.“ Prema njenom tumačenju, upravo su trans ljudi – oni koje je policija stalno privodila kao „uobičajene sumnjivce“ – prvi rekli da je dosta. Jedna od najtrajnijih priča te večeri vezana je za Stormé DeLarverie, birasnu butch lezbejku i dreg king izvođačicu, koja se često opisuje kao žena koja se fizički suprotstavila policiji dok su pokušavali da je uguraju u patrolna kola. Izvori se razlikuju oko toga da li je upravo njen otpor bio varnica koja je pokrenula masu, ali je njeno prisustvo postalo važan deo razumevanja uloge lezbejki, dreg izvođača i rodno nekonformnih ljudi u pobuni, zajedno sa gej muškarcima.
Policija je bila zatečena. Masa je odbila da posluša naređenja i ubrzo brojčano nadjačala policajce. Situacija se preokrenula toliko brzo da su policajci bili primorani da se povuku i zabarikadiraju, upravo unutar Stonewall Inna. Mark Segal bio je tamo. „Nismo se borili samo protiv policajaca“, kaže. „Borili smo se protiv čitavog sistema koji nas je držao u mraku.“ Kada se vest proširila, druge i treće večeri pristizali su ljudi iz drugih delova New Yorka. Ono što je počelo kao sukob ispred jednog bara pretvorilo se u regionalnu pobunu.
Kada se sve smirilo, monopol mafije počeo je da se raspada. Queer zajednica je shvatila nešto presudno: Ako mogu da se suprotstave policiji, možda im više nije potrebna mafija da tu policiju podmićuje. Ono što je usledilo zauvek je promenilo queer istoriju. Organizacije poput Gay Liberation Fronta i Street Transvestite Action Revolutionaries (STAR), koju su osnovale Marsha P. Johnson i Sylvia Rivera, pojavile su se nakon Stonewalla sa mnogo radikalnijom vizijom queer politike. Godinu dana kasnije, hiljade ljudi marširale su ulicama New Yorka na Christopher Street Liberation Day Marchu – prvom Prajd maršu u američkoj, a prema tekstu i svetskoj istoriji.
Danas Stonewall Inn izgleda potpuno drugačije. Svetao je, lepo uređen i legalno stilizovan tako da podseća na nekadašnji speakeasy, sa tamnim drvetom i kabareom u stilu Moulin Rougea na spratu. Ali duh porodice Genovese još lebdi nad tim prostorom. Posebno je ironična životna priča Eda „The Skull“ Murphyja. Čovek koji je nekada prikupljao mito za mafiju poslednje godine života proveo je kao priznati aktivista za gej prava i bio poznat kao „gradonačelnik Christopher Streeta“. Umro je od AIDS-a 1989. godine.
„Mi nismo samo vlasnici“, kaže Lentz. „Mi smo čuvari istorije.“ Preko fondacije SIGBI Kelly i Lentz koriste svetsku slavu Stonewalla da finansiraju lokalne LGBT organizacije. Bar čak ima i sopstveno pivo – Stonewall IPA. Istovremeno su zabrinuti za budućnost queer prostora. Kažu da se zatvaraju „alarmantnom brzinom“, delom zbog aplikacija poput Grindr-a i veće društvene prihvaćenosti LGBT ljudi. Generaciju Z u šali nazivaju „Gummy Generation“, jer više vole jestive proizvode od kanabisa nego alkohol, što dodatno smanjuje značaj fizičkih mesta okupljanja. Paradoks je gotovo savršen: federalna vlast koja je decenijama pokušavala da uništi queer život danas je, preko National Park Servicea, na neki način krajnji „stanodavac“ Stonewalla.
Iz perspektive 21. veka nemoguće je kriminalnu organizaciju koja je prodavala razblaženi alkohol u požarno nebezbednom baru nazvati „dobrom“. Bili su iznuđivači. Bili su ucenjivači. Ali, kako primećuje Shortland, istovremeno su bili i jedini koji su bili spremni da posluju sa zajednicom koju je ostatak društva želeo da izbriše. „Omogućili su stvaranje društvenog prostora“, kaže ona. „A 1969. godine to je bila najvrednija stvar na svetu.“ Kada država samo tvoje postojanje pretvori u zločin, jedino utočište koje pronađeš možda vodi đavo. A ponekad je upravo to dovoljno da započne revolucija.
Izvor: Attitude
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
