Ime ovog Berlinca je Stefan. I to vam ništa ne govori o njegovom poreklu, dok ne čujete da se preziva Radaković. Iako ima srpske korene, rođen je u Češkoj Republici. Potom se 2015. godine preselio u Nemačku, gde i danas živi. Dve godine kasnije, 2017. objavio je svoju prvu knjigu, u dramskoj formi, „Zašto?“. Ovo delo, pisano na engleskom jeziku, govori o Branku, srpskom tinejdžeru, koji je zbog sredine prinuđen da svoju homoseksualnost drži u tajnosti. To se menja kada upoznaje Dejanu, koja pokušava da ga izvuče iz vlastite ljušture. Priča slavi prijateljstvo, ljubav i porodicu, ali što je najvažnije, slavi samoizražavanje i samootkrivanje. Svoju ljubav prema pisanju, Stefan iskazuje i kroz blog koji vodi, „Beyond Vodka“. A osim toga, i strastven je putnik, i govori čak šest jezika.
Rođen si u Pragu, pohađao si nemačku školu… Koliko si bio “pogođen” Balkanom i ovdašnjim shvatanjima? Šta je ono dobro, a šta ono loše što si nasledio od Balkana?
To je iskreno rečeno razgovor koji baš redovno vodim sa ljudima. Iskreno mislim da je glavni razlog taj da je pogotovo moj otac bio mnogo vezan za Balkan i time meni isto dao do znanja da ne potičemo iz Češke, već iz Srbije (i Hrvatske, ako ćemo po geografiji). Dodatno mi je srpski maternji jezik i kad ga pričam se najviše osećam kao ja, kao autentična verzija sebe. Češki do dan danas pričam sa srpskim naglaskom.
Da li se sećaš momenta kada si prvi put rekao porodici da si gej? Kako si se osećao? Kakve su bile reakcije?
Uf. Kako da se ne sećam? Tati nisam rekao, on je preuzeo neki anonimni poziv (dakle jedan/a prijatelj/ica me verovatno izdao/la). Reakcija je bila katastrofa, od konverzione terapije koju sam prolazio u Srbiji, do izbacivanja iz kuće, i finansijske manipulacije u mojim studentskim danima, svega je bilo. Preko tate je i saznao ostatak porodice sa njegove strane. U međuvremenu je moja mama reagovala relativno radosno, a i porodica sa njene strane me je većinom bez većih poteškoća prihvatila. Njih redovno posećujem i sa dečkom.
Otac te je poslao kod psihijatra u penziji, da „te izleči“. Kako je tekao taj razgovor?
Ti razgovori su bili iznenadno normalni. Imao sam 15 godina tad, tako da su me više gledali kao neko slutano dete. Psihijatar je mnogo kopao po mom detinjstvu i tražio razloge za moju seksualnu orijentaciju. Na kraju je zaključio da nisam od onih koji su „prirodno nastrani“, već da je moje vaspitanje krivo. To je i mom ocu rekao, no otac do dan danas krivi mamu za to „vaspitanje“.
Živiš u Berlinu od 2015. godine. Šta ti je Berlin lično doneo?
Teško je reći. Dečka, haha. Pa preselio sam se zbog faksa i ostao zbog ljubavi. Grad je mnogo kul, i bilo mi je super iskustvo sa 18 napustiti roditeljsku kuću. Iskreno ne volim Berlin toliko, ali sam se u tom gradu osamostalio, i mislim da će me to uvek vezati za njega. (i dečko…)
Queer scena Berlina, kakva je?
Berlin je jedan od najliberalnijih gradova u Evropi. Kvir scena je velika, i svuda na ulici možete da vidite kvir ljude kako prosto žive svoje živote, pa čak i mene možete da sretnete. Ali, moram reći da kvir scena ima jednu veliku manu, a to je da znaju da nastanu jako ružne dinamike. Borimo se sa rasizmom, fatfobijom, diskriminacijom unutar zajednice mnogo. U Beogradu se mnogo bolje osećam u kvir prostorima jer se i dalje shvatamo kao jedna zajednica.
Pričaj mi o svom blogu The Diaspora Series?
The Diaspora Series je bio jedan moj projekat na mom ličnom blogu „Beyond Vodka“ koji se bavio konkretno temama dijaspora po celom svetu. Hteo sam time da obratim pažnju na neke dinamike iz mog života, ali i života moje okoline, kao što su diskriminacija, usamljenost u stranoj državi, i dinamike u međunarodnim odnosima (veza sa Nemcem je avantura koju ne bih preporučio svima). Možete da pročitate tekstove na sradakovic.com, no tamo ću uskoro da nastavljam sa ličnim temama. Ponekad će izaći i po koji tekst na srpskom jeziku.
Objavio si knjigu 2017. Ko je ciljna grupa, kome je namenjena?
Mislim da nikad nisam imao ciljnu grupu, osim da to mogu da čitaju moji prijatelji, zato sam je i napisao na engleskom jeziku. Prva verzija je nastala 2014. kao proizvod mojih frustracija iz terapije, i posle izbacivanja iz kuće. Tek te 2017. su me prijatelji digli i rekli mi da prepišem u verziji koja je namenjena svetu. Valjda se može reći da je namenjena i Zapadu i Istoku. Zapadu da obrati pažnju na Istok, a Istok da podseti da nije sam.
U kojim mestima si održao promocije i kako je prošlo?
U Nemačkoj, promocije su bile održane u Potsdamu, Berlinu i Osnabriku. A u Srbiji u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu. Potsdam i Osnabrik su mi bile najuspešnije promocije jer sam sarađivao sa lokalnim LGBT+ organizacijama i gradskim administracijama. U Srbiji sam napravio veliku grešku da nisam imao jak marketing, pa su promocije ispale malo manje posećene. Nadam se da ću to nekada da popravim.
Da li planiraš još knjiga?
Apsolutno! Rekao sam sebi da mi je cilj u životu imati bibliografiju od bar 10 knjiga. No u prošlih četiri godina sam bar toliko knjiga počeo, i digao ruke nakon 10, 20 strana. Trenutno se bavim jednom bolnom knjigom pod nazivom „Letters to my Ex“, i jednom pod nazivom „Disillusioned Deutschland“. Prva je priča o tome šta bi bilo da sam sa dečkom raskinuo, druga o mom vrlo čudnom odnosu sa Nemačkom kao državom. Inače isto radim na udžbeniku za srpski jezik za Nemce, Austrijance i Švajcarce.
Nešto interesantno iz tvog aktivizma?
Trenutno ne. 2020. je trebalo da radim u međunarodnoj korespondenciji Tbilisi Prajda u Gruziji, ali su me uhapsili na aerodromu zato što je gruzijska ambasada napravila grešku sa mojim dokumentima. A 2019. sam snimio dokumentarac „Queer Balkans“ sa jednim univerzitetskim projektom, koji nikad nije bio završen zato što nam je pobegla editorka. No, nadam se da ću jednoga dana naći ekipu i volje da i to vidi svetlost dana.
Razgovarala: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply